Minut ćutanja za žrtve antivakcinaša

Desila se tragedija. To je ono što je osnovno. Ubijena deca, ubijeni mladi ljudi. Dva zločina bez ikakvog razloga i koliko god pojedinci pokušali da to relativizuju, potpuno besmislena. To nisu ubistva iz strasti, niti su ubistva iz koristi, niti se radi o afektu. Prva tragedija će skoro sigurno ući u sve udžbenike medicine, psihologije, sociologije, pedagogije, prava i bezbednosti, druga se već nalazi u tim knjigama.

Umrla su deca, ubijena i niko ih ne može vratiti. Umrle su čitave linije budućih ljubavi, porodica, dece. Sa time je umro deo svakoga od nas i svako od nas će do smrti nositi deo jeda i težine, kao i straha. Šta ako se to ponovo desi?

Odrasli ljudi, znači nisu deca, brže bolje pronalaze načine da nađu krivca. Svojstva odraslih bi trebalo biti da prvo razmisle šta govore. Neki su razmislili i rešili da je ovo odlično za njih i njihove političke karijere. Tako smo svedoci predloga da se ruši škola, da se ukidaju društvene mreže, da se nasilno (znači uz još ubijanja) nešto menja, da se okrive drugi, jer kako to da nisu uvek krivi neki drugi. Niko ne želi da prizna istinu, nema zavera, nema krivice ni u nama ni u drugima, nema onoga ko rukovodi ovim.

Da se ovo desilo u nekoj drugoj državi prilična grupa ljudi bi likovala. Ovo se naravno dešavalo na svim kontinentima jer zaista nije vezano za državu.

Tu dolazimo do poente ove priče. Postoji grupa ljudi koji sebe ponosno smatraju antivakcinašima. Da im ne umanjujemo, nisu samo antivakcinaši, oni su prozarazaši, oni su pre svega protiv razuma i bilo kakvog napretka, ljubitelji diktatura.

Kakva je reakcija antivaksera na tragedije? Naravno, u svemu vide zaveru državnih službi i Zapada, izmišljaju gluposti koje kod normalnih ljudi mogu da izazovu samo mučninu. Da se prisetimo kako je prošao Aleks Džouns zbog izmišljanja istih takvih priča za sličan zločin. Ne vidim zašto bi ih kod nas neko štitio.

Koji je bitan segment koji se provlači kod njih? Urlaju protiv zakona koji treba da smanji broj oružja koje se nalazi u rukama običnih ljudi. U Srbiji ima previše oružja, to je činjenica. Koji je njihov osnovni razlog zašto su protiv? Po njihovim rečima time im se smanjuje mogućnost da nasilno, oružjem, osvajaju vlast i sprovode pretnje da će ubijati one koji se zalažu za vakcinaciju, nauku i uopšte razum.

Koliko je žrtvi njihovih laži? Na desetine hiljada ljudi. Naravno, nisu ih oni lično ubijali. Nisu im stavljali oružje u ruke, naprotiv, oni su se samo trudili da nemaju oružje za odbranu od virusa. Njihove laži niko ne kažnjava. Urlaju da smo pod okupacijom i da nemaju slobodu a niko im ne brani tu njihovu dreku i niko ih ne kažnjava. Na medijima su stalno. Nije ni čudo da su protiv Zapada jer tamo imamo slučaj Aleksa Džonsa, od toga se plaše. Ruku na srce na Istoku bi prošli mnogo gore, ali verovatno zamišljaju da rade za interese drugih država a kada bi te sile ovde zavladale (kao što prizivaju) u najboljem slučaju bi ih vakcinisali odmah.

Najnovija laž, kojoj zaista ne vidim svrhu osim želje da bude što manje donirane krvi i što više ljudi premine zbog toga - Zavod za transfuziju ne prima krv vakcinisanih.

Alo, da li ste vi normalni? Da ne vređam životinje poredeći ih sa vama. Vaša maloumnost je tolika kolika je i vaša zloba. A navodno se zgražavate kako su ubijena deca (u vašem morbidnom umu ubila ih je država da bi vas razoružala i tako ne možete efikasno da ubijate kada za to dođe vreme). Koliko smrti je na vašim rukama?

Predložio bih da osobe koje nisu vakcinisane ne smeju da dobiju dozvolu za oružje, oni su potencijalna smrtna opasnost, kao ni dozvolu za vožnju, kamoli da voze autobuse i avione. 

Kada prođu želje za destrukcijom i rušenjem, zabranama i ostalim negacijama razuma i najzad neko počne da razmišlja glavom a ne srcem ili prstom na obaraču, možda se neko seti da napravi spomenik u dvorištu škole koji bi bio posvećen svim dečijim životima uništenim na svirep način, bilo ovakvim ubistvima, bilo nasiljem u porodici, bilo u brojnim ratovima na ovim i drugim prostorima. Tužna je sudbina žrtava, njihova imena svi zaborave a pamte samo ubice.

Minut ćutanja i još jedan spomenik za sve one koji su poverovali antivakcinašima.

Jedan spomenik za sve nas sa večnim plamenom a kome nije jasno neka pročita Hemingveja i početak knjige "Za kim zvona zvone".