Strah kao oblik straha od straha

Zameram Sašu Raduloviću što je frazu Dosta je bilo iskoristio kao naziv svoje političke organizacije i time onemogućio svakoga ko želi da lupi u sto i kaže - Dosta je bilo - da ne bude shvaćen kao njegov pristalica. Hipotetička situacija: kafana, srpske priče vole da se dešavaju u kafani zar ne?, ulazi neki čovek, umoran je, napolju pada kiša, sedne za prvi sto. Naravno na stolu se nalazi makar desetak tragova prethodnog gosta: skoro prazna čaša, nekoliko tragova hrane, prosuta so, mokar stolnjak koji miriše na pivo, mrvice od hleba, upotrebljena salveta, neupotrebljena salveta, deo korice hleba, prazna flaša piva i sline obrisane o porub stolnjaka. Da li reaguje? Ne još, navikao je da ćuti. Zove konobara koji se jedva dogega i neljubazno ga gleda. Ok, kelner je isto čovek, gazda ga zajebava, ne daje mu platu, stalno ga kažnjava, mora da služi svakakve pijane barabe ali da li reaguje? Ne, reakcija mu je da dodatno kinji goste. Svi koji idu u kafane, ne u fine restorane gde su porcije jedva četvrtina tanjira a ostalo je dekoracija, nego u kafane gde je escajg sa sumnjivim mrljama, čaše kafanske kakvih verujem nema ama baš više nigde sem kod nas, salata mešana prstima a porcija preliva sa tanjira, znaju da je trenutak koji najviše iznervira konobara taj kada ga ljubazno zamoliš da ti donese meni. Uvek ga donose sa izveštačenom etikecijom i lisičjim osmehom smišljajući kazne koje vas čekaju. Ne čudite se ako vam usput pljune u porciju, donese prljavu čašu, ako vas ogovara sa šankerom značajno pokazujući na vas. Ako to ne možete da podnesete kafana nije za vas. Da li reagujete, pa ne, navikli ste, vi ste stari kafanski vuk koji će da mu umaže tanjir tako da ne može da ga nosi a da ne zamoči prste u ostatke masne lepljive hrane, pre nego mu date novac kinućete u njega, proklećete mu sve što ima i nema. Da li će reagovati ijedan od vas? Ne, samo ćete u sebi biti hrabri. Kad vam taj i takav konobar donese treće toplo pivo i kada zagrejani skočite i lupite šakom o sto i kažete: Dosta je bilo, ne misleći na Radulovića već na toplo pivo, umesto očekivane reakcije dobićete podrugivanja. Stečajni upravnik, pričaće jedna strana. Vučićev ministar, pričaće druga strana a vi samo hoćete da u ovoj zemlji makar pivo bude hladno. Zato sam ljut na Radulovića, oduzeo nam je mogućnost da kada dreknemo DJB to zvuči kao zlokobno obećanje nevolja a ne kao politički pamflet više boja. Problem je još veći što pojedinci čuju samo prva tri slova i osete nagon da vas linčuju jer ste istovremeno strani plaćenik, izdajnik, sorošev nato špijun, pijani narkoman, neradnik. Da li ste primetili da ti ljudi ne koriste reči: DOStava, DOSada, DOSije (mada koriste dosijee) a reč DOSta je duplo zabranjena (čujem da se neće naći u sledećem rečniku srpskog a ni srbskog jezika. Bem vas šuntave, što niste dali neko drugo lako pamtljivo ime kao dopeluberangenkrakenfilzucugen pa neka se muče da prelome jezik. Da li ste primetili da nema Dženifer Lopez na našim TV? Sećate se, ima film koji se zove u slobodnom prevodu - Dosta je bilo. I šta sad običan čovek da kaže kada hoće da oštrim pogledom zapreti uz lupanjem šakama o sto? E moj Raduloviću, to ne mogu da ti oprostim.
Još 1982 godine je Alan Mur opisao svet koji živi u diktaturi. U trenutku kada se diktator suočava sa ozbiljnom pretnjom u obliku nadolazećih demonstracija on izgovara nešto u slobodnom prevodu ovako:
Gosp. Dascomb,
ono što nam odmah treba je jasna poruka
narodu ove zemlje. Ova poruka mora biti objavljena
u svim novinama, na svim radio stanicama,
i na svakoj televiziji. Ova poruka mora da odjekuje kroz InterLink! Želim da ova zemlja shvati da
stojimo na ivici propasti. Želim da svaki muškarac, žena i dete
razumeju koliko smo blizu haosa. Hoću da se svi sete zašto smo im potrebni!
Državna TV, jer sve su državne, izveštava o ratovima, bolestima, ubistvima. Cilj je sejanje straha, da se narod uplaši jer narod u strahu ima običaj da se krije. Svi misle da se najmanje plaše oni koji su na ivici gladi, oni koji nemaju šta da izgube ali nije istina, najmanje se plaše ljudi koji su slobodni. Kod nas je sve politika ali ovo nije politički tekst. Nekada davno je jedan od mojih nadređenih, bivših nadređenih naravno, pokušao da mi naredi da napišem nalaz koji je pogrešan. Nije bio loš čovek ali politika, štednja, njega pritiskaju, razumem ja to. Samo on nije razumeo. Naravno da sam uradio po sveme, ja uvek radim po svome. Kasnije je postala praksa da se naređuje šta da se napiše, ne isti nadređeni, ovaj novi je bio mnogo opasniji. Mene je počeo da bije glas buntovnika iako nisam, samo branim svoj integritet a drugi su savili vrat i pristali da pišu šta im se naredi. Tako pristaju i novinari, tako pristaju i policajci, tako pristaju i sudije, tako pristaju i prosvetari. Važno je samo naći izvor straha. Isti taj Alan Mur je napisao čuvene rečenice: ako želite da znate ko je krivac, gledate ga svakog dana u ogledalu. Razumem, bilo vas je strah.
Čega se plašite? Nakon dužeg vremena straha počinje da vas bude strah od samog straha, strah onog prvog osećaja kada ste povili vrat iako ste sebe uveravali da nikada nećete. Oni koji se plaše straha su najvatrenije sluge a čak i kada izvor straha nestane oni traže nove žrtve i hrane se njihovim strahom.
Ne želim da ovo liči na neku političku poruku, jer to nije, ionako mi je dovoljno svakodnevnog vređanja od strane nekih budala koje su upravo podlegle strahu pa su u stanju da opravdaju svaku glupost. Strah je najveći neprijatelj ljudskog intelekta.
Svojevremeno u Sovjetskom Savezu dok je vladao Staljin postojala je kvota ljudi koji svakog meseca moraju biti streljani u svakoj oblasti. Ako bi upravnik te oblasti podbacio, streljao manje, onda je postavljan drugi, kvota bi se povećala a on bio streljan. Svi upravnici oblasti ili kakav god da im je naziv bio, utrkivali su se da ispune broj, bez ikakvog razloga su streljali nevine ljude. U tome je prednjačio Nikita Hruščov tada upravnik Ukrajine koji je svakog meseca streljao duplo više Ukrajinaca nego je bila kvota. Napredovao je u službi i na kraju krajeva postao vladar Sovjetskog Saveza koji je najviše kritikovao Staljina i njegovu politiku. Svi koji su bili u vrhu pravili su se da ne znaju šta je Staljin u svojim danima ludila radio. Bez trunke ljudskosti nije se trudio da spašava ni svoju decu. Zanimljivo da je neprikosnoveni komunista koji je rušio crkve, streljao ljude ako bi pomislili na bilo koju vrstu vere, sem bezgraničnog obožavanja gospodara i njegove vere u svoju moć, obilato koristio usluge vidovnjaka, posebno Wolfa Mesinga. Zanimljivo je da se slično ponašao i Adolf Hitler koji je duboko zagazio u okultno. Zašto pominjem sve to? Ti primeri ukazuju da su obojica iako ogromni diktatori bili uvek u paničnom strahu. To je i primer kako strah funkcioniše, da su svi odbili Staljin ne bi mogao ništa, ima tih primera na pretek.
Ljudski je osećati strah ali koliko god se plašili nikada nemojte izneveriti sebe i ne tražite opravdanja jer ih nema, lupite šakom u sto i dreknite (zato sam ljut na Radulovića, uzeo je najbolji izraz), ako već ne Dosta je bilo, onda nešto slično.

Iza mene je London Tower, mesto zloglasnih mučenja.