Radiologija agresivnosti

Svedoci smo dva masovna incidenta sa brojnim žrtvama u samo dva dana. Dok je za prvi događaj uglavnom utvrđeno ono što je glavno, ta drugi tek pristižu vesti i oprečne su.

Ako pogledamo događaje iz prvog masovnog ubistva dolazimo do iznenađujućih činjenica. Dečak koji nema još 14 godina, smišlja i planira masovno ubistvo. Napravi spisak, uzme oružje iz kuće, dođe u školu i počne da ubija. Pokazuje promišljenost. Prvo ubija čuvara kako ne bi imao ko da ga spreči, onda dežurnu učenicu da ne bi alarmirala, puca na decu i jednu nastavnicu koja se tu našla. Nakon toga sam pozove policiju, izvadi šaržere i baci ih na zemlju, preda se i mirno ode sa policijom.

Drugi zločin je samo donekle sličan, posebno ako zaista ima više napadača, kako mediji nezvanično objavljuju (dok pišem ta vest se izgubila). Ubistva nasumice, bežanje od policije, sukob sa policijom.

Istragom će se baviti službe koje su nadležne, šta će sve otkriti, to ćemo tek videti. Ono što medicina može je da objasni procese koji se dešavaju u mozgu.

Rađeno je mnogo istraživanja agresivnosti, ispitivanja mozga imaging metodama. Korišćena je fMRI metoda. U ispitivanju je korišćena Tejlorova metoda reakcije. Cilj je bio da se utvrdi postojanje veza između pojedinih centara mozga.

Mora se istaći da je prilično komplikovano istražiti veze jer se agresivnost ne mora uvek ispoljavati i samim tim je teško naći dokaze.

Posebno je teško da se istraži reakcija mozga koje imaju antisocijalni poremećaj ličnosti jer su pre svega lišeni reakcija.

Heightened Salience of Anger and Aggression in Female Adolescents With Borderline Personality Disorder—A Script-Based fMRI Study

Evidentno je da kod onih koji reaguju u afektu postoji jak signal koji potiče iz amigdala, insula i talamusa. Ono što nije bilo očekivano je izostanak reakcije iz orbitalnog dela frontalnog korteksa, dok se javljala reakcija dorzalnih medijalnih delova prefrontalnog korteksa. Postoji i velika aktivnost dorzalnog striatuma.

Dok kod afektivne agresivnosti vidimo iznenađujuće slabu aktivnost orbitalnog frontalnog korteksa i njegovu povezanost sa amigdalama, kod antisocijalnog poremećaja ličnosti možemo tražiti uzrok baš u tom segmentu i vezi. Jedna od glavnih osobina bivše sociopatije je odsustvo emocija. Takođe postojanje sposobnosti manipulacije uz odsustvo limbičke veze sa prefrontalnim korteksom pokazuje da ne postoji mogućnost automatske kontrole agresije. Generalno je krivica u vezama na levoj strani mozga i levoj amigdali. Jednostavno se centri za emocije ne uključuju. Svakako postoje različiti stepeni i razni oblici ispoljavanja. 

Kod afektivne agresivnosti sredina ima veliki uticaj, kod ovih planiranih, hladnih, sredina nije toliko važna. Zločin je tu samo radi toga što može da se izvede, tu nema bunta prema okolini niti osvete, niti ima kajanja. Nisam siguran da li će se psihijatri složiti, nadam se da ne ulazim u njihov domen, nije mi to namera, ali kao da je želeo da čitavom svetu pokaže svoju moć.

Ne znam da li ovo daje odgovor na pitanje zašto je jedan dečak, odličan učenik, bez ikakvog povoda, načinio zločin. Nijedan zločin nema opravdanje, niti pokušavam da ga dam, samo se trudim da objasnim šta se dešava u mozgu takvih osoba a što može na neki način da se izmeri. Agresija u afektu nije identična planiranoj, mozak se ne ponaša na isti način. Ovo pišem da bih pojačao pažnju, pre svega roditelja, na neke znake koji dovode do ovakvih stanja, to nije pucanje u trenutku kojim su svi iznenađeni.

Drugi zločin neću objašnjavati, smišljeno gomilanje oružja, skrivanje na raznim mestima govori o drugačijoj vrsti poremećaja.