Plutonijum za početnike

Kada se pominju nuklearni ratovi, neizostavno je pominjanje urana i plutonijuma. Svi znaju svašta o njima, ali uverili smo se da to svešta uglavnom ne spada u činjenice već u fikciju iz loših filmova. Zato malo činjenica o plutonijumu.

Plutonijum je na mestu 94 u periodnom sistemu elemenata. Toje srebrnkast metal koji tamni u kontaktu sa vazduhom. Raspada se alfa raspadom, što znači da se raspada česticama koje sadrže dva protona i dva neutrona, odnosno jezgrom helijuma. Ima šest alotropa i četiri forme oksidacije. Reaguje sa kiseonikom, halogenom, azotom, silikatom. U vlažnoj sredini reaguje sa oksidima i hidratima i može da nabubri do 70%.

Plutonijum je prvi put sintetisan 1940 i 1942. godine u Berkliju, Kalifornija, SAD. Uranijum su bombardovali deuterijumom i prvo su dobili Neptunijum-238 sa poluživotom od 2.1 dana a raspadom njega je dobijen novi element sa brojem atoma 94 i masenim brojem 238. Kako je uranijum dobio ime po planeti Uran a neptunijum po planeti Neptun, preostalo je da sledeći element dobije ime po planeti Pluton (još je bio planeta) - plutonijum.

Za nuklearno oružje i reaktore se koriste Pu-239 i Pu-241 jer su podložni kontrolisanoj fisiji, dok je Pu-240 nestabilan i sklon spontanoj fisiji.

Pu-238 ima poluživot od 87.7 godina. Pu-239 ima poluživot od 24.100 godina. Postoji 22 izotopa plutonijuma, u svemiru je nađen Pu-244 koji ima poluživot od 80.8 miliona godina. 

Zanimljivo je da upotrebljivost plutonijuma zavisi od količine Pu-240. U podmornicama ne sme biti onaj koji sadrži više od 4%. U bombama ne sme biti više od 7%, ako ima više došlo bi do spontanih eksplozija, dok se u reaktorima koriste i ako imaju više od 19%.

Osim za oružje a smatra se da se u bojevim glavama nalazi od 140 tona plutonijuma u čistoći za oružje, odličan je za reaktore i kada bi se sve bombe pretvorile u gorivo za reaktore bilo bi struje za stotine godina.

Bitan je i podatak da davno proizvedeno nuklearno oružje iglavnom više nije pouzdano za upotrebu što značajno smanjuje zastrašujuće brojke nuklearnih bojevih glava i smanjuje šanse za nuklearni rat.

Koliko je plutonijum opasan za zdravlje? Već sam pisao o Albertu Stivensu, najozračenijem čoveku na svetu. Bez njegovog znanja ubačena mu je ogromna količina plutonijuma u telo. Već je bio u terminalnoj fazi karcinoma ćeluca bez nade za izlečenje. Nije preminuo ni od karcinoma, niti od radijacije. Živeo je još 20 godina. Doza radijacije koju je primio tokom vremena je 64 Sv. Kod nas uranijumski svedoci kukaju za 2mSv da izaziva karcinome, epidemije nepostojećih karcinoma. I ovaj primer govori koliko su im tvrdnje besmislene.

Smatra se da plutonijum ne može da postoji u prirodnom obliku ali to nije tačno. Ima ga na svim mestima koje možemo okarakterisati kao prirodne reaktore, posebno region Okla. Ima ga u trgovima svuda gde ima puno uranijuma i torijuma.

Još 1957. godine tokom posete Britanskom centru za nuklearnu energiju, kraljici Elizabeti II su dali komad plutonijuma da ga drži u ruci. Preminula je pre nekoliko dana, od starosti.

Plutonijum, kao i uranijum može da se maže na hleba, iako je to samo po sebi besmisleno, a kako je metal u čvrstom stanju i prilično teško i neće se desiti ništa sa zdravljem.

Punih pet godina pišem o radioaktivnosti i pokušavam da objasnim kako je najvažnije znanje a sejanje straha vodi samo u greške i glupost. Plutonijum je odličan i kao materijal za svemirske baterije. Ako nešto zrači to ne znači da samo po sebi izaziva karcinome. Ako je nešto bezopasno ako se ne dira to ne znači da ne može biti smrtonosno pod nekim uslovima. Ako je nešto smrtonosno pod jednim uslovima, uopšte ne znači da ne može biti korisno pod drugim. Upotreba zavisi od ljudi i ljudi su ti koji određuju kako će se nešto upotrebiti. Loši ljudi - loša upotreba. Nuklearno oružje treba pretočiti u gorivo za reaktore, eto dobre upotrebe.