Kada ego obuče beli mantil

Pitaju me nekada zašto sam oštar prema lekarima koji ne veruju u kovid i ostale viruse? Obično odgovorim pitanjem - A kakav bih to trebalo da budem? Znam mnoge koji su dušu ispustili lečeći bolesne od kovida, znam za patnje koje su imali dok su bili u bolnicama. Znam kako im je bilo nakon svega toga. Upropašćeni životi, propali brakovi, konstantna bolest, rat sa sopstvenim amigdalama da ih puste da žive normalno. Opet znam i one koji su se zatvarali po sobama, bežali od bolesnih ljudi a sada glume veličine i nesmetano lažu. Može im se. Ko će da ih kazni? 

 

Kada lekar prestaje da bude lekar?

Postoji zanimljiva predstava koju društvo gaji o lekarima. Dovoljno je da neko završi medicinski fakultet, obuče beli mantil i ljudi će pretpostaviti da je sve što izgovori medicinska istina.

Nije.

Diploma medicine ne daje imunitet na neznanje. Ne daje zaštitu od sujete. Ne štiti od političkih ideologija, verskih uverenja, teorija zavere ili želje za slavom.

Tokom pandemije COVID-19 svet je imao priliku da vidi nešto što je do tada uglavnom bilo skriveno od očiju javnosti: lekare koji su otvoreno ratovali protiv nauke.

Neki su tvrdili da vakcine menjaju DNK. Drugi da izazivaju masovna umiranja koja niko ne može da pronađe u statistici. Treći su promovisali ivermektin, hlorokin, vitamine, energetske terapije i druge preparate kao čudesna rešenja za bolest koja je tada odnosila milione života.

Problem nije bio u tome što su pogrešili. Svaki lekar greši.

Problem je bio u tome što su odbili da promene mišljenje kada su se pojavili dokazi da nisu u pravu.

Tu prestaje nauka. Tu počinje ideologija.

Zamislite pilota koji veruje da je Zemlja ravna. Možda zna da poleti i sleti. Možda je godinama bez incidenta upravljao avionom. Ali da li biste bili spokojni znajući da odbacuje osnovna saznanja svoje profesije?

Isto važi za medicinu. Ne zato što je lekar antivakser. Već zato što pokazuje da je spreman da odbaci ogromnu količinu dokaza kada mu se zaključak ne dopada. Ako je danas odbacio imunologiju, zašto sutra ne bi odbacio onkologiju, kardiologiju ili epidemiologiju?

 Medicina nije religija u kojoj svako ima pravo na svoju istinu.

Hirurg ne može imati "svoje mišljenje" o tome da li postoji slepo crevo.

Radiolog ne može imati "alternativno mišljenje" o tome da li postoji pneumotoraks.

Epidemiolog ne može imati "ličnu istinu" o tome da li vakcine smanjuju smrtnost.

Najveća opasnost antivakserskih lekara nije u tome što ponekad greše. Najveća opasnost je što koriste ugled medicine kako bi širili stavove koji su u suprotnosti sa medicinom. Pacijent ne vidi razliku između doktora koji govori u skladu sa dokazima i doktora koji govori u skladu sa svojim predrasudama.

Obojica nose isti mantil. Upravo zato je odgovornost ovog drugog mnogo veća.

Medicina nije skup ličnih uverenja. Medicina je disciplina koja zahteva spremnost da promenite mišljenje kada vas činjenice demantuju.

Onog trenutka kada prestanete da sledite dokaze, možda ćete i dalje imati diplomu lekara. Ali ste napustili ono što medicinu čini medicinom.

 

Postoji još jedna osobina koja se iznova pojavljuje kod javno eksponiranih lekara koji godinama promovišu pseudonauku, antivakcinalne stavove ili teorije zavere.

Nije to hrabrost, kako vole da se predstavljaju. Nije ni nezavisno mišljenje. Najčešće je u pitanju sujeta. Nauka zahteva jednu veoma neprijatnu sposobnost: da priznaš kada nisi bio u pravu. Za pojedine ljude to je teže od bilo koje operacije, komplikovane dijagnoze ili stručnog ispita.

Kada god se pojavi nova studija koja pobije njihove tvrdnje, umesto preispitivanja dolazi novo objašnjenje. Kada statistika pokaže da su pogrešili, problem postaje statistika. Kada stručna društva zauzmu drugačiji stav, problem postaju stručna društva.

Ne menja se mišljenje. Menja se samo izgovor.

Vremenom se često javlja još jedan obrazac. Svaka kritika počinje da se doživljava kao lični napad. Nije važno šta je argument. Važno je ko ga je izneo. Nije važno šta pokazuju podaci. Važno je ko se usudio da ih pokaže. Tada stručna rasprava prestaje da bude rasprava i postaje obračun ega. U takvoj atmosferi nije retkost da kritičari budu proglašeni korumpiranima, plaćenicima farmaceutske industrije, neprijateljima naroda ili delom nekakve globalne zavere. Rečnik postaje sve agresivniji upravo onda kada dokaza postaje sve manje.

To nije znak intelektualne snage.

To je često znak da argumenti više nisu dovoljni. 

Posebno zabrinjava kada ljudi koji odbacuju naučne činjenice pokušavaju da ućutkaju one koji ih iznose.

Tokom pandemije hiljade lekara, medicinskih sestara i tehničara gledali su prizore koje većina građana nikada nije videla. Prepune intenzivne nege. Nedostatak kreveta. Pacijente koji se bore za vazduh. Smrt koja je nekada dolazila toliko često da osoblje nije stizalo ni da obradi ono što je upravo videlo pre nego što bi stigao sledeći hitan slučaj.

To nisu mišljenja. To su događaji. O događajima se može raspravljati samo ako neko tvrdi da se nisu dogodili.

Lekar koji napada kolegu zato što govori ono što je video na odeljenju ne brani istinu. On brani sopstvenu sliku o sebi. Kako je lepo imati ogledalo koje ti povlađuje, mada su ogledala sada zamenjena ulizicama.

Mnogi od njih vremenom izgrade identitet "progonjenog heroja". A kada nekome identitet postane važniji od činjenica, tada priznanje greške postaje gotovo nemoguće. Za ego je ponekad lakše da objasni čitav svet kao zaveru nego da izgovori jednostavnu rečenicu: "Pogrešio sam." A ljudska istorija je prepuna ljudi koji su radije ratovali sa stvarnošću nego sa sopstvenom sujetom. Medicina, nažalost, nije izuzetak. To je samo na korak dalje od toga da postanu sadisti koji se iživljavaju kada imaju moć. Dobro je što su uglavnom velike kukavice van toga a niko nije doveka na vlasti. Možda su jedini gori od njih oni koji ćute ili im povlađuju. Da nema takvih ne bi bilo ni onih monstruma čuvara po logorima.