Kako sam umalo prestao da se bavim medicinom

Sećam se jedne situacije. Igram karte sa dva prijatelja na moru a pored nas to dete. Preferans, karte lete uz piće i zezanje. Ništa nije tako zahtevno i opuštajuće istovremeno kao preferans. Nije previše toplo, oseća se lak vetar sa kopna, druga polovina je avgusta, kasno poslepodne, oni piju rakiju, ja pivo. Osećam se opušteno i zadovoljno, obični lepi životni trenuci. Već sledeće godine sam samo ja bio živ.

Epidemija H1N1, užasna bolest, grip koga malo ko razume. Novinari i neki koji su na tome želeli zaradu ili političke poene nazvali su tu pošast "Svinjskim gripom" ili "Novim gripom". Lagali su. Udaviću malo medicinom da bih objasnio, nadam se razumljivim jezikom. Svaki grip je posledica virusne infekcije. Kako su virusi identifikovani tako su dobijali brojeve kao imena. Primećujete nelogičnost već u startu, kako može da bude "Novi" a da nosi oznaku 1-1 ali tako je odgovaralo nekome. Zašto ime svinjski? Toliko je infektivan da obole i svinje, svinje se razbole od ljudi, ne obrnuto. Nekada su ga zvali "Španski grip" a i to je bilo neopravdano jer je izvor bolesti bio u SAD u Kanzasu tako da bi mu lepše stajalo ime Doroty neko Španska Dama (verovali ili ne i tako su ga zvali). Ime Španski je dobio iz glupog razloga, 1918 je besneo Veliki Svetski Rat a kako Španija nije ratovala novine su objavljivale informacije o epidemiji. Srbija nije bila pošteđena, po nekim izvorima više ljudi je umrlo od gripa nego poginulo u ratu. U Nišu su bile tri improvizovane bolnice koje su pomagale obolelima a smrtnost se kretala do neverovatnih 30%. Igrom slučaja dosta mojih predaka je stradala (ne samo mojih, matematika je egzaktna, sa tolikom smrtnošću ni jedna familija nije mogla biti pošteđena). E to je "Svinjski ili Novi" grip. 

Epidemija H1N1, ministar zdravlja se slika sa lekom Tamiflu i tvrdi da niko ne treba da brine jer imamo lek protiv gripa. Prećutao je da Tamiflu nema nikakav efekat na H1N1 već samo ublažava neke simptome "običnog" gripa H2N3. Jedini efekat ali ne potpuni je mogla da ima vakcina ali su neki političari počeli da vode kampanju protiv vakcinisanja. Pitam se da li su svesni koliko su ljudi ubili time? Javiće se već neki protivnik vakcinacije opet ali odlično znam da takav nije ni primirisao blizu nekoga ko umire od H1N1. Ono što ni većina lekara ne razume, još uvek, je mehanizam kako taj grip ubija. Na svetskom kongresu pulmologa sam držao predavanje o gripu (kažem ja ali nijedan rad nije nikada bez pomoći drugih), slušam i gledam neke čuvene profesore kako lupaju gluposti, kako daju lažne slike, pa bili oni iz San Dijega ili Sankt Petersburga ili Sidneja, slušam i čudim se kako ne razumeju ništa.

Predavanje u Barseloni

Od gripa može da oboli svako ali sem onih koji su već užasno lošeg zdravlja i mogu umreti od bilo koje bolesti, umiru upravo zdravi, mladi i jaki ljudi. Zašto je tako? Zato što nakon prvog naleta infekcije organizam, tj. imuni sistem napada sam sebe i što je čovek jači to je napad na samog sebe opasniji. Što je pacijent zdraviji i u boljoj kondiciji veća šansa je bila da se završi letalno. Nakon nekoliko meseci vidim naš rad objavljen u prestižnom stručnom časopisu potpisan od strane jednog od Profesora koji je slušao, bez ikakvog pominjanja izvornih autora, toliko o američkom akademskom poštenju. Mogao je makar da promeni redosled. 

Epidemija, dolaze kod mene na posao prijatelji sa detetom koje je najbolji drug moje dece. Vidim da je situacija loša, odmah ga ubacujem u skener, nalaz je loš, nekoliko litara tečnosti u plućnom krilu, đavo je odneo šalu. Nikada nisam poštovao pravila, po tome sam poznat i uvek sam imao problema sa onima koji su iznad mene u lancu upravljanja, što je kasnije u mom životu imalo prilično velike posledice (još traju). Ja sam jedan od onih koji su uvek bili kažnjavani zato što rade više a kao što je i red nagrađivani su oni koji rade malo i nekvalitetno. Tako da je normalno da postupam po svojoj savesti, znanju i instinktu uprkos naredbama. Odmah ih šaljem na Plućnu Kliniku, trudim se da verujem da je samo bolest krivac a ne ljudi ali ljudi su užasno sujetni na uštrb tuđe glave. Umesto početka lečenja dobijaju salvu sujetnih samohvalospeva i primedbi kako ja ne znam svoj posao, kako ja lupam gluposti i kako radiolozi ne znaju da tumače skener (kod nas uvek oni koji ne rade bolje znaju od onih koji rade), traljavo pokuša punkciju verovatno bodući jetru kako bi dokazala da ja svoj posao ne znam. Da li trebam napomenuti da je profesor? Ne mogu reći da sam sve to prećutao, ma kakvi, umem ja da lajem. Dva dana kasnije, drugi lekar na pulmologiji radi punkciju ali je prekida kada vidi koja količina tečnosti kulja.

Nekoliko meseci je prošlo u besmislenim pokušajima da se iznađe neka druga dijagnoza, gomila besmislenih terapija, biopsija, ubeđivanja da je sve u redu, sve dok ponovo nisam uradio skener. Situacija još gora. Dete preuzimaju hirurzi, punktiraju najzad, izlazi osam litara ustajale zaražene tečnosti sa jedne i pet sa druge strane pluća. Hirurzi su ga pazili i gledali i trudili se kao da je njihovo dete ali mnogo je vremena izgubljeno. Prebacuju ga u Beograd, nije bitno gde i opet počinje sujeta i dokazivanje besmislenih dijagnoza ali bolje je, popravlja se stanje. U subotu ga čujem telefonom, u ponedeljak je bio mrtav. Iznenada, ustao je i srušio se u krevet, logika govori da je tromb, ništa čudno, nažalost.

Srce mi se cepa dok mi njegov otac javlja, to se ne opisuje, nekoliko dana pre osamnaestog rođendana. Srce mi se cepa i kada svojoj deci to govorim, smrt je uvek bila vezana za nekoga ko je star ili nekog nepoznatog.

Sutradan radim, preko 20 pacijenata a mozak mi se kida. Jedna misao u glavi - prekini ovo sranje, ima još poslova sem medicine. U glavi mi je more, negde gde me niko ne poznaje i gde ja ne poznajem nikoga. Negde gde tuđa smrt ne može da me dodirne. Tada je nešto umrlo u meni, medicina i ja smo zaratili. Već sam se uveliko borio sa demonom svoje bolesti. Potrajalo je još neko vreme, na kraju sam otišao iz Kliničkog centra. Nije to bio jedini a ni najveći razlog, bilo je puno podmetanja i mržnje koji jesu bili razlog ali više nikada nisam bio ista osoba. Noću osluškujem decu kako dišu, kada telefon pozvoni prvo osetim strah.

Sećam se jedne situacije. Igram karte sa dva prijatelja na moru a pored nas to dete. Već sledeće godine sam samo ja bio živ. Jedan je umro od premora, legao u krevet da malo odmori i taj odmor se produžio na večnost. Drugi se obesio. Grobovi su im u istom delu, obiđem ih sve zajedno, nekada ćemo nastaviti partiju karata, negde drugde.

Ostao sam u medicini. Možda sam spasao nekoga koga neko drugi ne bi. Ako jesam neka je to uspomena na sve prijatelje koji nisu sa nama, svako je od nas izgubio nekoga bliskog nekada.