Povući zmaja za rep - smrt od radijacije

Tragična priča o dr Luisu Slotinu.

Jedan od incidenata u koji je upletena radijacija se dogodio na današnji dan 1946. godine. Možda sada zvuči neverovatno, ali tada, tek godinu dana nakon Hirošime i Nagasakija, nuklearni fizičari su se još uvek "igrali" šrafcigerima sa nuklearnim materijalom. Dr Luis Slotin je sprovodio test koji se popularno naziva povlačenje zmaja za rep. Taj izraz označava kada se radi nešto previše opasno bez adekvatne zaštite. U rečnicima se daje primer kada neko stoji na ivici kratera vulkana tokom erupcije i zaista ne nalazim bolji opis.

Doktor Slotin je test sprovodio sa svojim asistentom i grupom fizičara kojima je želeo da demonstrira šta znači kritična masa i kritično stanje reaktora. Test se izvodi tako što se koriste dve sfere obložene berilijumom u kojima se nalazi fisioni materijal. One su odvojene graničnicima. Tokom testa se uklone graničnici tako da sfere u jednom kraju nalegnu jedna na drugu a drugi kraj je odignut šrafcigerom (dobro ste pročitali) koji se polako spušta. Sve vreme se meri radijacija kako bi se izračunala masa potrebna za izazivanje nuklearne reakcije. 

Test koji je rađen, slika je iz zvaničnih dokumenata o incidentu.

Tokom testa je šrafciger ispao iz ležišta i došlo je do nekontrolisane nuklearne reakcije. Slotin je odmah podigao gornju sferu golim rukama, a skoro čitava doza radijacije je ozračila njegov stomak. Greške se dešavaju.

Njegov asistent je primio veliku dozu radijacije i do kraja života je imao tegobe, ostali su primili manju ili veću dozu radijacije ali nisu pretrpeli trajna oštećenja zdravlja.

Ono što je bitno i važne je bilo to da je Slotin naložio da se njegovo zdravstveno stanje dokumentuje kako bi ostalo svedočenje za buduće generacije.

Doze radijacije i mesta gde su stajali prisutni u incidentu

1. dan

Počelo je jako povraćanje koje nije moglo da se zaustavi a u levoj ruci su počele bolne senzacije koje su bile povremene. Još uvek nije došlo do značajnih promena na organima

2. dan

Povraćanje se smirilo, nije prestalo, ali je bilo ređe. Leva ruka je počela da otiče. Lekari u bolnici su probali da stave veće količine leda na ruku kako bi smanjili otok i bolove.

3. dan

Počeli su bolovi u stomaku i povremeno mučnina. Doktor je počeo da vrlo brzo gubi težinu. Bolovi nisu prestajali- Laboratorija još nije pokazivala drastične promene

4. dan

Creva su prestala sa radom, počeo je da se naduvava i da se stvaraju gasovi u crevima. Stavili su mu nazogastričnu sondu kako bi izvlačili tečnost. To mu je donelo olakšanje bolova.

5. dan

Stanje je počelo da se pogoršava iz sata u sat. Temperatura tela je otišla na 39.5 stepeni i nije nikada spala. Broj belih krvnih zrnaca je počeo rapidno da pada. Leva ruka je nastavila da otiče još više i počela je da menja boju.

6. dan

Stanje od prethodnog dana se nastavilo, nije bilo novih tegoba

7. dan

Značajan pad trombocita i jasni znaci unutrašnjeg krvarenja.

8. dan

Stanje je postalo još lošije. Usne su mu poplavele, on je bio u stanju delirijuma. Stavili su ga u kiseonički šator u kome je bio sledećih 24 sata.

9. dan

Upao je u komu i preminuo u 11:00h.

Urađena je autopsija. Patolog je objasnio da su mu organi izgoreli od unutra ka spolja. Zvanični uzrok smrti je akutni radiacioni sindrom.

Njegova žrtva je pomogla dosta za donošenje protokola za sigurnost.

Rekonstrukcija događaja

Ovo je bio drugi od ukupno dva incidenta sa jezgrom od plutonijuma teškim 6.2kg, koje se nalazilo u Los Alamosu. U prvom incidentu je Hari Daglian slučajno ispustio ciglu od volframa na jezgro i izvukao je rukama primimvši fatalnu dozu radijacije zbog koje je preminuo nakon 25 dana. To jezgro su zbog ova dva incidenta prozvali "demonsko jezgro".

Ovo pišem da bih objasnio kako stvarno izgleda smrt od radijacije, a ne kako se fantazira u popularnim serijama i medijima.

Nauka zna da bude surova. Nikada se ne bazira na emocijama već samo na činjenicama. Ne postoje različite nauke, ono što važi na jednom mestu mara da važi i na svakom drugom. To je nauka koja je bazirana na dokazima. Razlika u shvatanju nauke se bazira baš na tome, oni koji razumeju proces dokazivanja i ponovnog dokazivanja i ponovnog proveravanja dokaza, razumeju da istina ne može biti onakva kako je neko zamišlja, već samo onakva kakva jeste. Oni koji nauku zamišljaju kao skup verovanja koji se povija prema političkim ili emocionalnim potrebama, nikada neće razumeti istinu. Do istine se dolazi procesom. a ne obrnuto. Rezultat dolazi na kraju procesa.