Kako sam postao piroman, bez ikakve želje da to budem
Baciću šibicu samo da vidim da li trava gori. Sat vremena nakon toga su mnogi oko mene a i ja sa njima, gasili šumski požar. Ugašen je bez neke velike štete. Imao sam mislim 11 godina, nismo više bili kod učiteljice ali smo se spremali da svi odemo i čestitamo joj Osmi mart kući. Moja učiteljica, ponosan sam na nju, zahvaljujući njoj mi je ostalo duboko poštovanje i ljubav prema učiteljicama, bila je ozbiljna žena, partizanka, ranjena u ratu, ne znam koliko je još godina radila nakon moje generacije, stroga, tiha i pravedna, nadam se da negde na nebu zna da je i sada duboko poštujem. Uglavnom, to je bio prvi požar koji sam napravio u životu, bar mi niko nije pričao za neke ranije. Da je jedini ova priča ne bi bila zanimljiva. Nisam bio ja uvek uzrok ali sam izgleda tokom vremena postao magnet za požare, to sam dopunio i sa nekoliko poplava, valjda radi ravnoteže, jer ko može da se pohvali da je doživeo poplavu u pustinji ili požar na vodi.
Drugi veliki šumski požar sam doživeo na Slapovima Krke, nisam ga ja izazvao. Ali moram da opišem. Bio sam u Zadru i iz nekog meni nepoznatog razloga odlučim da sa prijateljima odem na Slapove Krke. Polazimo a jedan meštanin me upozorava - danas će biti paklen dan. Polazim a mislim u sebi - kakav paklen dan, reka, vodopadi, šta tu loše može da mi se desi.
Stigli smo, nisam preterano fasciniran, očekivao sam nešto lepše, nešto što se viđa na razglednicama, nema ničega od toga. Dan je vreo. Rastinje koje je suvo, veliki broj neodgovornih ljudi i sunce - recept za katastrofu. Ljutiće se pušači ali nikada nisam razumeo kako neko uživa da zapali cigaretu kada je temperatura 50 stepeni i kiseonik se hvata škrgama koje su zaostale negde u evoluciji. Ne kažem da je neki pušač izazvao požar već da je paljenje i gašenje bilo čega igranje sa sudbinom na 50 stepeni u suvoj šumi.
U trenutku, bolje je reći drugačije, nije u trenutku, vatru nisam video u trenutku već sam osetio tišinu, iznenadni muk, sve je stalo kao u nekom filmu, utisak da je stala i reka. Odjednom dim i panika, ljudi koji panično trče na sve strane i onda vatra. Vatra je počela na dnu brda i širila se na gore, to je takva brzina, ne može se objasniti, nema tu pomoći vatrogasaca, nema bekstva. Sreća je da sam na suprotnoj strani reke.
Dosta godina kasnije, nekoliko manjih kućnih požara stariji, gasio sam šumski požar (ako se to može nazvati šumom) na Luštici, Crna Gora. Neko je koji kilometar dalje pitao moju decu gde sam i dobio je odgovor - Tata gasi požar, on ili pali ili gasi. Ko nije gasio požar sa crnogorcima taj ne zna šta je propustio. Da se razumemo, puno njih je ćutalo i gasilo, bez reči, puno napora, strah i muka na licu, došli su neki i sa veće udaljenosti, ljudima svaka čast, ponosan sam da sam im pomogao. Ali onih nekoliko, onih nekoliko koji se provlače po vicevima e to je trebalo doživeti. Dok je većina ljudi radilo njih nekoliko su pričali, međusobno i svaki sa po par telefona odjednom. Razglabali su taktiku kako treba da se gasi vatra. Naravno, nisu se potrudili da vatri priđu ali bili su puni teorija. Meni se desilo da u mraku upadnem u jamu i da budem dobro ugruvan, izgreban i u modricama i dok sam pokušavao da skupim snagu da pomognem još malo slušao sam njihove razgovore. To nisu bili "ravni", naprotiv, intonacija, dramatika u glasu, pažljivo unesene pauze, objašnjavanje telefonom u jednoj pa u drugoj ruci, svako bi pomislio da im je vatra već načela nogavice. Biser je kada jedan od njih pokušava da poveže ljude sa telefona u desnoj sa onim u levoj ruci, tragikomično. A kuće su im u neposrednoj blizini plamena, ni to ih nije pomelo u razgovoru. Kada je vatra ugašena po rečima bez njih ne bi bilo ništa, čitav svet bi nestao u plamenu, dok su oni koji su bili umorni, ispečeni, izgrebani pa i ja sa njima ćutali.
Uspeo sam da doživim i požar na aerodromu:
Iako sam bio na bezbednoj udaljenosti, prizor aviona kako gori, boja koja se istopila pre nego sam uzeo fotoaparat, to sve deluje jezivo. Holandski vatrogasci su bili neverovatno brzi i efikasni, avion nije eksplodirao iako je minut ranije bio u plamenu.
Čudne su sile prirode, svuda su oko nas i ne primetimo koliko su moćne sve dok nam ne povuku nos i uši, dok nam ne dotaknu kožu.
U trenutku, bolje je reći drugačije, nije u trenutku, vatru nisam video u trenutku već sam osetio tišinu, iznenadni muk, sve je stalo kao u nekom filmu, utisak da je stala i reka. Odjednom dim i panika, ljudi koji panično trče na sve strane i onda vatra. Vatra je počela na dnu brda i širila se na gore, to je takva brzina, ne može se objasniti, nema tu pomoći vatrogasaca, nema bekstva. Sreća je da sam na suprotnoj strani reke.
Dosta godina kasnije, nekoliko manjih kućnih požara stariji, gasio sam šumski požar (ako se to može nazvati šumom) na Luštici, Crna Gora. Neko je koji kilometar dalje pitao moju decu gde sam i dobio je odgovor - Tata gasi požar, on ili pali ili gasi. Ko nije gasio požar sa crnogorcima taj ne zna šta je propustio. Da se razumemo, puno njih je ćutalo i gasilo, bez reči, puno napora, strah i muka na licu, došli su neki i sa veće udaljenosti, ljudima svaka čast, ponosan sam da sam im pomogao. Ali onih nekoliko, onih nekoliko koji se provlače po vicevima e to je trebalo doživeti. Dok je većina ljudi radilo njih nekoliko su pričali, međusobno i svaki sa po par telefona odjednom. Razglabali su taktiku kako treba da se gasi vatra. Naravno, nisu se potrudili da vatri priđu ali bili su puni teorija. Meni se desilo da u mraku upadnem u jamu i da budem dobro ugruvan, izgreban i u modricama i dok sam pokušavao da skupim snagu da pomognem još malo slušao sam njihove razgovore. To nisu bili "ravni", naprotiv, intonacija, dramatika u glasu, pažljivo unesene pauze, objašnjavanje telefonom u jednoj pa u drugoj ruci, svako bi pomislio da im je vatra već načela nogavice. Biser je kada jedan od njih pokušava da poveže ljude sa telefona u desnoj sa onim u levoj ruci, tragikomično. A kuće su im u neposrednoj blizini plamena, ni to ih nije pomelo u razgovoru. Kada je vatra ugašena po rečima bez njih ne bi bilo ništa, čitav svet bi nestao u plamenu, dok su oni koji su bili umorni, ispečeni, izgrebani pa i ja sa njima ćutali.
Uspeo sam da doživim i požar na aerodromu:
Čudne su sile prirode, svuda su oko nas i ne primetimo koliko su moćne sve dok nam ne povuku nos i uši, dok nam ne dotaknu kožu.
Коментари
Постави коментар
Već više od godinu dana Google ne dozvoljava da komentarišem. Tako ne mogu da odgovorim. Zbirni odgovor za sve šarlatane, nadridoktore, mrzitelje ljudskog roda: "Jedino što umete je mržnja. Žalite se onom koga vidite u ogledalu, naučite nešto, smešno izgledaju vaši komentari i prilično bedno."