Potpisati nedonorsku karticu ili ne

Bio sam nekoliko puta u prilici da bliskim ljudima kažem da je neko njih preminuo. Nekada i ljudima koje ne poznajem. Ipak najčešće sam u prilici, svaki dan, da ljudima saopštim da su teško bolesni. Iako je sada moda smatrati lekare monstrumima, stvarnost je drugačija. Užasan je taj trenutak. Koliko god da sam obazriv i iskusan, često ljudi izgube svest. Suze u potocima.

Ne mogu ni da zamislim kako izgleda trenutak kada lekar treba porodici da saopšti da njihov najmiliji, često mlad, umire. Na sve to moraju da pitaju za doniranje organa. Znam da većina mrzi lekare ali probajte, za promenu, da zamislite sebe u belom mantilu kako nekome pričate da je njihov sin mrtav i da tražite organe. Ustvari, skoro mrtav. Zakonski mrtav. Organi živi a on mrtav. Snađite se prvo u tome. Ne osuđujte bez razloga.


Novi zakon


Da se osvrnemo na značajnu novinu novog zakona o transplantaciji - postojanje spiska ljudi koji ne žele biti donori organa. Ni najmanje ne želim da kritikujem njihovu odluku. Njihova je, svako ima pravo da odluči za sebe, ne negiram to pravo niti bih ikoga ubeđivao u suprotno.

Ako pogledamo iz iskustva zemalja sa istim zakonom dolazimo do zaključka da samo mali broj ljudi potpisuje da neće biti donori. Iskustvo govori da se radi o verskim fanaticima. Poštujem i to. Njihovo je pravo da veruju u šta žele. Ne tvrdim da su sva moja verovanja ispravna da bih imao razlog da tvrdim drugačije. U skladu sa verskim učenjem - Ko nije nikada pogrešio neka prvi baci kamen.

Ipak statistika je neumoljiva. Ima ljudi koji je mrze ali ona ipak daje podatke koji su važni. Puno zemalja ima ovakve zakone. Mnogo duže nego mi. Zakon je prilično jasan. Lekari su dužni pitati rodbinu pacijenta koji je moždano mrtav da li žele donirati organe. Sem ako su potpisali da ne žele. Onda niko ne pita ništa. Pacijent je mrtav.


Statistika kaže da iako nisu potpisali da ne žele biti donori porodica ima svoju volju i mišljenje. Kod Iraca se razlikuje za čak 50%. Toliko porodica ne dozvoljava transplantaciju. Razlozi su uglavnom verske prirode. Iako se crkve ne protive transplantaciji i smatraju je posmrtnim dobročinstvom.

Kao što se može videti iz tabele sem Iraca na listi onih koji najviše odbijaju su Bugari, Kiprani, Latvijci, Britanci. Izrazito šaroliko. Dok se za Irce i Kiprane mogu shvatiti religiozni momenti kako ih tumačiti za Bugare i Latvijce?

Sa druge strane kada se pogledaju zemlje sa najviše donora na prvom mestu su Španci, za koje se taj religiozni momenat nikako ne sme potceniti. Na drugom mestu Hrvatska (u prethodnom tekstu sam imao pogrešnu statistiku). Onda Portugal, Belgija. Slovenija, Mađarska veliki broj. A na samom dnu liste, čak lošije nego kod nas Kipar i Grčka. Bugarska i Rumunija slično kao mi.

Zanimljivo da Irska koja ima najviše odbijanja porodice ima relativno pristojnu brojku od 17.2 donora na milion stanovnika. Irska, zemlja različitosti. Oni koji žive tamo imaju dosta primedbi na zdravstveni sistem. Na preglede se čeka dugo, nisu zadovoljni nimalo. Ne mogu znati da li je istina.


Razlozi za odbijanje u svetu


Po podacima i radovima do kojih je moguće doći glavni razlozi su:
1. Religiozni razlozi
2. Negiranje moždane smrti
3. Nesređeni porodični odnosi
4. Očekivanje čuda

Religiozni razlozi ne dominiraju onako kako bi se očekivalo. Činjenica je da vodeće religije ne zabranjuju doniranje organa. U USA navode specifične verske zajednice koje se protive ali se radi o minornim. Smatra se da 45% odbija zbog verovanja u integritet tela na drugom svetu. Pokojni Patrijarh Pavle je rekao: Bogu vaši organi ne trebaju.

Negiranje moždane smrti


Negiranje moždane smrti (Brain Death Denial) ide čak do 44%. Mislim da je to glavni razlog. Donekle razumem ljude. Poverovali su tabloidima i šarlatanima. Jak je antinaučni lobi. Sve je jači. Odlikuje ga odbijanje svega što je povezano sa naukom a često i sa zdravim razumom. Ljudi odbijaju vakcine, antibiotike, hemioterapiju. 

Nekada kada pročitam izjave naših eminentnih stručnjaka apsolutno shvatim zašto panika. Da li novinari pogrešno prenesu ono što kažu ili ih uhvate na temu o kojoj nemaju previše znanja ili se ne sećaju ali nekada je mučno čitati ono što kažu.

Što se tiče tabloida, onima koji se razumeju u medicinu samo čitanje izaziva nagon na povraćanje. Tu su takve priče i izjave koje nemaju ni trunku istine, čak ni logike. Vidim jedan od naših tabloida opisuje kako se tokom vađenja krvi od donora kada se zaseče koža pojača srčani rad, počnu mišići da se grče. Totalna idiotska budalaština. Za takve gluposti i širenje panike bi stvarno trebalo debelo kažnjavati. Novčana kazna plus da pomažu u bolnici kod najtežih pacijenata.


Ostali razlozi


Nesređeni porodični odnosi su često prepreka. Jedan član porodice dozvoli a drugi ne. Mrze se međusobno, nije im važno šta je pokojnik želeo.
Očekivanje čuda je redak razlog ali ima ljudi koji to očekuju. Ne može im se objasniti da je vreme čuda prošlo, da je pacijent mrtav. Možda bi pravo čudo bilo spasiti nečiji život, zar to nije ono pravo?

Sasvim je sigurno da atmosfera stvorena kod nas ne pogoduje povećanju broja transplantacija. Nije samo izjava jednog poslanika, profesora pravnog fakulteta neozbiljna (istini za volju izjavu je odmah kritikovao ministar zdravlja). Ne, bilo je još stvarno krajnje neprimerenih. Pored toga kod nas je veliki uzlet antinaučnog a pre svega antimedicinskog lobija. Ljudi su spremni da poveruju u svaku glupost a u istinu ne. Laž je lepša...kako to već piše kod mene na blogu.

7 dana sam se raspravljao



Punih sedam dana sam se iz minuta u minut raspravljao o novom zakonu. Neki lični inat (za one koji to ne znaju, ja nikako ne mogu učestvovati u procesu transplantacije a svi moji su zdravi), potreba da dokažem istinu ili jednostavno revolt zbog mržnje ka lekarima i tvrdnje da su svi lekari ubice. Nisam brojao ali sam siguran da sam više od hiljadu puta komentarisao i odgovarao. Često uz vređanje i pljuvanje. Napisao sam i blog o Zakonu.

Iz rasprave sa istinskim paranoicima a i iz iskustva iz drugih zemalja: nodonor će potpisati samo neki dokazani religiozni fanatici koji su iskreno protiv svake manipulacije ljudskim telom. Na njih rasprava ne utiče. Oni smatraju svojom svetom dužnošću da potpišu.

Ovi koji najviše laju po netu neće potpisati ali će i dalje nastaviti da laju. Oni se dele na više grupa:
1. Pravi paranoici, zamišljaju da je zakon donesen upravo zbog njih, da bi vlast konačno saznala njihove podatke i da bi ih pratili
2. Klasične kukavice, plaše se pomisli na smrt, ne dozvoljavaju sebi ni da pomisle na to šta će se desiti kada umru
3. Hejteri. Trovaće familiju da je donacija ubistvo, uporno. ne dozvoljavaju ni pitanje zašto ne potpišu
4. Lenjivci. Njima je smorno da se cimaju da daju bilo kakve izjave
5. Uzvišeni. Oni su iznad situacije, misle da su superiorni
 
6. V-teroristi. Oni već dele "mudrosti" svog gurua velkove. Ubeđeni su da će podići revoluciju i da će ujediniti sve klero fašiste i spasiti Srbiju od zlih naučnika i vaspostaviti prave srBske tradicionalne vrednosti, pre svega ubijanje neistomišljenika

Na Vama je da odlučite. Nije na meni. Nesumnjivo je potrebno da postoji bolja edukacija. Nesumnjivo se mora raditi na vraćanju poverenja u medicinu.
Priče su uvek negativne, nikada pozitivne. Moj sin gleda neku reklamu na srpskom i prevod na engleski. Na srpskom je negacija a ne engleskom nije. Nije svejedno - it does matter.
Dokle više stavljamo NE u prvi plan? Hajde malo, za promenu, da stavimo nešto aformativno, pozitivno. Da malo budemo ljudi koji gledaju u budućnost a ne u mračnu prošlost.
Za promenu pomislite na onu deca koja čekaju organ za transplantaciju. Kako se osećaju kada odrasli ljudi tvrde da su transplantacije glupost?

Коментари

  1. U velikoj sam dilemi samo što sumnjam u naše lekare i evo doktoru koga obožavam i verujem a on to i zna i kamo sreće da su svi kao on na svom poslu pošteni! U meni se javi signal priznajem, paranoje od zdravstva u nas, svašta sam doživela od njih vodeći mamu po lekarima, i spašavala joj život na privatnim klinikama jer su me ispraćali s rečima "svako mora kad tad da umre", a u pitanju je bilo njihovo neznanje čak i kad im nacrtaš. S druge strane, naravno da u meni radi onaj instinkt koj' će mi organi ako sam mrtva, ja čak insistiram da me kremiraju i da kupim vazu u kojoj će da me drže jer mrzim groblja i hoću da budem u vitrini. Neću na groblje. Sama ću da napravim vazu. I tako. Luda jesam, jesam za humanost samo neka vrate to poverenje kako ste i napisali.

    ОдговориИзбриши
  2. Samo jedno pitanje - kako porodica da bude sigurna da je pacijent u komi a ne da ima moždanu smrt? Koja je razlika između ta dva stanja? Koliko dugo pacijent može biti u komi? Da li porodica može da insistira da bude kao i do sada godinama, ili lekari mogu da isključe pacijenta kad oni procene... Inače, nisam protiv donorstva :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kada se kaže koma misli se na više stvari. Prava koma se odnosi na kortikalnu smrt mozga. Kod kortikalne smrti mrtva je samo kora velikog mozga, ne postoji svest ali svi organi rade. Pacijent se smatra živim a zavisno od nege može živeti decenijama. Za takvog pacijenta važe ista pravila kao za svakog drugog pacijenta. Niko nema prava da isključi aparate. Moram dodati da je u USA zadnjih godina povećan broj porodica koje prekidaju veštačku ishranu čime brzo dolazi do smrti.
      Smrt čitavog mozga je kada ne postoji spontano disanje i spontani rad srca kao ni krvotok kroz mozak. Takvo stanje može potrajati najviše 18 do 24 sata a onda nastupa smrt svih organa. Transplantacija je moguća samo i jedino u tih 18 sati. Isključivanje aparata i proglašenje moždane smrti je proces u koji su uključene dve grupe lekara koje su nezavisne jedna od druge.

      Избриши
  3. Divan i pre svega stručan tekst. NoviNovi ili stari zakon. Ja sam ipak za donorske kartice. Zašto. Kao prvo razgovor sa porodicom je težak i za porodicu i za lekare. Sa karticom je lakše jer je kod nas običaj da se poštuje želja pokojnika. Zloupotreba. Znam da je to humanisima nezamislivo i 95% lekara je to ali postoji ne može se negirali. Ko ima para ne ide na listu. Ako postoji lista donor veća je kontrola. Stari zakon malo donor novi veća. Razlog je isti. Niko ne razmišlja da umre to je tamo negde pa bilo i sutra. Otud malo donora a i odjava. A ljudi i ne znaju gde da se jave. Na zapadu su to dobro poručili. Znači stari zakon sa malo donora. NI SLUČAJNO. Samo se treba vršiti kampanja o donorstvu.Kod nas nije nikad ozbiljno vodena. Treba objasniti ljudima sta znači i gde mogu da se prijave. Treba objasniti ljudima da svako ko umre ne može da bude donor. Treba mnogo pričati a to niko ne radi. Ovakav tekst treba da bude svima dostupan. Ovo pišem kao laik i voleo bih da mi neko kaze gde grešim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kod nas kampanje nemaju odjek. Trebalo bi da kontinuirano ide edukacija ali nema ni toga. Grupa entuzijasta uskoro pokreće naučni kanal na YouTubu i možda će to nešto promeniti

      Избриши

Постави коментар

Polemika je sasvim u redu. Tekstovi puni mržnje i besmisla neće biti objavljeni. Cop/paste tone teksta sa wikipedije neće biti objavljeni, jer, nalaze se na wikipediji. Cenim tuđe mišljenje i stavove, izvrtanje činjenica ni malo. Nisam dokon da hiljadu puta pišem ono što se može saznati za jedan minut pretrage, tipa alfa čestica ima domet 4 cm, uranijum nije kancerogen, vakcine ne izazivaju autizam, H1N1 je užasno opasna bolest, pandemija je bila stvarna, virusi postoje i slično....

Популарни постови са овог блога

Krađa organa ili doniranje

Svetlo za Nađu ili kako su zli ljudi ubili Nađu Petrović

Uranijum obogaćen zabludama