Bezrazložni strah od radijacije

Kao da stalno zaboravljamo da ne živimo u sterilnoj, idealnoj, utopističkoj sredini. Pretpostavljamo da, kada se napuste vrata doma, jedina opasnost vreba od saobraćaja i drugih ljudi. Smatramo da je u 4 zida sve pod kontrolom. Nije. Ni u ta zamišljena četiri zida a ni van njih.

Koliko god mislimo da smo iznad prirode, ipak nismo. Mali smo. Pokušavamo da sebe uzdižemo i vrednujemo kao vladare a to nismo. Zemljotresi, cunamiji, tornada, poplave, šumski požari, priroda pokazuje ko je gospodar. Nema tu želje za vladanjem, prirodni procesi su samo prirodni procesi, ništa više. Nisu posledica uvrnutog pokazivanja moći.

Ipak, volimo da pametujemo. Mislimo da sve znamo. Posebno kada govorimo o onome što ne znamo. Tako je na primer puno reči o radijaciji. Puno reči a malo znanja onih koji izgovaraju reči. Tu najviše dolazi do izražaja teorija o staklenom zvonu. Kao da radijacija ne postoji nigde a najviše je pokupimo baš od radona u ta spasonosna četiri zida.

Svedoci smo kampanje koja se vodila i još uvek se vodi oko osiromašenog uranijuma. Iako je sve potpuno jasno, iako su zakoni fizike nepromenjivi, ipak ima ljudi koji na pomen reči radijacija dobijaju neku vrstu napada praćenu izmišljanjem podataka. Veličanjem svog mišljenja kao činjenica iako to nisu.

No, dosta o njima. Da pričamo malo o tome kako priroda zrači. I kako se živi tamo gde priroda ima svoje planove. Ili ih nema. Jednostavno je tako.

Na Zemlji postoje mesta gde je prirodna radijacija veoma velika. I tamo žive ljudi.

Guarapari, Brazil

Guarapori je velika turistička atrakcija. Beli pesak na obali, voda koja zapljuskuje tu obalu. Planine u blizini. More azurno. Ovako zamišljam raj. Ne samo ja. To mesto je omiljena destinacija turista. Pogledajte samo taj raj:

Kao da ovo nije dovoljno. Plaže svuda:

Kad god pogledam ove slike dobijem veliku želju da budem tu. Da budem jedan od njih:

Da li su ovi ljudi ludi? Po meni nisu.

Tajna ovog mesta je da je to jedno od mesta sa najvećom prirodnom radijacijom. Radioaktivan je ovaj beli pesak. Njegova radioaktivnost se kreće do 174 mSv što je skoro devet puta veća doza od one koja je dozvoljena za profesionalne radnike u zoni zračenja.  To je doza koja značajno veća od one u Fukušimi gde postoji oznaka za kratko zadržavanje. 

Negde oko 100 puta veća nego na mestima gde se još uvek nalazi osiromašeni uranijum. Samo kažem.

Radioaktivnost potiče od torijuma koga ima u planinama okolo. Pesak je ustvari monazit, erozija rude sa planina. To nije nikakva tajna. Baš zbog toga je atrakcija.

Paralana Hot Springs, Australia

Ovo mesto je samo po sebi fascinantno. Pre neke priče o samim izvorima da vidimo kako to izgleda:

I ne samo to

i ljudi koji slikaju izvore:

Tu vodi omiljena izletnička biciklistička tura. Izvori su sa vodom koja ima temperaturu od 62 stepena. Ipak ne radi se o geotermalnim izvorima. Temperatura potiče od uranijuma i radona, od njihovih radioaktivnih raspada. Smatra se da su izvori stari više od milijardu godina. U njima živi specijalna plavo zelena alga koja spada u extremofile (Ekstremofil je organizam koji uspeva u fizički ili geohemijski ekstremnim uslovima koji su štetni za većinu životnih formi na Zemlji).

Yangjiang, Kina

Ljudi u ovom kineskom mestu tradicionalno prave kuće od peska i blata. Problem je što je pesak pun torijuma, radona, radijuma i aktinijuma. Ipak oni ih i dalje prave tako. Uglavnom ima puno monazita. Ali pogledajte kako to izgleda:

prelepo

prepuno ljudi

stvarno samo da se poželi da se bude tu. 

Karunagappally, Indija

Ovo mesto u Indiji ima 610.000 ljudi.

ima i svoj mini Taj Mahal

i obične ljude koji žive u njemu

I ovo mesto je prepuno monazita. Ipak ljudi žive tu.

Ramsar, Iran

Prvo da pogledamo kako izgleda ovaj biser Irana:

ovo mesto ima i drugih čari

Pored obale a bogato je brojnim toplim izvorima koji su u okolnim brdima.

Ako ste pomislili da Brazil vodi po radijaciji, prevarili ste se. Ramsar je mesto sa najvećom radijacijom na ovoj planeti. I ipak tu žive ljudi. Doza zračenja je 12 puta veća nego oko Fukušime. Oko 180 puta veća od zona na kojima se nalazi osiromašeni uranijum. I ipak dolazimo do toga da tu žive ljudi. Mislite li da umiru od karcinoma?

Ramsar paradoks

Priznajte da očekujete, posebno ako živite u Srbiji i stalno vas bombarduju pričama o tome da će nas sve pobiti osiromašeni uranijum, da tamo skoro svi imaju karcinome. E pa nemaju. Prevarili ste se. Zavarale su vas priče i urlanje sa TV.

Ta pojava se naziva Ramsar paradoks. Upravo u ovim mestima sa najvećom radijacijom broj obolelih od karcinoma i leukemija je manji nego drugde. Dobro čitate - manji. I ponovo da napišem - manji. To je za one kojima je potrebno više puta da čuju istinu da bi isprali laži koje slušaju i čitaju u raznim državnim tabloidima. Njihova sto puta izgovorena laž je ipak samo laž.

Ljudi koji žive u zonama sa povišenom radijacijom imaju veći broj CD69 gena i natural killer ćelija. Njihov imuni sistem lakše uništava ćelije karcinoma. Da bude zanimljivo, od davnih vremena izvori se smatraju lekovitim, leče karcinome.

Pazite, radijacija tamo je 250mSv. Uporedite sa Niškom Banjom gde je najveća radijacija kod nas i iznosi od 3 do 9 mSv. Sa zonama gde je upotrebljen OU neću ni porediti jer ne dolaze ni do 3 mSv.

Bilo bi od mene nepošteno reći - radijacija je bezopasna. Nije. Izotopi koji nastaju nakon nuklearnih bombi ili incidenata, kao i oni koji se nalaze u cigaretama - itekako su opasni.

Ali, tvrdnje kako svaka, pa i najmanja radijacija ubija su apsurdne, možda pre smešne. Pokušaji dokazivanja toga samo vodi bezumnoj panici.

Znate li da profesije koje su izložene normalno povišenim dozama radijacije žive duže?