Moj otac

Stojim na kiši ispred sveže iskopane rake i pokušavam da nešto kažem. Da to zvuči nekako smisleno. Da ne bude žalopojka, da ne zvuči trivijalno. Da bude dostojanstveno. Moj otac nije zaslužio licemerje. Živeo je dugo, zahvalan sam zbog toga. Poslednje dve godine svog života je proveo u krevetu. 21 mesec nije izašao iz stana a poslednjih 12 meseci nismo ni mogli da ga pomeramo sa kreveta. Ne smem biti nezahvalan.



Izlaze mi neke reči ali uglavnom ćutim. Ono što se čuje drhti. Kažem da moj otac nije voleo govore, neću ni ja pričati puno. Promrmljam još nešto i kažem istinu - sa ocem se opraštam u srcu a govorom.

Desetak minuta pre toga u kapeli stojimo pored sanduka. Zatvoren je. Nisam želeo da ga iko pamti mrtvog, starog i iznemoglog. Neka pamte ono što je bio. U dogovoru sa decom sva trojica smo u odelima, imam i kravatu. Belu košulju. Žalost se ne izražava crnim košuljama. Siguran sam da bi moj otac želeo tako.

Eto, igrom slučaja, on je umro zbog medicinske greške. Ne moje. Desilo se. Ne smem da se ljutim. Nije puno krvario. Imao je jake bolove. Dao sam mu injekciju. Nakon toga temperatura 40. Došli su iz hitne, uspeli da obore temperaturu. Zaspao je bez bolova i bez temperature. Nikada se nije probudio.

Tokom noći je počelo krvarenje. Ujutru sam probao da obezbedim način da mu se pomogne ali je sve zakasnilo. Zvali su me hitno da se vratim. Kao da je čekao samo to. Umro je dok sam bio uz njega. To je to. Smrt je smrt. Nema filozofije. Nema možda. Definitivno je. Konačno. Kraj.


Ko je bio moj otac?


Svako uvek hvali svoje imao razlog ili ne. Ja ću pisati iz srca, ne zamerite.
Rođen je u jednom selu pored Aleksinca. Otac mu je bio poznati harmonikaš koji je svirao u Aleksincu i odmah po rođenju se seli tamo. Često je pričao da svog oca pamti po kafani. Kada je imao samo 15 godina njegov otac je preminuo (nijednog dedu nisam upoznao).

Bez oca, sa majkom koja je ubrzo obolela od karcinom moj otac je završio fakultet, često spavajući po beogradskim parkovima i stanicama. Nebitno što mi je otac, svako ko je tako radio zaslužuje poštovanje.

Prvi posao koji je radio nakon fakulteta je bio na Aleksinačkim Rudnicima. Bio je lekar rudara. Bio je član spasioca koji su spašavali ljude nakon rudarskih nesreća. Na Rudniku je upoznao moju majku, bila mu je pacijent, iskočila iz voza pre nego je skroz stao i zalepila se za banderu. Srećom nije bilo opasno inače ne bi čitali ovu priču.

Drugi posao je bilo Užice a iz Užica se sele u Niš, nekoliko meseci pre nego sam rođen. Dobio je specijalizaciju iz Radiologije. Voleo je Antropologiju. Radiologija je postala njegov život.

Ono što ni neprijatelji ne mogu da mu ospore - stvorio je nišku radiologiju. Bio je i Profesor medicinskog fakulteta. Prvi Skener (CT, Kompjuterizovana Tomografija) u Srbiji je posledica njegove upornosti i istrajnosti.

To je lice. Naličje je drugačije. Na poslu je bio stalno. Ako odemo na more to je uvek skraćivano da bi se što pre vratio na posao. Bolovanje? Nije znao za tu reč.

Kada je konačno politika postala bitnija od zdravstva uradili su sve da ga sklone ali nisu mogli da mu prišiju išta. Slavili su kada je morao da ode u penziju. Pamtim reči - jednog smo se Ivkovića rešili, kada se rešimo drugog procvetaćemo. Rešili su se i drugog vremenom, procvetali nisu.

Pred kraj njegovog života registrovali smo firmu na njegovo ime. Ubrzo je neko poturio njegove lažne umrlice da bi firma bila zatvorena, makar privremeno (znam ko). Jedan od razloga zašto sada nisam štampao umrlice.

Sada je legenda.


Ono što sam želeo reći


Moj otac nije voleo govore. Nije voleo duga opraštanja, patetiku. Nije voleo ni gubljenje vremena. Voleo je da radi. Dugačak govor bi mi ličio na kaljanje uspomene na njega. Ne, neću iznositi detalje koje svi koji to žele znaju. Ne mogu, niti umem da izmišljam neke pričice. Meni je otac u srcu, stvaran, onakav kakav je bio, ne neka izmišljena priča.

Meni je otac osoba koja me je odvela na utakmicu kada sam jedva hodao. Dokle god je mogao išao je na stadion. Do smrti je voleo fudbal. Smrt u sred svetskog prvenstva je nekako baš nepravedna. Mogao je makar saznati ko će biti prvak.

Bio mi je učitelj, profesor i direktor. Uvek radan i vredan budio bi me kada on krene na posao, iako smo radili zajedno. Dok ja stignem on je već pročitao novine, popio kafu i bio potpuno spreman za rad.

Bio je tu za mene uvek. Najveća podrška ali i najveći kritičar. Štur na pohvalama. Znam da nije odobravao mnoge moje odluke. Ne volim ih ni ja. Nije me hvalio.

Znam da me je voleo iako nikada nije to rekao. Nisam ni ja. Prokletstvo muškaraca. O da, voleo sam ga. Podrazumevalo se da je on moj superheroj. 

Očekivao sam da će i ovu buru preživeti, nije. Ovo je bilo jače. Od njega. Od mene. Sudbina ili slučaj koji su se poigrali sa obojicom.

Smrt nije fer. Hladna je i nemilosrdna. Zato je smrt.

Prof dr Tomislav Ivković - poslednja slika


Telo moga oca je na vrhu groblja, kao da ga sa visine nadgleda celo, ostaće tamo večno. Ostaće i u mom srcu.

Teško je pisati sa suzom u oku ali neka stoji ovaj tekst dokle god postoji net. Zbogom oče...

Коментари

Популарни постови са овог блога

Krađa organa ili doniranje

Svetlo za Nađu ili kako su zli ljudi ubili Nađu Petrović

Uranijum obogaćen zabludama