Radiologija i fudbal

Prva sećanja koja imam su vezana za fudbal i Radnički. Otac me je vodio na utakmice od kada sam prohodao a možda i ranije. Tako za mene fudbal ima i druga značenja. Otac je preminuo tokom Svetskog prvenstva, ujutru, ne za vreme utakmice. Možda će neko pričati kako je fudbal ovo ili ono, meni ima nešto mnogo više.

 

Počelo je Svetsko prvenstvo u fudbalu. Milioni ljudi širom sveta ponovo rade ono što rade svake četiri godine: postaju selektori, kondicioni treneri, sudije, sportski direktori i stručnjaci za sve poznate i nepoznate teme. Čovek koji juče nije znao gde se nalazi ofsajd linija danas objašnjava kako bi trebalo postaviti sredinu terena protiv Brazila. Ljudska vrsta je fascinantna pojava.

Kao radiolog, ne mogu da ne primetim da fudbal i radiologija imaju mnogo više zajedničkog nego što se na prvi pogled čini.

Pre svega, i jedni i drugi provodimo život gledajući slike. Navijač gleda usporeni snimak i tvrdi da je penal bio čist. Radiolog gleda CT i tvrdi da promena ima 12 milimetara.Razlika je samo u tome što kod nas retko dolazi deset miliona ljudi da nam objasni da smo pogrešili.

Druga sličnost je što svi misle da je posao jednostavan. Kada golman primi gol, odmah se pojavi armija stručnjaka koja zna gde je trebalo da stoji. Kada radiolog napiše nalaz, odmah se pojavi neko ko je „na internetu pročitao drugačije“.

U oba slučaja analiza se obično zasniva na čvrstim naučnim metodama poznatim kao „meni to ne izgleda tako“.

Tu su i VAR sistem i radiologija. VAR je, praktično, magnetna rezonanca za sudije. Sudija nešto vidi. Nije siguran. Pozove kolege. Svi zajedno gledaju snimke iz pet uglova. Raspravljaju. Uvećavaju. Vraćaju. Premotavaju. I na kraju donesu odluku zbog koje će ih pola planete mrzeti narednih nekoliko dana.

Zvuči poznato.

Ipak, najveća sličnost nalazi se u povredama.

Tokom prvenstva publika će videti desetine igrača koji se drže za koleno, skočni zglob ili zadnju ložu. Treneri će govoriti o „manjoj neprijatnosti“, dok će medicinski tim pokušavati da utvrdi da li se radi o istegnuću ili o nečemu zbog čega će sezona završiti pre vremena.

U tom trenutku na scenu stupa radiologija.

Iza svakog saopštenja da će igrač odsustvovati dve nedelje ili šest meseci uglavnom stoji neka slika. Rendgen. Ultrazvuk. CT. Magnetna rezonanca.

Navijači vide rezultat.

Mi gledamo meniskuse, ligamente, koštanu srž i mišićna vlakna koja su odlučila da se razdvoje baš u najgorem mogućem trenutku.

 

Naravno, postoji i jedna velika razlika između fudbala i radiologije. Fudbal je igra u kojoj svi očekuju čuda. Radiologija je oblast u kojoj svi očekuju da čuda ne budu potrebna.

Zato ćemo narednih nedelja uživati u golovima, preokretima, penalima, sudijskim greškama i analizama koje će trajati duže od nekih brakova.

A kada komentator kaže da se čeka rezultat pregleda povređenog igrača, setite se da negde u tom trenutku jedan radiolog pažljivo proučava slike, dok nekoliko miliona navijača već zna dijagnozu.

Bez gledanja snimka, naravno.

Jer ako postoji nešto što fudbal i medicina dele, to je nepokolebljivo uverenje ljudi da su stručnjaci za obe oblasti čim sednu ispred ekrana.

Počelo je, prvi gol, prvi faul, prvi žuti karton, onda uskoro i drugi. Navijači viču - Ole. To je to, videćemo za 40 dana ko će biti prvi a znam da to nećemo biti mi a ni Italijani. Važna je igra, važnija je nego pobeda. Naravno navijaću za Škote, ali i naše komšije i za nekoga ko nije osvojio do sada ništa. Otići ću ocu na grob i u mislima mu ispričati neku situaciju, neki gol ili crveni karton i navijaću da nema posla za radiologe, da se niko ne povredi.

U ime igre.