Fudbal, za dušu

Nije to bila jedna od onih utakmica koje nešto znače u svetskom fudbalu. Ne, igrali smo protiv ekipe čije ime se pitam da li mogu da izgovorim. Ipak za mene je to bilo nešto više.



Kada je Radnički 1963 godine ušao prvi put u Prvu Ligu uspevši da eliminiše Vardar, moj otac je bio na toj utakmici. Ubrzo sam se priključio i ja. Prva sećanja imam na utakmice, druga deca na krevetac ili flašicu. Išao sam sa ocem na utakmice. Rastao sam na stadionu. To mi je bio poseban doživljaj, to navijanje za klub iz provincije koji se stalno bori da ne ispadne. Neprocenjivo. Oni koji navijaju za velike klubove to ne mogu da osete.

Onda su došle osamdesete. Radnički je postao neko. Orilo se Kude je taj Niš. Padali su veliki klubovi. Bio sam ponosan. Bio sam sa ocem na tim utakmicama.

Usledio je pad, Radnički je tonuo sve dublje, dospeo do Srpske lige. Bio sam na svakoj utakmici, sa decom. Otac se već kretao teže gledao je po neku, u Nišu.

Sada mi je žao što ne mogu da se setim na koju utakmicu je otišao zadnju. Mislim protiv Bežanije, tada politički favorizovane. Možda i ne. Pobedili smo tu utakmicu. Voleo bih da je zadnja utakmica koju je gledao na stadionu bila pobeda.



Mi smo odlazili na utakmice a on je gledao na TV-u. Nakon utakmice deca i ja bi mu pričali detalje koji se nisu videli. Ne kažem da smo realni, ipak smo navijači.

Ove godine Radnički se plasirao u Evropu. Posle te utakmice sa Napretkom uleteli smo kod oca u sobu presrećni. San. Radnički u Evropi. Radovao se. Bio je u krevetu, bolestan, skoro nepokretan. Pošle su mu suze. Radnički ponovo u Evropi.

Danas. 67. minut, vodimo 3:0. Pomislim kako da javim ocu. Ali njega nema više. Desetak dana pre utakmice je preminuo. Držao sam se sve vreme. Bio sam jak. U tom trenutku više nisam mogao. Pošle su mi suze. O da, pravio sam se da mi je mušica uletela u oko a duša je jecala. Više nikada mu neću javiti rezultat. Nijednu utakmicu više neće gledati. Boli me to.


Ovo je jedan od tekstova koji se teško pišu. Srce mi je ispunjeno emocijama. Preti da se izlije kroz tastaturu na zamišljeni beli papir. Grlo mi se steglo. Suze idu same.
Ovo je jedan od tekstova za koje me nije briga da li će iko čitati, da li će neko lajkovati. Moj je. Lični.
Krug života se nastavlja. Kao što sam ja sa ocem išao na utakmice, tako su moja deca sa mnom. Nadam se da će oni voditi svoju decu kada ih budu imali.
Nisam ja izvojevao pobedu, običan sam posmatrač ali u duši, ovo je bila pobeda za moga oca. Prva koju nisam mogao da podelim sa njim.
Nije to bila neka velika utakmica. Neće pisati svetska štampa o njoj ali ostaće u mom srcu. Uvek.

Коментари

  1. Žao mi je, i meni krenuše suze... al u stvari svako oplakuje svoje najviše. Divan tekst.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Polemika je sasvim u redu. Tekstovi puni mržnje i besmisla neće biti objavljeni. Cop/paste tone teksta sa wikipedije neće biti objavljeni, jer, nalaze se na wikipediji. Cenim tuđe mišljenje i stavove, izvrtanje činjenica ni malo. Nisam dokon da hiljadu puta pišem ono što se može saznati za jedan minut pretrage, tipa alfa čestica ima domet 4 cm, uranijum nije kancerogen, vakcine ne izazivaju autizam, H1N1 je užasno opasna bolest, pandemija je bila stvarna, virusi postoje i slično....

Популарни постови са овог блога

Da li je u Srbiji epidemija Dunning-Krugerovog efekta?

Krađa organa ili doniranje

Uranijum obogaćen zabludama