Ljudi i ostale laži

Ovo je jedan od onih tekstova koji se najteže pišu. Svaka reč boli. Svako slovo otvara rane na prstima. Svako slovo je oštra ivica stakla, užareni nož. Svako slovo vrišti do neba a nebo se ne otvara. Koliko god da sam profesionalac smrt dece nikada nisam mogao da prihvatim. Ručice izmučene koje više ne mogu ni da mole za spas, za smiraj bola. Zadnji stisak prstića oko prsta majke. To kida srce svakome.
Svakome? Ne. Ima onih koji su se od srca radovali. Monstrumi koji šetaju među nama. Buba švabe u ljudskoj koži. Zlo. Mogao sam do tada misliti da su samo glupi, više ne. Oni su ubice dece. Priča koja dospela već do strane štampe. Ljige koje proganjaju majku umrlog deteta. Ološ koji je na slobodi. Zašto? 

Priča o Nađi
Za one retke koji to ne znaju ukratko o Nađi. Nađa je imala urođeno oboljenje, vrlo retko. Javlja se tek u 1 od 3 miliona dece. Bolest se zove Autoimuni Poliglandularni Sindrome Tip 1 (APS1). Da bi iko oboleo potrebno je da i od oca i od majke nasledi jedan mutirani gen, Au…

Sedeo sam u nekom društvu. Običan razgovor. Čašica razgovora. Krenulo je sa ubeđivanjem da je alkohol koristan i poželjan kod bolesti. Uz čuđenje zašto pijem samo vodu. Da objašnjavam zašto, nikada ne volim. Da se pravdam, još manje. Mani nije potreban alkohol da bih se osećao prijatno u nečijem društvu. Možda je drugima potrebno da bi se osećali prijatno sa mnom, šta znam.
Razgovor nekako uvek dođe do medicine i toga kako lekari ne znaju ništa. Već sama generalizacija je pogrešna, svi lekari su punoletni, imaju ime i prezime. Generalizacija pogoduje onima koji stvarno nisu kvalitetni. Utapanje u isto blato im daje snagu da se ni ne trude da nešto nauče. Njima odgovara da su svi isti.
Svestan sam da ću opet naljutiti mnoge. Kod nas kao da je intelekt pobegao, sakrio se negde, utopio se u kolektivnu generalizaciju. Većina smatra da to što mogu potpuno nekritički da nešto pročitaju na internetu izjednačava njihovo znanje sa znanjem onih koji su zaista stručni. Daleko je to od istine.

Mi…