Nauka i mi

Pre nekoliko dana sam pročitao pitanje - Šta je za vas nauka? Na prvi pogled je lako odgovoriti. Onda sam zastao. Ovo pitanje je, ustvari, fundamentalno. Više nego odlično. Prava prilika za svakog od nas da se zamisli nad svojim shvatanjem i prihvatanjem nauke.

Ne znam šta je za vas, ali ispričaću neku svoju priču, svoje viđenje, svoj odnos prema nauci.

Sve priče počinje negde daleko u prošlosti, iako možda nismo toga svesni. Tako i moja priča. Mnogo pre nego sam rođen. Dva detalja koja su mnogo uticala na mene. Prvi se dešava u SAD, tada mladi Savo, odlazi kod svog rođaka Nikole Tesle. Savo će kasnije postati otac mojoj majci a ta rođačka povezanost sa Teslom će nas stalno činiti ponosnim. Na sasvim drugom kontinentu, negde pored Morave, jedan strani vojnik razbija dasku o glavu jednom detetu, po imenu Stevan. Dete je preživelo i postalo otac moga oca. Posledica tog divljačkog prebijanja deteta je bila da moj deda nikada nije mogao da oseti strah, verovatno ni bol. Nije on bio hrabar, centar za strah je bio uništen povredama glave. Kasnije posto je poznati harmonikaš. U nekoj kafanskoj tuči uboden je u grudi, kako nije osećao strah zapušio je ranu duvanom i nastavio da svira. Preminuo je mesec dana kasnije od posledica infekcije. Da je bilo streptomicina u tom mestu pored Morave on bi preživeo.

Kad sam bio rođen moj otac je bio na specijalizaciji (moja deca su rođena za vreme moje specijalizacije, podudarnost) i čitav život mi je obeležen pričama o nauci i medicini. Kao mali sam se igrao rendgen filmovima. Ideja mi je bila da se bavim astrofizikom i zaista sam to želeo, sa potajnom željom da jednom odem u svemir. Onda se pojavio skener. To je bilo kao da sam ušao u svemirski brod. Slika tela iznutra koja može i da se vrti, prelepo. Znao sam svoju budućnost.

Šta je za mene nauka?

Ima sličnosti između istraživanja svemira i istraživanja ljudskog tela. Možda nekome to nije isto, naravno nije, ali postoji sličnost u samom radu, mnogo istog i ponekad nešto novo, nešto nepoznato, prava misterija koja mora da se istraži.

To je nauka za mene, ta glad za pronalaženjem rešenja, glad da se reši misterija. Pravi izazov mi predstavlja kada neko kaže da je nešto neobjašnjivo. Kako bre neobjašnjivo? Mora da ima objašnjenja.

Oni koji me poznaju bolje znaju da sam u stanju da idem do najsitnijih detalja da bih došao do rešenja. Nema nerešivog, nema mističnog, sve ima objašnjenje.

Ko nije pročitao Fukoovo klatno, genijalnog Umberta Eka, treba to da učini. meni je otvorila ta knjiga oči i nepovratno me udaljila od svih mogućih teorija zavera.

Sećam se i prenosa kada je prvi čovek stupio na Mesec. Ne znam koliko je bio veliki dan za čovečanstvo, za mene svakako jeste. Čitav komšiluk u jednoj sobi, mi deca na podu, svi otvorenih usta posmatramo, nezaboravno.

Ako ne razumete nauku, to ne znači da nauka greši već da jednostavno niste sposobni da razumete. Do vas je, nije do nauke. Nauka je i magija i lepota i neverovatno gubljenje vremena. Ne znam kako bih živeo da mogu da razmišljam drugačije. 

Karl Sagan je rekao da je nauka više način na koji se razmišlja nego što je znanje. U pravu je, zaista je u pravu. 

Omiljena misao mi je ipak ona Isaka Asimova: Najuzbudljivija izjava koja se može čuti u nauci nije Eureka, već - Zanimljivo.