Nuklearne Bombe

Gledam neku emisiju na TV i iz čista mira objave podatak da je na Srbiju bačeno ustvari 16 atomskih bombi. Usput, tek onako, valjda da pokažu kako u Srbiji ima velikih izdajnika, ubacuju deo iz razgovora sa mnom a a nakon toga i vešto umontirano konstataciju da nikad u životu nisam video pacijenta uživo (klasična glupost, bilo je i po 100 dnevno uživo). Ali, to neka služi njima na čast. Mnogo je važnije ono prvo.

Da li je na Srbiju bačeno 6, 16 ili 160 atomskih bombi? Ne, nije.
Da li su na Srbiju bačene uopšte atomske bombe? Ne.
Da li je od toga što je bačeno moguće napraviti atomske bombe? Ne.
Da li je to jedna strašna glupost? O da, velika glupost.

Ali, nije mi cilj nikoga da ubeđujem rečima. Ja imam činjenice. Podatke. Hladne i neoborive. Hajde da ih pogledamo zajedno.

Već smo pričali kako postoje mesta koja su pokazala da je život sasvim moguć u zonama koje imaju veće zračenje, daleko veće od uobičajenog. Ne samo da žive već imaju manje malignih bolesti.

Pored navedenog postoje realne opasnosti od radijacije. Najviše podataka je, nažalost, dobijeno nakon atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Na Hirošimu je bačena uranijumska bomba po imenu Mali dečak (Little Boy) a na Nagasaki plutonijumska Debeli Čovek (Fat Man).

CC / Flickr – Pierre J.

Obogaćeni uranijum



U rudi urana je 0.72% U 235. Proces kojim se izvlači iz rude se naziva obogaćivanje. Za nuklearne elektrane je potrebno da bude 3.5% U-235 u gorivu. Postoje pokušaji da se dođe i do 7%. Postoje samo dve vrste elektrana koje koriste čistu rudu urana, Kanadski Candu i Britanski Magnox reaktori. Poređenja radi za nuklearno oružje je potreban 90% U-235. 

13 zemalja u svetu obogaćuje uranijum. Što znači da 13 zemalja ima i svoj osiromašeni uranijum, koji je ostatak rude nakon obogaćivanja. 

Postoje agencije koje se bave kontrolom obogaćivanja. Najvažniji svetski centar za obogaćivanje se nalazi u Sibiru, International Uranium Enrichment Centre (IUEC) u Angarsku. Oni obogaćuju uranijum za sve manje zemlje i sve zemlje koje tek počinju izgradnju nuklearnih reaktora. Veliki multinacionalni centar se nalazi i u Francuskoj i on je vlasništvo pet evropskih zemalja.

USA ima dosta staru tehnologiju i Francuska gradi nuklearni centar na teritoriji USA. Da ne ulazimo u sitne, naučne detalje, koga zanima lako može saznati sam. Suština je da ništa nije prepušteno slučajnosti i ništa nije bez kontrole. Svet je otišao dalje, nije tamo gde smo ga ostavili. Ozbiljne stvari nisu bez kontrole, tako ni obogaćivanje uranijuma pa ni njegov ostatak - osiromašeni.

Svako kome mozak i oči nisu zatvorene lako shvata da većina osiromašenog dolazi upravo iz Rusije. Kažu da je najkvalitetniji za vojnu upotrebu, najviše je izvučeno iz njega, najmanje je opasan po pitanju radijacije. Zamislite da u municiju stavite nešto što se brzo raspada i puno zrači? Eksplodiralo bi pre upotrebe.


Mali dečak i njegovi naslednici


U Malom dečaku je korišćena takozvana top (Gun) fisiona tehnika. Ta vrsta bombi postiže superkritičnu masu ispaljivanjem subkritičkih delova uranijuma jedne u druge. Zamislite ga kao top. Takva vrsta oružja je namenjena pre svega probijanju nuklearnih bunkera. Uranijum koji se koristi je U-235, upravo ono što se izvlači iz rude uranijuma nakon čega ostane Osiromašeni Uranijum. Zato se i zove Osiromašeni. Iz njega je izvučen U-235.

Da bi Little Boy eksplodirao bilo je potrebno 39 kilograma U-235. Hirošima, koja je tada brojala 255.000 stanovnika, je bila glavni štab generala Hata Šunrokua koji je bio zadužen za odbranu južnog dela države, no većina stanovništva su bili civili. Broj žrtava je bio oko 140.000 (neki navode manje brojke 95.000). Od same eksplozije je poginula polovina. Ostatak je toku sledećih par dana uglavnom od opekotina i akutne radiacione bolesti.

Ovakav tip bombi se proizvodio nakon II svetskog rata kao Mark 8 (40 bombi) i Mark 11 (takođe 40). Osnovna namena ovog tipa bombi je probijanje nuklearnih bunkera. Pored ovoga, korišćen je kao municija tipa W9, W19, W23 i W33. Osnovna zamisao je bila upotreba kao topovska municija, pre svega za brodove. Južno Afrička Republika je napravila 6 atomskih bombi tog tipa.

Pre Hirošime nije nigde testirana, smatralo se da je suviše skupo da se koristi za probu.

Drugi tip atomske bombe i prvi koji je ikada upotrebljen za test je implozioni tip bombe. On koristi plutonijum Pu-239. Za bombu bačenu na Nagasaki upotrebljeno je 6.2kg Pu-239. Smatra se da je svega 20% podleglo fisiji dok je čak 5kg razasuto. U zapremini ukupno 350ml. Oko plutonijuma je bio masivni reflektor od U-238 koji uglavnom nije učestvovao u fisiji ali je dao oko 20% neutrona.

Broj žrtava bombe bačene na Nagasaki je bio do 80.000 (drugi izvor 39.000). Bomba je promašila cilj za 2 km. Trebala je da padne na fabrički kompleks Micubišija. Prepodne, 11h. Ko zna, možda bi bilo više žrtava da su pogodili.

Pored ovih prvih bombi koje su čisto fisione, postoje pojačana fisiona i termonuklearna oružja. Četvrti tip koji bi bio čisto fuzioni još uvek nije napravljen. Filmovi i knjige su pričali o Kobaltnoj bombi i američka vojska je naručila takav tip bombe ali nije nikada napravljen.

QuartzMMN

Kasni efekti bombi


Uprkos opšte prihvaćenom mišljenju, radijacija je daleko najmanji problem kada su u pitanju nuklearne bombe. Upravo zbog tog neshvatanja šta je radijacija i dolazi do totalnog preterivanja u javnosti i širenja straha.

Eksplozija nuklearnog oružja produkuje jednu užasnu vatrenu stihiju, temperatura se kreće do nekoliko hiljada stepeni. Ne ostaje radijaciji materijala, uglavnom su svi mrtvi ili sa ozbiljnim povredama. Opasnost predstavljaju radioaktivne padavine ali njihova snaga opada po 7/10 zakonitosti.

Više od 70 godina nakon Hirošime i Nagasakija pitamo se kakvi su bili stvarni efekti. Ne pretpostavljeni već stvarni. Najbliža osoba koja je preživela nuklearnu eksploziju je bio Eizo Nomura. On je bio udaljen 170 metara od nulte tačke. Poživeo je dugo i umro je 1982. godine kada je imao 84 godina.

Nagasaki sada
Među preživelima je zabeleženo ukupno 507 karcinoma (od ukupno 79,972 hibakusha, ljudi koji su preživeli eksploziju). Deformiteta po rođenju je zabeleženo 20. To je dva do tri puta veći broj od očekivanog. Kasnih deformiteta nije bilo. Znam da postoje ljudi koji tvrde da se još uvek rađaju deformisana deca ali to je laž. Ne postoji nikakav dokaz za to.

Zanimljivo je da su pronađeni dokazi da su Japanci povećavali broj žrtvi, prijavljujući kao žrtve zarobljene američke vojnike nad kojima su vršili stravične medicinske eksperimente.

Hiroshima sada



U Hirošimi sada živi 1.1 milion ljudi a u Nagasakiju 425.000. Nije tako kao što neki žele prikazati. Život se razvija. Ne postoji povećan broj obolelelih od karcinoma. 

Šuma oko Černobilja se takođe razvija. Oslobođena ljudi prosto buja. 

Ni na kraj pameti mi nije da tvrdim kako visoke doze zračenja nisu opasne. Niti da tvrdim kako se ne treba štititi. A još manje da navijam za nuklearne bombe. To ni u ludilu.
Svestan sam i da će nakon ovog teksta biti ljudi koji će videti ono što nisam rekao, tumačiti ono što nisam mislio, davati mi savete da mažem uranijum na hleb, da njime hranim decu. Poželeće mi da mi se rađaju deca sa defektima ili unuci. Navikao. Ništa novo.
Nadam se samo da će makar neko, jedna osoba, samo jedna, nije potrebno više, da će samo jedna shvatiti da zračenje nije takav bauk kao što se zamišlja. Da se prihvati planeta na kojoj živimo, svemir koji želimo da istražimo. Da se prihvati život i priroda u svoj svojoj lepoti.
Kao i uvek, ko želi debatu ili da sazna nešto više: Nauka
https://www.facebook.com/groups/117202582284906/

Коментари

Популарни постови са овог блога

Krađa organa ili doniranje

Svetlo za Nađu ili kako su zli ljudi ubili Nađu Petrović

Uranijum obogaćen zabludama