Kako sam postao državni neprijatelj

Sada je situacija kada je mnogo ljudi ekscitirano i kada mnogo ljudi raspravlja o politici. Priznajem i ja sa njima. Nekada se iznerviram i kažem koju reč više nego je potrebno. Pravdam sebe time da sam izazvan ali možda želim da se raspravljam, možda je to starost ili je to možda bunt koji još tinja u meni. Razmišljam da je glupo da nekome ko je plaćen da misli drugačije išta dokazujem ali to je jače od mene. Onda me sećanje vodi u neko daleko doba koga se sećam kao kroz maglu i shvatam da me prati jedno isto pitanje godinama.

Počelo je u jednoj drugoj, većoj zemlji. Neka vrsta popisa u školi, osnovnoj. Svi su trebali da napišu šta su po nacionalnosti. Sve nacije i nacionalnosti su bile nabrojane osim jedne, ko se seća toga znaće, srpske. Meni je neki nastavnik u pratnji neke nepoznate osobe (sada verujem policijske nacionalnosti) dao te upitnike da podelim ostali đacima. Neko je pitao, primetio da nema jedne nacije i pitao šta da napiše. Tada je ta nepoznata osoba progovorila: Deco, mi Srbi treba prvi da podržimo politiku koju drug Tito vodi i koja nas vodi napred, mi Srbi moramo svi da napišemo da smo Jugosloveni. Svi su napisali Jugosloven/ka, ne lezi vraže, svi sem mene. Dopisao sam Srbin. Da objasnim, jesu porodicu moje majke a i nju tek rođenu, 1941. godine proterali braća Hrvati ali nikada nisam vaspitan da mrzim ikoga, jedan moj teča je bio Hrvat i voleo sam ga puno, često sam bio u Zagrebu kod njega (zanimljivo on je do pred kraj života bio Hrvat ali kada se Hrvatska otcepila postao je Jugosloven, jedna njegova kćer je Hrvatica a druga Srpkinja a rođene su sestre). U mojoj kući šovinizam nije postojao ali ja sam se zainatio, to je stvar principa, zašto neko poništava ono što sam po rođenju, nije valjda zločin biti Srbin. Sutra me izvode sa časa, pazite, osnovna škola, odvode u kancelariju direktora gde me dvojica ispituju i postavljaju to pitanje: Ko mene plaća? Pobogu, dete sam, ko me plaća. Ispitivanje i zastrašivanje je trajalo sat, dva. Kako nisam hteo da upišem da sam Jugosloven uradili su to sami u moje ime.

Sledeći susret sa istim pitanjem je bio u srednjoj školi. Nešto sam pisao za zidne novine, uvek sam ja nešto pisao za zidne novine, ne sećam se više šta ali opet kancelarija direktora i opet neki mračni tipovi sa istim pitanjem: Ko mene plaća?

Trend se nastavio u vojsci. Zaboravio sam da sam imao ispitivanja zašto sam se radovao kada je drug Tito preminuo, pobogu rođendan mi je. Vojska je bila slična, možda ja ne podnosim lažne autoritete. Noć, neke prilično stupidne vojne igrarije, neprijatelj napada sa te i te strane a odbrana je tu i tu. Pogađate ko je bio jedan od neprijatelja - ja. Na svoju ruku rešio sam da promenim pravila i postavio topovske udare koji na vežbama glume bombe, oko komandnog šatora u kome je spavalo u toplom, imali su peć na drva dok smo se mi vojnici smrzavali po celu noć. Komični haos kada je sve počelo, ujutru sam priveden, isto pitanje ponovljeno milion puta: Ko mene plaća? Za kaznu su me izbacili iz kasarne sa Titovim imenom i prebacili negde drugde gde mi je iskreno bilo mnogo bolje.

Da li sam na fakultetu morao da protestvujem protiv loše hrane u Domu kada sam živeo u svom stanu? Procenili su da nisam. Pogađate, isto pitanje: Za koga radim, ko me plaća?

Kasnije me nisu privodili ali u doba Miloševića su me pojedinci prijateljski više puta pitali: Ko me plaća?

Zanimljivo, mislim da je uvek to bila ista osoba koja se kao Agent Smit ne menja kroz vreme. Ja sam od deteta ostario a on je ostao isti.

Ne znam kada se Soroš umešao u sve to ali odavno, mnogo pre nego sam znao ko je on uopšte, sam čuo to ime.

Doživeo sam da me i sada pojedinci bez slike i imena pitaju to isto: Ko me plaća? Ali sada imaju i odgovor, Soroš. Samo da im odgovorim jer znam da će neko od njih pročitati, mnogo slabo plaća, imam neplaćene račune, novac mi nedostaje, ako ga ikada sretnete zamolite ga da me plati više, ipak sam po broju nesmislenih ispitivanja ja neki državni neprijatelj.