Kada mozak pomeša čula: svet u kojem zvuk ima boju

Uvek postavljam pitanje, samom sebi, A šta ako svi drugi greše? Da li je moj mozak toliko savršen da može da prepozna ono što drugi ne mogu? Ne mislim konkretno samo na sebe, mislim na svakoga od nas kada se sretne sa problemom koji drugi ne vide. Nauka me je naučila da ne verujem u ono što ne može da se izmeri, u ono što ne može da se dokaže, ali da li je uvek pogrešno ako nečiji mozak radi drugačije? Da svi rade isto onda bi bili kao Borg, košnica.

 

Većina ljudi svet doživljava kao uredno organizovan sistem: ono što vidiš pripada vidu, ono što čuješ pripada sluhu, ono što dodirneš pripada dodiru. Mozak se ponaša kao disciplinovani arhivista koji svaku informaciju stavlja u odgovarajuću fioku. Međutim, kod nekih ljudi taj arhivski red ne postoji. Njihov mozak spaja čula na način koji većini deluje nemoguće. Zvuk može imati boju, broj može imati ukus, reč može izazvati osećaj dodira. Taj fenomen naziva se sinestezija.

Sinestezija nije bolest niti poremećaj u klasičnom smislu. Ona je drugačija organizacija moždanih mreža. Umesto strogo odvojenih senzorskih puteva, kod sinesteta postoji pojačana povezanost između oblasti koje obrađuju različite vrste nadražaja. Kada se aktivira jedna senzorna zona, signal se automatski širi i na drugu. Rezultat je iskustvo koje deluje kao da realnost ima dodatni sloj.

Na primer, osoba može čuti ton i istovremeno videti određenu boju. To nije metafora niti asocijacija. To je stvarni perceptivni doživljaj. Za nju je zvuk doslovno obojen. Druga osoba može gledati broj i osetiti ukus. Neko može čitati tekst i imati taktilni osećaj kao da dodiruje površinu. Mozak ne pravi razliku između spoljašnjeg i unutrašnjeg izvora signala ako su neuronske veze dovoljno jake.

Neurologija objašnjava ovaj fenomen teorijom hiperpovezanosti kortikalnih oblasti. Tokom razvoja mozga, kod većine ljudi dolazi do „pruning“ procesa, u kojem se višak neuronskih veza uklanja kako bi sistem postao efikasniji. Kod sinesteta deo tih veza ostaje aktivan. Umesto pojednostavljenog sistema, oni zadržavaju mrežu sa više mostova između senzorskih centara. Ono što je kod većine filtrirano, kod njih ostaje dostupno.

Zanimljivo je da sinestezija često ide zajedno sa pojačanom kreativnošću, jakim pamćenjem i izraženom imaginacijom. Razlog je jednostavan: mozak koji povezuje različite vrste informacija brže pronalazi neobične veze. Za njega svet nije skup odvojenih signala, već mreža međusobno povezanih značenja.

Književnost i umetnost odavno opisuju ovakva iskustva. Opisi „toplih boja zvuka“ ili „teških reči“ nisu samo poetski ukras. Mogu biti trag stvarnog neurološkog doživljaja. Ono što čitaocu izgleda kao metafora, za sinestetu je doslovna percepcija.

Najzanimljivija lekcija koju sinestezija nudi jeste sledeća: način na koji doživljavamo svet nije jedini moguć način. Ono što nazivamo normalnom percepcijom samo je jedna verzija interpretacije stvarnosti koju naš mozak proizvodi. Kada se neuronske veze malo drugačije rasporede, menja se ceo univerzum iskustva.

I možda je to najvažnije otkriće: stvarnost koju vidimo nije gotova činjenica. Ona je konstrukcija. A konstrukcija, kao i svaka druga, zavisi od nacrta po kojem je napravljena.

Književnost kao mapa sinestetičkog sveta

Jedan od najpoznatijih književnih primera preplitanja čula nalazi se kod ruskog pisca Vladimir Nabokov, koji je i sam bio sinesteta. On je opisivao slova i brojeve kao obojene, pri čemu je svako slovo imalo stabilnu, nepromenljivu nijansu. Za njega slovo „A“ nije podsećalo na boju, ono je bilo boja. U njegovoj autobiografiji Speak, Memory detaljno opisuje kako je čitanje za njega istovremeno bilo i vizuelno-kolorističko iskustvo.

Sličan fenomen javlja se i u poeziji simbolista, posebno kod Arthur Rimbaud, koji u sonetu Voyelles dodeljuje svakoj samoglasnici određenu boju. Ono što je za čitaoca poetska metafora, za neuropsihologiju danas izgleda kao opis autentičnog perceptivnog iskustva.

Ovi primeri pokazuju da umetnost često registruje neurološke fenomene pre nego što ih nauka objasni. Pisci ne mapiraju samo spoljašnji svet, već i skrivene konfiguracije percepcije. Tamo gde neurolog vidi neuronske veze, književnost vidi slike, tonove i mirise koji prelaze granice čula.

Možda umetnost ne izmišlja nove svetove, već samo beleži one koje različiti mozgovi već vide.

Nije mi jasno zašto zombiji jedu baš mozgove? Možda je to način da se pokaže koliko svet nije savršen. Možda je to vrsta protesta protiv svega šta nas duboko jede iznutra, ne znam. Kada bolje razmislim imam dovoljno materijala da napišem tekst o zombijima, što da ne? Ili da iskoristim reči Artura Konana Dojla izrečenih kroz usta Šerloka Holmsa - Ja sam mozak, dragi moje Votsone, sve ostalo je dodatak. Ono što mi nikada nije bilo jasno je to da je otac Šerloka bio veliki pristalica totalnih budalaština o medijima koji su mu često određivali život, ali čovek svašta sazna tokom života.