Nešto je čudno sa granicama

Jednom davno, u zemlji koja je bila veća i zvala se drugačije, pre nego su ljudi počeli da se mrze samo zato što su rođeni sa ove ili one strane Dunava, Save, Korane, Drine, Sutjeske, Neretve i ostalih reka, vraćao sam se kolima iz Nemačke. Približavao sam se granici velike bivše zemlje, putokaz koji na sve tri strane pokazuje Yugoslavia, ko bi se zamarao sitnicama kao što su mape, tada nije bilo GPS navođenja, žensko društvo u kolima, ko bi pazio na sitne detalje i znake koji pokazuju uspon a treba da bude ravnica. Ko bi pazio na sitnice kao što su količina goriva, kad pređem granicu tu je odmah pumpa. Kako granica nije istrčala ispred mojih kola a put je postajao sve uži a uspon sve veći polako sam shvatio da ne vozim pravim putem ali zar je to bitno, Yuga je i na tom putu. Nakon izvesnog vremena i priličnog uspona stižem na Italijansku granicu. Graničari gledaju utakmicu na TV, Italija - Engleska, vide me i šokirani su. Gledam ja njih, gledaju oni mene ali i utakmicu i odluče da je utakmica zanimljivija a ja prolazim bez zaustavljanja. Stižem na našu granicu. Carinik se češka: Izgleda da ste zalutali? - Ovo nije Rateče, pitam pametni ja. Ne, ovo je Paso Predil. U redu a gde izlazi put kada se siđe? Na Novu Goricu.  U redu a ima li neka pumpa? Najbliža je 120 km. Šta da radim onda? Pa vratite se. Okrećem kola i vraćam se u Italiju. Isti carinici me i dalje gledaju zbunjeno i niko me ne pita ništa. Mora da i dalje prepričavaju kada je neka budala zalutala.

Granice su čudan fenomen. Stiven King, meni omiljen, je opisao svoje mišljenje o njima, o tome kako i priroda oseća granicu, koliko god je ona veštačka ljudska tvorevina, ko god je puno putovao kolima složiće se. Sećam se kako se klima promeni čim se pređe Grčka granica, potpuno čudno i neverovatno ili recimo kako se oseti neka teskoba kada se pređe Bugarska granica. Kada se recimo iz Hrvatske uđe u Sloveniju kao da je drugi kontinent ili kada se iz Mađarske pređe u Austriju odjednom se oseti neki dah slobode a iz Austrije u Nemačku neka čudna težina i iščekivanje. Najzanimljiviji je ulazak iz Nemačke u Francusku, to je kao ulazak u maštu. Vratiću se na granice, samo nešto da ispričam o jednom putovanju. Poplava u Sloveniji, blokiran put cele noći, vojska spašava ljude, ja naravno guram svoj nos svuda gde mu nije mesto, istražujući mogu li kolima proći ugazio sam u neko čudno blato čiji se miris nikada nije sprao sa patika koliko god da sam ih prao i na kraju bacio. Na kraju, kada je svanulo i kiša prestala smo se probili kroz blokadu. Put ne postoji a ja na čelu kolone kao slepi vođa vozim kroz tuđa dvorišta. Ni danas ne znam kako sam izbio na put. Na putu me policija zaustavlja: Otkud Vi? Kako čoveče otkud? Dolazim na granicu, Austrijanac me moli samo da operem kola na prvoj pumpi, izađem, pogledam, čitav auto je bio u blatu. U toku dana, već je noć, ulazim u Francusku, tražim negde da prespavam, nigde mesta. Ulazim u neko selo, kao da sam ušao u neku bajku, najlepše mesto koje sam ikada video a nigde ni jednog jedinog čoveka. Ne znam, nisam više nikada video niti našao išta slično. Dolazim do nekog mestašca, ulazim u lokalnu crkvu, imaju sobu. Soba je u rangu tridesetih godina dvadesetog veka ali krevet je ipak. Odlazim u tu kafanu i doživljavam još jedan šok, kompletan ambijent, gazda, njegova žena i dve konobarice, identično kao Alo Alo, sada razmišljam sigurno su pisci Alo Alo bili u toj birtiji, nemoguće je da postoje takve sličnosti. Žena je čak pevala da zabavi goste a ljudi svi željni da popričaju sa mnom, nijedno piće nisam platio, ne, nisu dozvolili. Ujutru me je put vodio dalje ali nigde nikoga da platim, na kraju sam kamenčiće bacao u prozor. Gazda je otvorio i na sebi je imao spavaćicu i kapu za spavanje. Mrzelo ga je da siđe, rekao mi je da ostavim koliko želim i vratio se da spava. Toga ima samo u Francuskoj.
Granice su uopšte čudne, imao sam tu sreću da kolima dođem do Zapadnog Berlina, dok je još postojao. Sreća je neadekvatna reč za one koji su živeli u tom dobu, Zapadna Nemačka, autoput Nirnberg - Berlin, Istočna Nemačka. Neverovatan primer kompletnog besmisla. Prelazak granice između dve Nemačke mi je potvrdio da nijedna priča o logorima nije preterivanje. Zlo koje su ljudi sposobni da čine jedni drugima a samo zarad nečijih interesa je neverovatno.
Kada god vidim neku granicu setim se te, sem naravno Bugarske. Uobičajeni prelazak, 2010 godina, žurim na aerodrom. Bratko kade? Idem na aerodrom. A šta si ti? Inače za ne upućene, bugarski carinici odlično razumeju srpski jezik. Lekar, žurim na aerodrom. A, da nisi doktor za pičke? Nisam, radiolog sam. Ja sam doktor za pičke. Neka vas ne zavara način razgovora, nisu oni naivni ni glupi. Nasmejem se nevino. A kade imaš avion? U 16:30. Bratko mora karaš mnogo brzo. Mislim u sebi, ne bih morao da me ne zadržavaš. Nakon 10km policija. Bratko, zašto karaš tako brzo? Žurim na aerodrom. Mora kazna da plataš. Da idaš vo Sofia, plataš i donesaš da vidime. Zakasniću na avion, možemo li nekako drugačije? Naravno, moglo je drugačije. Na red dolazi carina na aerodromu. Hoću da se parkiram na aerodromski parking i ostavim kola nedelju dana ali me šalju kod carinika. Carinik hoće da ga častim jedan viski ali će sam da ga kupi, od mojih para naravno. Evo već 7 godina nisam ušao u Bugarsku. Ne volim ustvari ni jednu granicu, granice razdvajaju ljude. Puno puta sam video niz uplašenih ljudi, onih koji pričaju previše, onih koji puše, onih koji ćute. Najbesmislenija mi je granica sa Crnom Gorom, što ne uspevam da sakrijem od carinika i policajaca ali hvala bogu izgleda da je besmislena i njima. Inače najviše volim Nemačko - Holandsku granicu, kolima, retko ko uspori ispod 120km/h.

Beč bez granica