Sindrom vanzemaljske ruke
Ovo je tekst o raspadu voljne kontrole nad telom, dakle o trenutku kada čovek shvati da možda nikada nije bio komandant sopstvenog organizma nego samo portparol. Ljudi vole ideju slobodne volje sve dok im neuron ne pokaže da možda nije njihova. Svi uvek kažu da ih zanima nauka, a zapravo ih zanima trenutak kada nauka potkopa sve što su mislili da znaju o sebi.
Kada telo prestane da sluša: iluzija kontrole nad sopstvenim pokretima
Jedna od najdubljih pretpostavki koje imamo o sebi jeste da upravljamo sopstvenim telom. Podignemo ruku jer želimo. Napravimo korak jer odlučimo. Govorimo jer izaberemo reči. Osećaj kontrole deluje toliko prirodno da ga nikada ne dovodimo u pitanje. Ali neurologija poznaje stanja u kojima se ta veza između volje i pokreta prekida. Tada telo nastavlja da se kreće, ali više ne deluje kao da pripada osobi koja ga posmatra iznutra.
U određenim neurološkim poremećajima ljudi opisuju iskustvo da im ruka nešto radi „sama od sebe“. Može da posegne za predmetom bez namere, da zakopča dugme koje je druga ruka upravo otkopčala, pa čak i da napravi pokret koji osoba pokušava da spreči. Najpoznatiji primer je fenomen takozvane „strane ruke“, u kojem jedan ekstremitet deluje kao da ima sopstvenu volju.
Ključni problem nije mišićni sistem. Problem je u komunikaciji između moždanih mreža koje planiraju pokret i onih koje stvaraju osećaj da smo mi pokret započeli. U normalnim uslovima, motorni korteks šalje signal za akciju, a paralelni sistem predviđanja u mozgu generiše osećaj autorstva nad tim pokretom. Taj osećaj dolazi pre samog pokreta i daje nam subjektivni utisak: „ja sam to uradio“.
Kada se ta mreža poremeti, pokret se može dogoditi bez osećaja autorstva. Telo deluje, ali subjekt ne oseća da je on uzrok radnje. Drugim rečima, akcija postoji bez doživljaja volje.
Neurologija ovde razotkriva nešto duboko provokativno: možda osećaj slobodne volje nije uzrok naših pokreta, nego njihov naknadni komentar. Mozak prvo pokrene radnju, a zatim generiše osećaj da smo mi odlučili. U svakodnevnom životu ta razlika je neprimetna. U poremećajima postaje očigledna.
Ovakvi fenomeni dovode u pitanje jednu od centralnih ideja zapadne filozofije — da je čovek racionalni agent koji svesno upravlja sopstvenim delovanjem. Ako pokret može nastati bez volje, onda volja možda nije komandni centar nego interpretator.
Tu se otvara prostor za savremene rasprave o veštačkoj inteligenciji. Današnji algoritmi mogu donositi odluke, pokretati procese i reagovati na okolinu bez ikakvog osećaja autorstva. Oni funkcionišu bez unutrašnjeg „ja“. Kada vidimo kako ljudski mozak ponekad radi na sličan način — proizvodi akciju bez osećaja kontrole — granica između biološkog i algoritamskog ponašanja postaje manje jasna nego što bismo voleli.
Zato poremećaji voljne kontrole nisu samo medicinska zanimljivost. Oni su ogledalo koje pokazuje koliko je naš osećaj autonomije možda krhkiji nego što mislimo. Ono što nazivamo slobodnom voljom može biti samo stabilan rad neuralnog sistema koji obično ne primećujemo.
Najprovokativnija implikacija
Možda čovek ne upravlja telom.
Možda telo proizvodi osećaj da njime upravlja čovek.
Ako je moguće da pokret nastane bez volje, onda se pitanje odgovornosti pretvara u filozofsku detonaciju. Šta znači krivica ako je radnja pokrenuta pre nego što se pojavila odluka? Šta znači izbor ako je osećaj izbora samo naknadna priča mozga o onome što je telo već učinilo? U tom svetlu slobodna volja više ne izgleda kao komandni centar ličnosti, već kao elegantna iluzija koja nas održava u uverenju da smo autori sopstvenih postupaka. A možda najneprijatnija misao od svih jeste ova: ako volja može da zakasni za pokretom, možda nikada nije ni vodila.
Ostaviću vas da razmišljate o tome. Šalim se. Ovo neće pročitati skoro niko a oni koji ne čitaju sasvim sigurno neće razmišljati o tome.
Коментари
Постави коментар
Već više od godinu dana Google ne dozvoljava da komentarišem. Tako ne mogu da odgovorim. Zbirni odgovor za sve šarlatane, nadridoktore, mrzitelje ljudskog roda: "Jedino što umete je mržnja. Žalite se onom koga vidite u ogledalu, naučite nešto, smešno izgledaju vaši komentari i prilično bedno."