Постови

Šta sve možeš kad si mrtav

Слика
Noćas sam sanjao čudan san. Svi trgovi sveta puni. Trafalgar skver kao i Pikadili Cirkus. Šanzelize. Tjenanmen. Crveni Trg. Vatikan. Plaža u Riu. Ovi naši mali, puni svi. Ljudi na njemu, svi idu zajedno u jednom smeru. Da li je to kao u filmu V for Vendeta? Nova generacija, novi ljudi, novi život bez straha i laži?
Onda sam im ugledao lica. Ako se to može nazvati lice. Najbliži opis je dao Munk slikajući vrisak. Shvatam da ja vrištim u snu. Moje lice je naslikao. Ja gledam u crni oblak. Oči bez života. Život bez života. Nemrtvi. Živi a mrtvi. Hodaju njušeći miris krvi. Kao roj se skupljaju čim osete zadah života. Kretanje u kontra ritmu ništavila.


Ali iz neba se glas čuje: Afirmacija, afirmacija. Pročistite vaš vortex. Aktivirajte orgonsku energiju. Ponavljajte sa mnom - Ja sam dobar Zombi, ja sam dobar Zombi. Oslobođen sam straha i života. Oslobođen sam straha i života. Mogu da istrunem na ulici ali poješću nečiji mozak pre toga. A masa odgovara u glas: Zombi raja je do jaja. Zombi …

Lujza Hej vas i mrtva vuče za nos

Слика
Ili:
Uticaj instant statusa na zaglupljivanje
Encyclopedia of American Loons - Enciklopedija Američkih Budala, mesto broj 173 - Louise Hay. Čuvena Lujza Hej. Najveći pisac instant statusa posle Kuelja. Sa tom razlikom da je Kueljo pisao i ponešto pametno. 
Lujza je osnovala izdavačku kuću Hay House sa samo jednim ciljem - da zaglupi što je više ljudi moguće. Bila je posvećena objavljivanju najluđih gluposti takozvanih self healing autora i bila je nesumnjivo uspešna u tome.



U svojoj izdavačkoj kući promovisala je brojne autore iste orijentacije koji su se proširili svetom kao kancer i svojim pipcima doprineli da ljudi ne koriste svoj mozak. Nanela je ozbiljne štete ljudima na psihološkom planu (o tome se nadam da će neki psiholog reći više) ali i na zdravstvenom. Baš taj vezan za zdravlje je meni zanimljiv pa ću malo više o tome. Prvo malo o njoj.

Ko je Lujza?
Ona sama opisuje da je bila zlostavljana kao dete od očuha, silovana kada je imala 5 od strane komšije. Radila loše plaćene pos…

Potpisati nedonorsku karticu ili ne

Слика
Bio sam nekoliko puta u prilici da bliskim ljudima kažem da je neko njih preminuo. Nekada i ljudima koje ne poznajem. Ipak najčešće sam u prilici, svaki dan, da ljudima saopštim da su teško bolesni. Iako je sada moda smatrati lekare monstrumima, stvarnost je drugačija. Užasan je taj trenutak. Koliko god da sam obazriv i iskusan, često ljudi izgube svest. Suze u potocima.

Ne mogu ni da zamislim kako izgleda trenutak kada lekar treba porodici da saopšti da njihov najmiliji, često mlad, umire. Na sve to moraju da pitaju za doniranje organa. Znam da većina mrzi lekare ali probajte, za promenu, da zamislite sebe u belom mantilu kako nekome pričate da je njihov sin mrtav i da tražite organe. Ustvari, skoro mrtav. Zakonski mrtav. Organi živi a on mrtav. Snađite se prvo u tome. Ne osuđujte bez razloga.


Novi zakon
Da se osvrnemo na značajnu novinu novog zakona o transplantaciji - postojanje spiska ljudi koji ne žele biti donori organa. Ni najmanje ne želim da kritikujem njihovu odluku. Njihova je…

Krađa organa ili doniranje

Слика
Čovek sedi preko puta mene i rida. Nije to onaj glasni plač. Nije to plač koji se ori da ga svi čuju. Nego tiho, u sebi, tek se poneki zvuk čuje. Trudim se da ostanem pribran. Trudim se jer to mi je dužnost. Osećam kako mi se cepa srce tim tihim nemoćnim ridanjem. Gledam, a nemam način da pomognem. Koje reči utehe da pružim nekome kome umire dete? Koje?
Život zna biti nepravedan i surov. Jedino dete. Supruga mu je nedavno umrla. Dete je bolesno već predugo. Nije otkriveno na vreme a i da jeste ništa ne bi pomoglo. Bubrezi više ne rade. Dijaliza nije dovoljna. Transplantacija je jedino rešenje.
Naravno, otac kao i svaki normalni otac, želi svom detetu dati bubreg. Dao bi on i oba. Niz testova. Jedan od njih je kod mene. Ipak, pre nego smo počeli da radimo bilo šta, dolazi medicinska sestra i malo nesmotreno mu govori da ne može biti donor, nema podudaranja.
Nekoliko trenutaka dok je čovek shvatio. Neumitna i brutalna istina. Ne može mu dati bubreg. Nema spasa. Tada dolazi taj nemoćni …

Bezopasno besnilo

Слика
Probudio me je telefon. Pogledao sam, 4:30h ujutru, nešto pre svitanja. Nije da mi je prvi put da me noću budi telefon. To se dešava često. Povrede i bolest ne biraju vreme a ja sam osoba koja ponekada stoji između života i smrti. Ipak nikada se nisam navikao. Sve to vodi poreklo iz mladosti. Jedan događaj.
Imao sam 16 godina. Doba kada najmanje znamo a mislimo da znamo baš sve. Crno belo doba. Da, ne, period. Boje i finese se nauče tek kasnije. Da postoje nijanse belog i crnog još kasnije. Otac mi je bio na putu. Mislim da je bio u Zagrebu. Verovatno. Nekada nismo bili različite države čiji političari forsiraju mržnju. Javljao se, tada nije bilo mobilnih i poruka, već poziv ponekad, kada baš mora. Majka mi je rekla da se javio. Zapamtio sam samo da je prehlađen.
Telefon je zazvonio u 2:16h. Bio sam kao paralisan. Noćni poziv je samo mogao značiti nešto loše. Iako sam najbliži, javila se moja majka. Jecaj, plač. Čujem - a bio je samo prehlađen. Užasan osećaj za jedno sveznajuće dete …

Fudbal, za dušu

Слика
Nije to bila jedna od onih utakmica koje nešto znače u svetskom fudbalu. Ne, igrali smo protiv ekipe čije ime se pitam da li mogu da izgovorim. Ipak za mene je to bilo nešto više.


Kada je Radnički 1963 godine ušao prvi put u Prvu Ligu uspevši da eliminiše Vardar, moj otac je bio na toj utakmici. Ubrzo sam se priključio i ja. Prva sećanja imam na utakmice, druga deca na krevetac ili flašicu. Išao sam sa ocem na utakmice. Rastao sam na stadionu. To mi je bio poseban doživljaj, to navijanje za klub iz provincije koji se stalno bori da ne ispadne. Neprocenjivo. Oni koji navijaju za velike klubove to ne mogu da osete.
Onda su došle osamdesete. Radnički je postao neko. Orilo se Kude je taj Niš. Padali su veliki klubovi. Bio sam ponosan. Bio sam sa ocem na tim utakmicama.
Usledio je pad, Radnički je tonuo sve dublje, dospeo do Srpske lige. Bio sam na svakoj utakmici, sa decom. Otac se već kretao teže gledao je po neku, u Nišu.
Sada mi je žao što ne mogu da se setim na koju utakmicu je otiša…