Između života i smrti

Prolazio sam danas Bulevarom Dr Zorana Đinđića. Korak po korak, nisam žurio niti imao neki cilj sem da razmrdam bolna leđa a kada se hoda bez cilja lako se primete sve stvari u okolini. Oni koji poznaju Niš znaju da je to deo jedne dugačke ulice koja ima pet imena (paradoks) a taj pomenuti segment prolazi pored Gradske i Vojne bolnice. Muzika se čula iz daljine, kako je uobičajeno za Uskršnje jutro Ciganski orkestri sviraju ispod solitera u nadi da će neko baciti novac. Nadam se da se niko neće uvrediti kada kažem ciganski a ne romski, ovo je u kontektstu muzike a ne političke korektnosti. Setih se jedne anegdote iz doba dok se ime Rom uvodilo u praksu. Imali smo jednog čistača koji je bio Ciganin (još nije postao Rom), čovek je bio sasvim u redu i kao mlad lekar sam voleo da pričam sa njim. To je inače jedan moj savet svim nadobudnim koji završe medicinski fakultet a ne nauče da pričaju sa ljudima, nema dobrih lekara ako ne vole sve ljude, džabe im titule. U jednom trenutku se požalio da je na listiću za platu šef računovodstva napisao za njega Rom radnik. Rekao sam mu da je to sada u redu, sami Cigani su tražili da budu Romi. Ali doktore ja nisam 'rom, što piše da sam 'rom kad ne ćopam. On je, namučena duša, shvatio da piše hrom i buni se da nije. Ipak, nije pisalo ni Rom već Pom. od pomoćni radnik a kako nije znao latinicu pročitao je Rom kako deluje ćirilično. Prisećam se tih ljudi sa kojima sam nekada radio, valjda je to u duhu praznika. Pomenuti šef računovodstva sa srednjom školom mogao je da završi sve što može da se zamisli, imao je svoje "ljude" svuda, bukvalno nije bilo ničega što nije mogao da sredi. Platu smo uvek primali prvi. Moram sada da pomenem i Glavnog tehničara iz doba dok sam bio specijalizant. Nažalost, ne tako davno je napustio ovaj svet. Sve je držao u svojim rukama, mogao sam ja da budem lekar koliko želim ali sam njemu morao za sve da "polažem račune", kad sam došao na posao, kada sam izašao, da li sam došao obrijan... U nekoj drugoj prilici ću pomenuti i ostale. Sigurno zaslužuju svoje mesto u mojim pričama.

Muzika se čula iz daljine a kada sam prišao bliže video sam orkestar trubača u ljubičastim odelima kako trešti ispod solitera. Svi u istim odelima, meni odvratno isprane ljubičaste boje ali se svojski trude. Grudni koševi im se pune, onda obrazi i svom silom guraju vazduh u trube. U punom naletu snage. Ništa neobično. Ali pogledao sam na drugu stranu ulice, kardiologija, upravo pristiže hitna pomoć. Svi su užurbani, reanimacija uveliko traje dok pokušavaju da unesu pacijenta u zgradu. Čini mi se iz daljine od 20 m da je uzaludno. Zadnje što ta osoba čuje, ako uopšte bilo šta čuje, je kako trešte trube koje slave Uskrsnuće. Smrt i život a deli ih samo jedan bulevar.

Put me vodi dalje ka parku Svetog Save i crkvi Cara Konstantina. Red je, ljudi hrle u crkvu, čuo sam da je negde angažovano obezbeđenje da usmerava vernike koji hrle u crkvu. Pitam se od kada smo postali tako veliki vernici. Više to liči na pomodarstvo. Ustvari, to je strah. Ljudi su postali toliko loši da hrle u crkvu tražeći oproštaj, ne zato što se iskreno kaju već zato što se iskreno plaše upravo svojih postupaka. Ne znam, ja ako osetim potrebu da odem u crkvu volim da budem sam, smeta mi gužva, smeta mi kolektivna vera a posebno kolektivno glumljenje iste. To mi liči na onu rusku priču o kneginji koja je pustila suzu gledajući predstavu ali se užasno naljutila videvši da se njen kočijaš smrzao dok ju je čekao. Odglumljeno izaziva emocije dok stvarnost izaziva mržnju i bes, kakvo licemerje. Gospodo draga budite ponizni pred bogom pre nego lažete, kradete, ogovarate a ne posle. Posle je hipokrizija. Pročitao sam negde nešto što bi trebalo da liči na vic ali objašnjava suštinu praznih ljudi. "Hteo sam da molim Boga da mi pokloni auto ali sam shvatio da to ne ide tako pa sam ukrao auto i molio Boga za oproštaj". Upravo tako sada jedan deo ljudi hrli u crkvu nošen strahom i svojim licemerjem.

Trebalo bi to da se spoji, trubači da se uvedu u crkvu da zabavljaju praznične vernike, bilo bi im ugodnije. Danas sam opor ali ne volim one koji se prave da su dobri pred bogom iako ne veruju u njega ali za svaki slučaj. Ako želite da vidite lopove i lažove danas je bila prilika u crkvi a neke i na TV kako izigravaju velike vernike.