Korteks moći - neurološki portret političara

Postoji mnogo misterija u neuronauci: svest, slobodna volja, priroda sećanja. Ipak, nijedna nije toliko zapanjujuća kao fenomen političara koji govori sat vremena a da pritom ne kaže ništa. Da je takav primer zabeležen u laboratoriji, bio bi proglašen za revoluciju u proučavanju mozga, jer bi dokazao postojanje neuronske aktivnosti potpuno nezavisne od misli. Evolucija je, izgleda, u jednom trenutku odlučila da napravi eksperiment i vidi šta se dešava kada se samopouzdanje odvoji od kompetencije, a govor od značenja. Rezultat tog eksperimenta danas gledamo na konferencijama za štampu, gde frontalni režnjevi rade prekovremeno, ali isključivo na održavanju izraza lica koji sugeriše inteligenciju. Ako je svest ogledalo realnosti, politički mozak je očigledno izabrao filter sa opcijom „ulepšaj sve i ignoriši činjenice“.

 

Postoji teorija u neuronauci da se mozak, kada je predugo izložen određenom stimulusu, adaptira tako što smanjuje osetljivost na njega. Na primer, ljudi koji žive pored železničke pruge prestanu da čuju voz. U politici se dešava obrnuto: što je stimulans besmisleniji, mozak političara postaje sve osetljiviji na sopstveni glas.

Neuroanatomski posmatrano, političar je fascinantan eksperiment evolucije. Njegov prefrontalni korteks, zadužen za planiranje i racionalno odlučivanje, funkcioniše selektivno. Aktivira se jedino kada treba izračunati procenat glasova, ali ostaje u komi kada treba izračunati posledice odluka. Amigdala, centar za strah, reaguje burno na ankete javnog mnjenja, dok na realne krize reaguje kao lenji čuvar noćne smene.

Najzanimljiviji je sistem nagrade. Kod prosečnog čoveka dopamin se oslobađa kada postigne nešto smisleno: reši problem, pomogne drugome, nauči nešto novo. Kod političara dopamin se luči kada izgovori rečenicu bez sadržaja, ali sa dovoljno samouverenja. Snimci njihovih govora podsećaju na laboratorijske eksperimente u kojima se testira koliko puta neuron može da ispali signal a da ne prenese nikakvu informaciju. Rezultati su impresivni.

Postoji i fenomen poznat kao kognitivna disonanca. To je neprijatno stanje koje nastaje kada činjenice protivreče uverenjima. Većina ljudi tada menja mišljenje. Političar menja činjenice. Njegov mozak je razvio elegantno rešenje: umesto da prilagodi stav realnosti, on prilagodi realnost stavu. To je neurološki ekvivalent precrtavanja rezultata eksperimenta dok ne potvrde hipotezu.

 

Empatija, funkcija koja uključuje mrežu neurona ogledala, kod njih postoji u teoriji. Aktivira se isključivo pred kamerama. Snimci funkcionalne magnetne rezonance verovatno bi pokazali zanimljiv obrazac: frontalni režnjevi svetle kada ih neko snima, ali se gase čim nestane publika. Kao automatsko svetlo u hodniku koje radi samo dok neko prolazi.

Pamćenje je posebna priča. Hipokampus političara ima retku sposobnost selektivne amnezije. On briše obećanja brže nego što briše snove posle buđenja. To nije zaborav. To je neurobiološka strategija samoodbrane od istine.

Sve ovo vodi do zaključka koji bi svaki neurolog mogao da potpiše: politika nije profesija. To je stanje svesti. Tačnije, stanje blage, funkcionalne disocijacije između stvarnosti i interpretacije stvarnosti. U kliničkoj praksi takvo stanje bi zahtevalo posmatranje. U javnom životu zahteva izbore.

Ako je evolucija proces selekcije najprilagođenijih, politika je dokaz da priroda ima smisao za ironiju. Jer jedina sredina u kojoj organizam može opstati bez veze sa realnošću jeste ona koju sam kontroliše.

Drugim rečima: političar nije anomalija sistema. On je njegov najčišći neuronski proizvod.

Na kraju, neuronauka nas uči jednoj neprijatnoj istini: mozak se menja u skladu sa onim što stalno radi. Mišić koji se ne koristi atrofira, a funkcija koja se zloupotrebljava degeneriše. Ako je politički um zaista ogledalo svojih navika, onda pred sobom nemamo vođe, već neurološke fosile — organizme koji su se savršeno prilagodili preživljavanju u sistemu bez odgovornosti, bez istine i bez stida. I zato možda najveća opasnost politike nije u tome što nas laže, već u tome što nas vremenom trenira da na laž prestanemo da reagujemo. Kada društvo izgubi refleks na neistinu, političari više nisu problem. Oni su dijagnoza.

Zato manite se nauke, logike, medicine, pozorišta, opere, muzike... postoji nešto lepše i važnije a to je beskonačno slušanje političara i raspredanje o onome što oni kažu i urade, kao i navijanje sa slične ili iste  koji obećavaju da nipošto neće promeniti bilo šta i da i dalje možete biti zombiji otvorenih usta koji gledaju prazninu koja dolazi iz usta omiljenih zagovarača života bez promene. Poslušnost armija zombija. Samo napred, život se događa drugome.

"Moje iskustvo života je da nije podeljen na žanrove; to je zastrašujući, romantičan, tragičan, komičan, naučno-fantastični kaubojski detektivski roman. Znate, sa malo pornografije ako imate sreće." 

 "Čuo sam jednom vic: Čovek ide kod doktora. Kaže da je depresivan. Kaže da život izgleda grubo i okrutno. Kaže da se oseća potpuno sam u pretećem svetu u kome je ono što je pred nama nejasno i neizvesno. Doktor kaže: "Lečenje je jednostavno. Veliki klovn Pajaci je večeras u gradu. Idi i vidi ga. To bi trebalo da te pokupi." Čovek brizne u plač. Kaže: "Ali doktore... Ja sam Pajaci."

 "Svi su posebni. Svi. Svako je heroj, ljubavnik, budala, negativac. Svi. Svako ima svoju priču da ispriča."

"Iza ove maske stoji više od mesa. Ispod ove maske postoji ideja ... a ideje su otporne na metke."

"Stajao sam u vatrenom odsjaju, gušeći se od vrućine. Mrlja krvi na grudima kao mapa nasilnog novog kontinenta. Osetio sam se pročišćenim. Osetio sam kako se mračna planeta okreće pod mojim stopalima i znao ono što mačke znaju, ono zbog čega vrište kao bebe u noći.

Pogledao sam u nebo kroz dim težak od ljudske masti i Boga tamo nije bilo. Hladna, zagušljiva tama traje zauvek i mi smo sami. Živimo svoje živote jer nemamo ništa bolje da radimo. Razlog smišljamo kasnije. Rođeni iz ništavila; rađamo decu, za pakao vezanu kao i mi, odlazimo u ništavilo. Ničeg drugog nema.

Postojanje je nasumično. Nema obrazac osim onog koji umislimo nakon što predugo buljimo u njega. Nema značenja osim onog koje sami nametnemo. Ovaj svet bez kormila ne oblikuju nejasne metafizičke sile. Nije Bog taj koji ubija decu. Nije sudbina ta koja ih kolje niti usud koji ih baca psima. To smo mi. Samo mi. Ulice su zaudarale na vatru. Praznina je teško disala na mom srcu, pretvarajući njegove iluzije u led, razbijajući ih. Tada sam se ponovo rodio, slobodan da ispišem sopstveni nacrt po ovom moralno praznom svetu.

Bio sam Roršah.

Da li to odgovara na vaša pitanja, doktore?"

"Od zore čovečanstva, šačica ugnjetavača je prihvatila odgovornost nad našim životima koju smo trebali prihvatiti za sebe. Čineći to, uzeli su nam moć. Ne radeći ništa, dali smo ga. Videli smo kuda vodi njihov put, kroz logore i ratove, prema klanici."

 "Ljudi ne bi trebalo da se plaše svoje vlade. Vlade treba da se plaše svog naroda."

 "Umetnici koriste laži da govore istinu. Da, stvorio sam laž. Ali zato što ste verovali u to, pronašli ste nešto istinito o sebi."

Sve ovo su reči Alana Mura. Odlazim. Politika je pobedia. Armija zombija je pred nama.