Opsednutost

Živimo u doba izražene polarizacije čitavog društva. Možda sve to ima korena u politici i verujem da ima, pre svega zbog opšteg stanja u društvu. Mnogo veze ima sa obrazovanjem koje je kod nas poprimilo razmere katastrofe. Kada kažem obrazovanje uopšte ne mislim samo na škole, one su tek delić društva nemoćan da se izbori sa stvarnošću. Mislim i na sve ostale strukture koje se bave obrazovanjem, pre svega na medije, ali mnogo i na lekare, koji kao da zaboravljaju da je jedna od njihovih uloga i obrazovanje pacijenata a ne samo lečenje ili gledanje na njih kao na bankomate.

Odakle potiče opsednutost koja je tolika da se potpuno zanemaruje elementarna logika i elementarno govorenje istine. Mene lično, a mislim da bi to trebalo da se odnosi na sve ljude, ni malo ne zanima nečija pripadnost, politička, verska, navijačka, nacionalna ili kakvih sve nametnutnih podela da ima. Zanimaju me činjenice. Sad možemo da glumimo da smo fini i da dajemo neke lakše notacije kao: odstupanje od činjenica i slično, ali budimo fer prema sebi, recimo da se radi o lažima. Zar je toliko strašno lažova nazvati lažovom? Kao šta ako to povredi njegova tanana osećanja.

Ono što dobro znam, to je da se protiv laži nikada ne bori drugih lažima, jer laž nikada ne služi u dobre svrhe i nikada ne donosi ništa dobro.

Neko me je pitao da li je zaljubljenost opsednutost. 

Opsednutost: Neuronski mehanizmi i psihološke implikacije

Opsednutost, kao klinički i svakodnevni fenomen, predstavlja složenu interakciju neurobiologije, psihologije i okruženja. U naučnim terminima, opsesivno-kompulzivni obrasci uključuju specifične moždane strukture i neurohemijske procese koji leže u osnovi ovog iskustva.

Neuroanatomija opsesivnih misli

Istraživanja neuroslikanja (fMRI i PET skenovi) dosledno ukazuju na hiperaktivnost u kortiko-striato-talamo-kortikalnom (CSTC) krugu. Ovaj krug povezuje prefrontalni korteks (odgovoran za donošenje odluka i planiranje), striatum (procesuiranje navika) i talamus (senzorna integracija). Kod osoba sa opsesivnim mislima, ovaj krug postaje "zaglavljen" u petlji ponavljajućih misli i briga.

Ključne regije uključuju:

• Orbitofrontalni korteks (OFC): Povezan sa procenom rizika i donošenjem odluka

• Anteriorni cingulatni korteks (ACC): Uključen u procesuiranje grešaka i anksioznosti

• Kaudatno jedro: Modulira komunikaciju između frontalnog režnja i talamusa

Neurohemijska osnova

Dopaminski i serotoninergički sistemi igraju centralnu ulogu. Istraživanja sugerišu da neravnoteža u ovim sistemima može dovesti do pojačanog osećaja neizvesnosti i potrebe za ponavljanjem, što je srž opsesivno-kompulzivnog iskustva. Serotoninski deficit posebno utiče na regulaciju anksioznosti i impulsivnosti.

Evoluciona perspektiva

Neki teoretičari smatraju da opsesivne misli imaju adaptivno poreklo, briga za kontaminacijom, sigurnošću i društvenim normama mogla je biti korisna u ranim ljudskim zajednicama. Problem nastaje kada se ovi mehanizmi deregulišu i postanu disproporcionalni u odnosu na realnu pretnju.

Psihološki mehanizmi

Kognitivno-bihevioralni modeli naglašavaju da opsesivne misli postaju problematične kada osoba:

1. Daje im preterani značaj

2. Veruje da može i mora da ih kontroliše

3. Oseća pojačanu odgovornost za sprečavanje potencijalne štetne posledice

Ovakva interpretacija pokreće krug anksioznosti i kompulzivnih rituala koji privremeno smanjuju nelagodnost, ali dugoročno učvršćuju ciklus.

Savremeni tretmani bazirani na dokazima

Efikasni tretmani uključuju:

• Ekspozicionu i prevenciju reakcije (ERP): Zlatni standard u psihoterapiji OCD-a

• Kognitivno-bihevioralnu terapiju (KBT): Fokus na preispitivanje disfunkcionalnih verovanja

• Farmakoterapiju (SSRI): Povećanje dostupnosti serotonina u sinaptičkom prostoru

• Transkranijalnu magnetsku stimulaciju (TMS): Modulacija neuronske aktivnosti u specifičnim regijama

Značaj razumevanja opsednutosti

Razumevanje neurobioloških osnova opsednutosti ne samo da smanjuje stigmu već i usmerava ka preciznijim tretmanima. Ova perspektiva pomaže da se opsesivne misli sagledaju kao proizvod specifičnih moždanih procesa, a ne kao lični nedostatak ili slabost karaktera.

Opsednutost, kako u kliničkom tako i u subkliničkom obliku, podseća nas na fascinantnu složenost ljudskog uma, način na koji naš mozak, u pokušaju da nas zaštiti, ponekad stvori sopstveni sistem alarma koji gubi proporciju sa realnošću.

 

Opsednutost političkim idejama: Psihologija iritacija i grupna dinamika

Opsednutost političkim idejama predstavlja specifičnu manifestaciju opsesivnog mišljenja u domenu kolektivnog delovanja i identiteta. Sa naučne strane, ona se ne sagledava kroz prizmu sadržaja ideologije, već kroz psihološke mehanizme koji omogućavaju da političko uverenje preraste u rigidnu, svetkovinu i emocionalno nabijenu potrebu.

Neuropsihologija političke iritacije

Istraživanja političke neuroznanosti sugerišu da duboko ukorenjena politička uverenja aktiviraju iste neuralne puteve kao i drugi aspekti ličnog identiteta (poput religije ili etničke pripadnosti). Kada se politički stavovi dovedu u pitanje, dolazi do aktivacije:

• Amygdala: centra za procesuiranje emocija, posebno pretnje

• Insularnog korteksa: povezanog sa osećajem gađenja i moralnim uverenjima

• Dorsolateralnog prefrontalnog korteksa: zaduženog za logičko rezonovanje, koji se, zanimljivo, isključuje kada se diskutuje o duboko ukorenjenim verovanjima

Ovo objašnjava zašto političke debate često izazivaju emocionalne reakcije umesto racionalne argumentacije – naš mozak tretira napad na naša uverenja kao egzistencijalnu pretnju.

Psihološke funkcije političke opsednutosti

Opsednutost političkom idejom često ispunjava više psiholoških potreba:

1. Potreba za pripadnošću i identitetom: U vremena društvene nestabilnosti, politička ideologija pruža jasan okvir identiteta i pripadnosti određenoj grupi.

2. Smanjenje kognitivne disonance: Ljudski um teži konzistentnosti. Kada investiramo vreme, energiju i društveni kapital u određenu ideologiju, postajemo sve manje sposobni da prihvatimo protivurečne informacije (efekat "uloženog truda").

3. Kontrola nad kompleksnošću: Politika je inherentno kompleksna. Rigidna ideologija pruža jednostavan, jasno definisan okvir za razumevanje sveta, smanjujući anksioznost neizvesnosti.

Grupna dinamika i polarizacija

Opsednutost političkim idejama često se intenzivira u grupnom kontekstu kroz procese:

• Grupnog razmišljanja (groupthink): gde želja za harmonijom unutar grupe nadmašuje realnu procenu alternative

• Društvenog dokazivanja: čovek je evoluciono "programiran" da prati većinu

• Eho-komora i filter mehurići u digitalnoj eri: algoritmi nas izlažu sadržaju koji potvrđuje naša postojeća uverenja, pojačavajući ih do ekstrema

Linija između predanosti i opsednutosti

Ključna razlika leži u psihološkoj fleksibilnosti:

• Predanost omogućava kritičko razmišljanje, nuansiran stav i sposobnost prilagođavanja novim informacijama.

• Opsednutost karakteriše crno-belo razmišljanje, emocionalna reaktivnost na kontraargumente i potpuna identifikacija sa ideologijom kao deo ličnog identiteta.

Savremeni izazovi: digitalno pojačavanje

Društvene mreže eksploatišu naše psihološke sklonosti ka potvrdnom pristrasnosti. "Besplatni" modeli platformi zasnovani su na angažmanu, a ništa ne angažuje kao emocionalno nabijeni, ekstremni sadržaj. To stvara pozitivnu povratnu spregu gde algoritmi pojačavaju opsesivne obrasce.

Šta nauka sugeriše za održiv odnos prema politici?

1. Svesnost kognitivnih pristrasnosti: Prepoznavanje sopstvenih sklonosti ka potvrdnom pristrasnosti i efektu grupnog razmišljanja.

2. Namerno izlaganje različitim perspektivama: Aktivno traženje pouzdanih izvora koji izazivaju naša uverenja, bez namere da se preobratimo, već da održimo kognitivnu fleksibilnost.

3. Razdvajanje identiteta od uverenja: Razmišljanje "ja imam određena politička uverenja" umesto "ja jesem moja politička uverenja".

4. Prepoznavanje emocionalnih trigera: Kada diskusija izaziva disproporcionalnu emocionalnu reakciju, to je često znak da se radi o nečemu što je postalo deo našeg identiteta, a ne samo mišljenja.

Opsednutost političkim idejama podséća nas da je ljudska psiha istovremeno i spremna na duboku predanost vrednostima, i ranjiva na rigidnost kada te vrednosti postanu substitut za kompleksniji lični identitet. U vreme polarizacije, razumevanje ovih mehanizama nije samo akademski interes,  to je preduslov za održivu demokratiju i lični duševni mir.

Razlike između zaljubljenosti i opsednutosti

Iako zaljubljenost i opsednutost mogu delovati slično (intenzivna pažnja, emocionalna angažovanost, misli koje se vraćaju na osobu), one su fundamentalno različiti fenomeni sa različitim neuralnim osnovama, psihološkim funkcijama i ishodima.

Neurobiološke razlike

Zaljubljenost:

• Aktivira sistem nagrade (ventralni tegmentalni area, nucleus accumbens) putem dopamina, stvarajući osećaje uzbudenja, motivacije i sreće

• Uključuje deaktivaciju amigdale (centra za strah) i frontalnog korteksa (kritičkog mišljenja), što objašnjava "zaljubljenu slepoću"

• Hormoni kao što su oksitocin (povezanost) i vazopresin (privrženost) igraju ključnu ulogu

• Vremenom se neurohemija stabilizuje, prelazeći iz strasti u privrženost

Opsednutost:

• Dominantno aktivira amigdalu (anksioznost, strah) i orbitofrontalni korteks (opsesivne misli)

• Povezana sa niskim serotoninom (što je karakteristično za opsesivno-kompulzivne poremećaje)

• Uključuje hiperaktivnost CSTC kruga (kortiko-striato-talamo-kortikalni), istog neuralnog kruga kao kod OCD-a

• Dolazi do pojačane aktivnosti insularnog korteksa (tjelesna svesnost i anksioznost)

Psihološke karakteristike

Zaljubljenost:

• Fokus na davanje i povezanost – želja za srećom druge osobe

• Pozitivna idealizacija – vidi dobre strane, ali ne potpuno odsečeno od realnosti

• Fleksibilnost – može se prilagođavati promenama u odnosu

• Osećaj ekspanzije – osećaj da si više sebe, a ne manje

• Uključuje uzajamnost – zadovoljstvo je dvosmerno

Opsednutost:

• Fokus na posedovanje i kontrolu – želja da osoba bude na određeni način

• Negativna fiksacija – konstantno analiziranje nedostataka i neizvesnosti

• Rigidnost – potreba za specifičnim ishodom bez kompromisa

• Osećaj suženosti – identitet se svodi na odnos/objekat opsednutosti

• Često jednosmerna – postoji čak i kada nema reciprociteta ili čak kontakta

Vremenski tok i ishodi

Zaljubljenost:

• Faza strasti traje 6-18 meseci, evoluira u privrženost

• Vodi ka sigurnoj vezanosti ili postepenom razdvajanju sa tugom, ali bez traume

• Podržava lični rast – dvoje ljudi rastu zajedno

• Biopositivni ishod – čak i ako se završi, ostaju iskustva učenja i povezanosti

Opsednutost:

• Može trajati godinama bez promene intenziteta ili kvaliteta

• Vodi ka ciklusu anksioznosti – privremeno olakšanje praćeno pojačanom napetošću

• Podriva lični identitet – gubi se u odnosu na drugu osobu

• Disfunkcionalni ishod – često završava emocionalnom iscrpljenošću, izolacijom ili čak proganjanjem

Funkcionalni ciljevi

Zaljubljenost:

• Evoluciono: formiranje partnerstva za reprodukciju i podršku

• Psihološki: ostvarivanje povezanosti, sigurnosti i zajedničkog rasta

• Socijalno: izgradnja mreže podrške (porodice, zajednice)

Opsednutost:

• Evoluciono: možda zaštita od napuštanja u ekstremnim situacijama (disfunkcionalno u modernom kontekstu)

• Psihološki: redukcija anksioznosti, kontrola nad neizvesnošću

• Socijalno: često vodi izolaciji jer odnos postaje isključivi fokus

Ključni dijagnostički pokazatelji

Opsednutost (a ne zaljubljenost) je verovatnija kada:

1. Misli su nametljive i nepoželjne – pokušavate da ih zaustavite, ali se vraćaju

2. Ponašanje je kompulzivno – proveravate telefone, društvene mreže, tražite "znake"

3. Postoji značajna anksioznost – strah od gubitka prevazilazi radost od prisustva

4. Žrtvujete suštinske delove sebe – prestajete da radite ono što volite, gubite prijatelje

5. Nema reciprociteta ili je odnos fiktivan – opsesija traje i bez ikakvog realnog odnosa

Što čini prelazak iz zaljubljenosti u opsednutost?

Prelazak se često dešava kada zaljubljenost postaje mehanizam za regulaciju nesigurnosti umesto izraz povezanosti. To se događa kod osoba sa:

• Anksioznim stilom vezanosti (strah od napuštanja)

• Niskim samopoštovanjem (traženje vrednosti kroz drugu osobu)

• Prethodnim traumama (nerešeni odnosi iz prošlosti)

---

 

Suštinska razlika:
Zaljubljenost proširuje vaš svet; opsednutost ga sužava.
Zaljubljenost gradi; opsednutost troši.
Zaljubljenost vodi ka povezanosti; opsednutost vodi ka posesivnosti.

U zdravom odnosu, početna intenzivna zaljubljenost postaje temelj za sigurnu privrženost gde dvoje ljudi mogu biti povezani a ne srasli, bliski a ne isključivi. Opsednutost, sa druge strane, pretvara drugu osobu u objekat anksioznosti, a ne partnera u životu.

Šta uopšte dodati kao neki zaključak? Verujem da nemam ništa što već nije rečeno. Možda još dodati da oni koji su plaćeni da šire lažne vesti nisu opsednuti već su samo ljudi ili neljudi koji su, pa hajde da ne koristim neke ružnije reči.

"Ko želi miran život bolje da ne piše ništa" reči su japanskog pisca Rjunosuke Akutagave. Mudre reči. Svakako ja ne želim miran život, nikada ga nisam ni želeo.

Ovaj tekst je napisan zbog svih kojima je opsesija važnija od toga da budu ljudi.