Nedeljno popodne
Bilo je sunce. Izašao sam da ga osetim. Ne mogu reći da je bilo toplo ali je bilo vrlo svetlo. Šetao sam se polako, pokušavao da upijem što više svetla, nedostaje mi danima, posao mi je bez prozora, čitav radni vek veštačko svetlo. valjda zato i volim sunčani dan i more ispred mene kada se ne vide nikakvi zidovi a ono što se vidi deluje kao beskonačnost. Bilo je puno ljudi, daleko više nego obično, to što je zatvoreno sve drugo utiče da je puno ono što je otvoreno, makar to bilo samo šetalište uz reku. Hteo to ili ne, slušam šta ljudi pričaju. Ne volim to ali glasni su, ne mogu da ne čujem. Prvo čujem priču o tome kako lekari ustvari žele da pacijenti nikada ne ozdrave a ni da budu zdravi, jer tako stalno imaju posla. To objašnjava neka žena sinu koji ima tako, oko 15 godina. Vatreno se unela u detalje zarade. Saznadoh kako su, eto zbog moje profesije, ljudi bolesni. Nikako to nisu zbog same bolesti, one izgleda ne postoje bez lekara. Znam tu logiku, ne bi bilo bolesti da nema testova
