Srbi i politika

London 2012, sedim u nekom pabu neposredno uz Oxford street sa jednim mojim kolegom, radiologom, Englezom indijskog porekla i pričamo o politici. Njegovo poreklo ga tera da priča i on dok većina Engleza nema takav običaj. Ima slobodan dan i pije pivo sa mnom. Biću iskren, pio je bezalkoholno pivo, mislim više da se ja ne bih osećao čudno. Engleska, namerno govorim Engleska a ne Velika Britanija, je nekada bila ogromna imperija koja je porobljavala narode i kontinente a od stare slave im je ostalo to da imaju lepe građevine u centru Londona, da pola sveta govori Engleski iako je daleko od toga da je kao jezik savršen, da imaju kraljevsku porodicu i smenu straže Crvenih mundira, koju usput nadgleda do zuba naoružana Metropoliten Police. Dok pričamo u blizini staje Bently, šofer koji je pljunuti Jason Statham istrčava iz kola i ponizno otvara zadnja vrata iz kojih izlaze dve debele Indijke, skoro sam se zacenio od smeha. Nikada ja ljude nisam delio ni po čemu a najmanje po boji kože ili po ne daj bože naciji ali mi je mnogo smešno kada jedan skoro arijevski lik otvara vrata guzatim Indijkama koje su usput obučene u sve moguće drečave boje u sred Londona gde žive najkonzervativniji tipovi na svetu. Gledam da li ikome ta situacija budi ista osećanja kao meni. Pored nas je jedna grupa japanaca koji besomučno slikaju, sa druge strane jedan par koji u sred pivnice pije vino, čudan je ovaj svet.

Situacija neminovno vodi do priče o politici. Osoba sa kojom pričam je visoko obrazovana, već sam pomenuo, znači nije neko ko nije upućen ni u šta. Kaže mi da ne zna ko je predsednik ili premijer Srbije, ne zna čak ni da li je to kod nas isto. Ja njemu kažem da ja znam ko je Premijer Engleske, da znam većinu njihovih ministara, da znam da je rezidencija premijera u Downing Street 10, tu blizu u Westminsteru, da znam ko je Premijer Škotske. On je zatečen, kaže da ne zna ko je Ministar Zdravlja Velike Britanije a ni ne zanima ga, kako to da ja znam? Zatečen sam i ja, samim sobom a shvatam da sam i zatočen. Šta je to sa Srbima i politikom? Da li smo mi mazohisti? Ili smo još uvek jedno primitivno pleme koje pravi lažne idole? Jednog bivšeg Indijca, gde su ljudi generalno još uvek opsednuti mnogim bogovima i kultovima ne zanima ko je ministar zdravlja a lekar je u državnoj bolnici a mene prokletog srbina zanima ko je britanski ministar za rude i izgubljeno vreme. Mi volimo da pravimo lažnog Boga, možda zato što su nam osvajači uzimali pravog, možda zato što smo ateisti i ne verujemo u zvaničnog ili smo kukavice pa smo skloni da krivce tražimo u drugima i da rešenja tražimo od drugih a da večito kukamo na svoju sudbinu. Kako god to nekome zvučalo ali svakome ko bezrezervno podržava jednu ličnost, bilo koju, oduzeo bih pravo glasa, idite u crkvu pa se klanjajte. Nije vam krivo vaše izabrano ili neizabrano božanstvo već krivca gledate u ogledalu (oni koji koriste ogledalo) ili makar u odrazu. Kod nas su političari isto što i đavo u bibliji i kao sam đavo pošteno vas pitaju, svakoga od nas, da li mogu da uđu, modernim žargonom to se zove - Izbori". Totalni mazohizam je žaljenje na političare, žalite se na sebe, to da ste uplašeni nije opravdanje nego čista glupost. Mi čak imamo glupu reč Vlada od vladati, slično što i vladar ili vlast, nisu oni vlast već samo izabrani predstavnici naroda. U našem slučaju se obično radi o ljudima koji nikada ništa nisu radili i onda se bave politikom, tj "vladanjem". Zanimljivo je da je to slično kao i u početku ljudskog roda. Oni koji nisu bili sposobni da se bave nekim poslom su postavljani da rade opšte poslove za zajednicu, ne zato što su najsposobniji već zato što ne znaju da rade bilo šta drugo.

Baš zato će bivši Indijac da ima platu 10.000 funti a ja 500 a kao utehu ja ću znati sve političare i hvaliću se kako sam obrazovan a on će mi platiti piće.