Postoji li besmrtna duša

Koncept duše je naša svakodnevica. Svako u toku dana čuje reč duša u nekom obliku. Opšte mišljenje u koje veruje sigurno više od 90% ljudi je da duša postoji. Šta možemo reći o postojanju duše a da bude u duhu nauke?

Počeću od prvog pisanog traga u kome se pominje duša. Ustvari jednog od prvih pisanih tragova da duša postoji van tela. To je nadgrobni spomenik Kuttamuwa koji je na grobu nekog kraljevskog zvaničnika i opisuje njegovu dušu koja se nalazi van njegovog tela. Ploča je 360 kg teška i nađena je na arheološkom nalazištu Sam'al (Ya'dia).

Preskočiću viđenja duše u poznatim religijama, ne bih mogao da kažem ništa novo i nepoznato. Zato ću pisati o onome što kod nas nije toliko jasno. Krenuću od šamanizma. Oni smatraju da čovek ima više duša, ne jednu, i da je sam smisao univerzuma kretanje duša. Zovu ga i ekstaza, astralna projekcija. 

Koncept dualne duše i multuplih duša se nalazi i u Austroneziji, Kini (hun i po), Tibetu, u većini afričkih religija, kod nativnih Amerikanaca (da ne kažem Indijanaca), kod većine naroda Indijskog platoa, kod starih Egipćana (ka i ba).

Astronežani su bili ubeđeni da se duša nalazi u jetri i srcu a da slobodna duša leži negde u glavi. Kod ispravnih osoba duše žive u harmoniji a kod loših u disharmoniji i konfliktu. Slobodna duša napušta telo tokom sna, delirijuma, transa, ludila i smrti.

Šamani, kada je neko bolestan, pokušavaju da vrate slobodnu dušu u telo a ako ne uspeju, osoba ostaje mrtva ili poludi zauvek. Zli dusi mogu da ukradu ili zaposednu dušu.

Sokrat, Platon i Aristotel su imali svoja viđenja duše. Sokrat je pominje u svojoj odbrani. Ipak kod filozofa Stare Grčke duša je ustvari psiha i ona se sastoji odsvesti, razmišljanja, razuma, slobodne volje, memorije, percepcije, iskustva. Duša može biti smrtna i besmrtna.

Platon je mislio da je duša podeljena na tri dela:

1. Logiku ili logos, koji se nalazi u glavi

2. Emocije ili timos, u grudnom košu

3. Strast, žudnju, apetit ili eros, u stomaku

Aristotel je mislio kako je jedino logos besmrtan.

Nauka

Moram reći da postoje različita mišljenja koja su retko potkrepljena dokazima a mišljenja bez dokaza može imati svako.

Robert Lanca, koji za sebe kaže da je vodeći naučnik u neurogenerativnoj medicini, kaže da je jasno da se život ne završava nakon smrti. Kaže da kompleksni fenomeni kao što su snovi, imaginacija i memorija, ukazuju da postoji vitalna životna sila koja živi nezavisno od tela. Takođe kaže da deo svesti - duša, postoji van prostora i vremena. Po njemu su vreme i prostor nisu objektivni i više predstavljaju oruđe za razumevanje. Vreme i prostor (Space and time) nosimo svuda sa sobom kao što kornjača nosi svoj oklop, ali i bez oklopa kornjča postoji.

Taj pravac u nauci smatra da kada se govori o duši, da se ustvari misli na um i svest. Smatraju da svaka osoba ima dva dela, telo i svest, fizički i mentalni. Fizičko telo je istrženo, dok se mentalni deo još uvek istražuje. Dualizam telo-um ukazuje da postoji duša. Delomično je sa time slaže i Carl Jung.

Dr Preston govori da um izvire iz ekstra-fizičke sile. Duša je neobjašnjiva prezentacija te sile.

Dr Stuart Hameroff i kandidat za Nobelovu nagradu Ser Roger Penrose, razvili su kvantnu teoriju svesti. Tvrde da se po toj teoriju duša nalazi u mikrotubulama u moždanim ćelijama. U trenutku smrti mikrotubule gube svoje kvantno stanje, ali informacije u njima nemogu biti uništene, već postaju deo univerzuma. Smatraju da ta kvantna informacija postoji beskonačno i da je to duša.

Tu je i dobitnik Nobelove nagrade Ser John Eccles koji je napisao knjigu "Razumevanje mozga". On prihvata koncept, ali ne dualizma, već trializma. Postoje tri sveta.

Mario Beauregard sa Univeziteta u Montrealu, takođe tvrdi da postoji duša i smatra da naše emocije mogu menjati našu svest. On se nadovezuje na Jeffrey Schwartz-a koji je sa Univerziteta Kalifornija. On smatra da je naša duša deo ukupne sile prirode koja postoji van tela.

Poul Blum sa Yale Univerziteta smatra da se koncept Boga i duše spontano razvija kod dece tako što spoznaju svoje delove tela i sposobnost da njima upravljaju. Po njemu je to dokaz dualizma duša/telo.

Thomas Nagel tvrdi da prevlađujuća mišljenja u nauci ne mogu da objasne fenomen svesti i da je materijalističko shvatanje sveta pogrešno.

Ukupno gledano, naučnici koji su sigurni u postojanje duše svoj koncpt baziraju na sledeća tri zaključka:

1. Nauka, posebno neuronauka, ne govori nam skoro ništa o onome što je vezano za dušu - svest, iskustva, razmišljanja, procene...

2. Postoji mnogo naučnika koji veruju da postoji nešto više od materijalnog sveta, pre svega duša.

3. Postoje mnogi koji nisu naučnici koji se slažu da duša postoji.

Meni lično su ova tri razloga prilično besmislena i predstavljaju brojne logičke greške, čak mogu da se greške uče na tim primerima.

Nency Murphy smatra da nijedan ozbiljni naučnik, još od smrti Ser John Ecclesa, ne smatra da duša uopšte može postojati. Prilično je oštra u tom stavu.

David Kyle Johnson sa Univerziteta Kembridž takođe smatra da je koncept postojanja duše pogrešan, to je generalno i stav čitavog Univerziteta. Objašnjava da oni koji veruju u koncept smatraju da mozak ustvari ne upravlja našim postupcima i da se naša svest i naše moždane aktivnosti odigravaju bez uticaja mozga.

Naše emocije potiču iz limbičkog sistema i korteksa velikog mozga. Fizički možemo da dokažemo koji delovi mozga se uključuju kod kojih stanja. Možemo dokazati to kod povreda mozga, ali i putem fMRI. To su fizički dokazi a ne filozofska rasprava.

Tvrdnje da se duša nikako ne može izmeriti, da ne postoji način da se na bilo koji fizički način dokaže stavljaju nas u koliziju sa osnovnim zakonima fizike. Znamo za tvrdnje da postoje tzv nehercijanske energije, ali kako možemo govoriti o energiji koju nijednim putem ne možemo dokazati, već samo tvrdnjama pojedinaca.

Ako se tvrdi da je svest nematerijalna, od čega je sastavljena? Kao energija je nemerljiva, kao materija ne postoji, od čega je sazdana? Fizičar Sean M. Carroll tvrdi da je duša nespojiva sa kvantnom fizikom i da bi ako duša postoji morali da izmislimo sasvim novu fiziku koja deluje na atome ali tako da to ne može nikako da se detektuje, što je samo po sebi besmisleno, jer ako ne postoji promena onda ne postoji ni dejstvo.

Koncept duše možemo objasniti i kroz strah od smrti i nestajanja, od gubljenja svega što nas je činilo osobama, od želje da makar nešto ostane i da svemu da neki smisao.

Sasvim sigurno puno toga deluje neobjašnjivo, pre svega pojmovi "ništa", "beskonačno", "stvaranje svet ni iz čega velikom eksplozijom nečega što je nastalo ni iz čega". Tako se i koncept smrti čini pre svega nepravednim. Čemu svo znanje i sve što skupimo tokom života ako samo nestane. Sa druge strane, ništa se zaista ne guvi, svaki naš atom je zvezdana prašina i beskonačan je, možda bi bilo lepo da se sve to sačuva ili ponovo stvori. Mada se to generalno dešava jer smo samo zvezdana prašina.

Moram dodati da sam iskreno iznenađen i duboko dirnut brojem komentara koji su nastali nakon mog malog defetizma. Nakon njih zaista nemam pravo da se povučem, idemo napred, nekada glavom kroz zid, nekada glatko, baš kao pulena na brodu koja je uvek okrenuta napred, sve dok taj brod ne potone.

Prethodni tekst:

Život nakon smrti

Sledeći tekst:

Duhovi, dobri. loši i demoni