Kada mozak pomeša čula: svet u kojem zvuk ima boju
Uvek postavljam pitanje, samom sebi, A šta ako svi drugi greše? Da li je moj mozak toliko savršen da može da prepozna ono što drugi ne mogu? Ne mislim konkretno samo na sebe, mislim na svakoga od nas kada se sretne sa problemom koji drugi ne vide. Nauka me je naučila da ne verujem u ono što ne može da se izmeri, u ono što ne može da se dokaže, ali da li je uvek pogrešno ako nečiji mozak radi drugačije? Da svi rade isto onda bi bili kao Borg, košnica. Većina ljudi svet doživljava kao uredno organizovan sistem: ono što vidiš pripada vidu, ono što čuješ pripada sluhu, ono što dodirneš pripada dodiru. Mozak se ponaša kao disciplinovani arhivista koji svaku informaciju stavlja u odgovarajuću fioku. Međutim, kod nekih ljudi taj arhivski red ne postoji. Njihov mozak spaja čula na način koji većini deluje nemoguće. Zvuk može imati boju, broj može imati ukus, reč može izazvati osećaj dodira. Taj fenomen naziva se sinestezija . Sinestezija nije bolest niti poremećaj u klasičnom smislu. O...
