Život nakon smrti

Motiv za pisanje ću objasniti na kraju. Sam pojam života nakon smrti postoji od kada postoji ljudska vrsta. Nalazi se praktično u svim religijama i na svim prostorima.

Opšte su poznata shvatanja u Abrahamskim religijama, tako da nema potrebe da o njima govorim posebno. Svaki dan smo prosto bombardovani različitim izjavama o duši, raju i paklu, u bilo kom kontektstu.

Zanimljivo je da se u tradicionalnim afričkim religijama, u društvima koja su se bavila lovom i skupljanjem plodova, kao Hadza, nisu nikada imali verovanje da postoji život nakon umiranja. Smrt je bila konačna. Ali u Sub-Saharskoj Africi u kulturama Yombe, Beng, Yoruba i Ewe počeli su da veruju kako se mrtvi vraćaju kroz naslednike i veliku pažnju su poklanjali davanju imena deci. Nisu mislili da se vraća duša predaka, već da se nasleđuju njihove osobine u zavisnosti od imena koje se dodeli. Duša im je uvek bila nova. Yoruba, Dogon i LoDagoa su imali ideje slične Abrahamskim religijama, ali Afrika je bila karakteristična po odsustvu ideje raja i pakla iako su smatrali da bog procenjuje njihovu dušu nakon smrti. Mende su verovali da se umire dva puta u oku života, a da svaka duša živi deset života.

Vika smatra da da se duše sele u Sumerland. Tu se odmaraju, posmatraju svoja iskustva iz života i spremaju se za sledeći.

Zoroastrianizam veruje da urvan, besmrtni duh, izlazi iz tela i sledeća tri dana se nalazi na glavi bivšeg tela, sve dok ne ode u podzemni svet kojim upravlja Yima. Dobre duše pevaju Ustavaiti Gathas sa radošću, dok zle duše sede na nogama tela i recituju Yasna stihove. Dobra duša je lepa a zla ružna. Nakon tri dana po lošu dušu dolazi demon Vizareša i vodi je do mosta Činvat a odatle u pakao. yima, veruje se da je bio prvi kralj koji je živeo na Zemlji a samim tim i prvi čovek koji je preminuo. Smatraju da su ta tri dana važna da dobra duša ne bi otišla na zlu stranu pra nego dođe do Činvat mosta na konačno suđenje kod Rashu i Sraosha, kojima mogu da se pridruže Vahman i Ormazd. Oni poznaju i zonu između dobra i zla Misvan Gatu gde se duše podvrgnute i dobru i zlu. Uvek postoji balans između dobrih i loših.

Prvi naučni pokušaji da se nešto dokaže su nastali 1882. godine od strane Društva za Psihološka istraživanja. Pokušavali su da upotrebe naučni metod, Posebno William Crookes, Henry Sidgwick i William James. Nažalost istraživanja su uglavnom skrenula u stranu parapsihologije gde su dokazivali zaposedanja tela i slične stvari.

Zanimljivo je istraživanje Dankana MekDugala koji je navodno izmerio težinu duše i ustanovio da je teška 21 gram. Nikada kasnije to nije potvrđeno bilo kojim eksperimentom.

Najdalje je u istraživanjima otišla Suzan Džejn Blekmor koja je punih 25 godina istraživala parapsihološke fenomene, da bi na kraju došla do zaključka kako nema naučnih dokaza. Ona je tvrdila da je doživela vantelesno iskustvo i astralnu projekciju koje je trajalo puna tri sata. Godinama je dokazivala postojanje parapsiholoških fenomena, ali je sama došla do zaključka da nije našla niti jedan naučni dokaz. Barbara Roland, koja se bavi istraživanjem paralize sna, objasnila je da je Suzan karakterističan primer paralize sna.

Nauka

2008. godine na Univerzitetu Sautempton napravljena je studija na 2060 pacijenata iz 15 bolnica u Velikoj Britaniji, SAD i Austriji, AWERE studija (AWAreness during REsuscitation). Studija je istraživala mentalna iskustva vezana za umiranje.

Istraživanje je pokazalo da je 40% pacijenata koji su doživeli kliničku smrt nakon prestanka rada srca, imali očuvanu svest. Jedan pacijent je imao nešto što bi moglo da liči na vantelesno iskustvo ali u sobi nije bilo nikakvih medicinskih aparata koji bi mogli da potvrde. 

Zaključak, koji je važan, svest je očuvana nekoliko minuta nakon prestanka rada srca. Došli su i do zaključka da u nekim slučajevima opisi mogu odgovarati pravim događajima koji su se dogodili. Oni sa iskustvom koje je bilo bliže smrt mogu imati razna iskustva, ali ih ne mogu reprezentovati ponovo. I naravno, standardni zaključak kada nema pravog - potrebno je još istraživati.

Smrt više nije definisana kao prestanak rada srca već kao permanentni završetak bioloških funkcija organizma.

Pre par godina je izašla jedna hipoteza koja mi deluje prilično tačno i logično. Nije dokazana. To tom istraživanju u trenutku kada mozak shvati da dolazi do smrti kreće Brainstorm, nešto slično citokinskoj oluji gde telo uništava mozak kako ne bi dolazilo do strahovitih trauma. Svest se seli iz jednog dela u drugi i vreme za umiruću osobu ne postoji a svest "vrti" slike iz života, što se umnogome poklapa sa ranijim tvrdnjama. Kako vreme ne postoji više kao faktor, umirući je bezvremen i deluje da je to stanje večno. Konačno nakon oko 72 sata (tri dana) umiru i zadnje ćelije, sem ćelija karcinoma, one umiru zadnje.

 

I sada motiv za pisanje teksta. Fredi Merkjuri, pevač grupe Queen je nesumnjivo bio jedan od najboljih pevača. Odavno je preminuo. Pre dva dana ostatak grupe je objavio pesmu koju je Fredi otpevao još 1988. godine, ali je bila izgubljena i nezavršena. Dok su tražili materijale koje bi objavili kao uspomenu na taj period pronašli su snimak, doradili ga, završili, malo modernizovali i objavili. Mrtvi Fredi ponovo peva. Nešto novo, ne one stare pesme, Kao neko ko je rastao sa njihovim pesmama, osećaj je neverovatan, kao da se vratio iz mrtvih. Svako od nas bi sigurno voleo da neke svoje vrati iz mrtvih, ili da se ponovo rodi i živi i ispravi sve ono što je uradio pogrešno. Život je lep.

Verovatno je došao kraj pisanju tekstova na blogu. Izgleda da sam vam dosadio, i to je OK. Možda povremeno napišem još ponešto, mada ne verujem da će toga biti često u sledećoj godini. Zasitili ste se, nije do mene. Jedva da poneko i pročita neki tekst. Uzaludno pisanje nema svrhe. 

Knjige čekaju objavljivanje, neke i pisanje. Neće biti opraštanja i nekih drugih tekstova o tome, to je to. Završio sam. (Ispravka. Saznao sam u čemu je problem. FB ne dostavlja tekstove. Imaju neki svoj algoritam)
Nastavak: 
Postoji li besmrtna duša

Duhovi, dobri, loši i demoni