Postoji li smrt

Nekad davno otac mi je rekao, objašnjavajući bolnice i lečenje - "Znaš, mi ne lečimo smrt, već bolest." Kada razmislim sada, mnogo godina kasnije, počinjem da se pitam da li je bio u pravu. Izrekao je to u konkretnoj situaciji, vezanoj za smrt pacijentkinje koju smo punih 18 godina pratili. Svake godine je dolazila sa novim metastazama, koje bi mi otkrili a medicina izlečila. Otac je otkrio karcinom, 18 godina kasnije, ja sam otkrio da više nema šanse i ubrzo je preminula, prošao je tek neki dan od  moje konačne presude. Prošao sam pored groblja dok je trajala sahrana, nisam ušao, ljut na smrt i na to da nismo u stanju da je pobedimo.

Mnogo sahrana kasnije i dalje se pitam možemo li da pobedimo smrt, ne samo bolest. Već sam pisao o kolegi koji se opkladio sa pacijentom. Otkrio mu je karcinom, kladio se da će pacijent preživeti pet godina. Zašto pet? To je period nakon koga smatramo da je bolest pobeđena. Pet godina minus jedan dan, pacijent, ustvari pacijentkinja, dolazila je na redovne kontrole. Sve je bilo u redu, ni traga bolesti. Dan pre konačne kontrole, pacijentkinja je skočila sa zgrade. Bolest smo pobedili, smrt nismo uspeli.

Dolazimo do jedne od najvećih nedoumica. Šta je uopšte smrt? Reći ćete, sasvim opravdano, smrt je kada neko umre. Zvuči lako, neko umre i bude sahranjen. Nije tako. Pravu, jedinstvenu, definiciju smrti još uvek nemamo.

Dugo je važila takozvana cirkulatorna definicija - Smrt je prestanak rada srca i disanja. Đavola, čemu onda reanimacija? Šta ako reanimacijom ponovo uspostavimo rad srca i disanja? Da li je osoba bila mrtva ili ne? Opet ćete reći da je nevažno, ali po strogoj cirkulatornoj definiciji pacijent je bio mrtav. Šta ćemo sa zakonima? Mnogo toga važi "do smrti". Recimo doživotna robija, onda crkveni brak (mnogi će reći da je to isto). Šta sa nasleđivanjem? Da li je ta osoba sada zombi?

Recimo da je važeća definicija prestanak moždanih aktivnosti, znači osoba je mrtva kada ne možemo da nađemo električne aktivnosti mozga, što možemo da povežemo sa svesnošću. Osoba je mrtva kada više nije očuvana svesnost. Da li je tako?

Moram da navedem slučaj kada je žena koja je bila mrtva, po strogoj definiciji, održavala svoj plod koji je i dalje rastao i na kraju donesen na svet. Kod "brain dead" pacijenata imuni sistem još uvek može da radi i da rane zarastaju, da creva rade, da konačno srce i pluća rade, makar veštački.

Zato je uveden pojam da je smrt stanje koje je trajno i više ne može da se preokrene ni na koji način. Šta ako budemo u mogućnosti da svest, memoriju, sve ono što nas čini živim, prebacimo u neživu materiju, tipa nekog androida?

Postoji mnogo teorija koje pokušavaju da dokažu kako ne postoji smrt. Čitava religija se zasniva na tome, možemo reći da i fizika kaže da ne postoji nestanak ili nastanak energije već samo prelazak u neko drugo stanje. Zanimljiv je eksperiment nazvan kvantno samoubistvo, ne kažem da je tačan sa medicinske tačke, možda jeste sa filozofske. U eksperimentu istraživač i njegov asistent igraju ruski rulet, virtuelni. U trenutku kada virtuelni pištolj opali za asistenta rezultat eksperimenta je smrt istraživača, ali za samog istraživača nije, da bi razumeo i uvideo smrt mora da bude svestan, odnosno živ, samim tim za njega pištolj nikada nije opalio. Zanemarićemo da mu se mozak razneo po zidu.

U strogom smislu fizike, svi mi smo deo primarne materije pre Velikog praska i početka računanja vremena. Da li smo onda živi ili neživi?

Medicina poznaje znake smrti:

- Prestanak disanja

- Prestanak rada srca

- Moždana smrt

Kao što poznaje i objašnjava procese koji nastaju nakon umiranja:

- Pallor mortis - možemo reći bledilo koja nastupa do dva sata nakon smrti

- Algor mortis - smanjenje telesne temperature koje je uslovljeno ambijentalnom temperaturom

- Rigor mortis - mrtvačka ukočenost

- Livor mortis - krv se skuplja u delovima tela koji su bliži površini

- Putrifikacija - prvi znaci raspadanja

- Dekompozicija - raspadanje na manje komlikovane forme materije praćeno lošim mirisom

- Skeletonizacija - stanje u kome su se sva meka tkiva raspala i ostale samo kosti

- Fosilizacija - prirodno stanje prezervacije kostiju

Što je država razvijenija starenje postaje glavni uzrok smrti, što je manje razvijena infektivne bolesti su glavni uzrok smrti. Možemo zaključiti da je naš odnos ka infektivnim bolestima pokazatelj našeg razvoja.

U trenu začeća stvara se svetlost, smrt je gašenje tog svetla.

Ovo je više mentalna igra sa primesama nauke. Težnja da pobedimo smrt. Možda je to strah od umiranja, a moguće i da je tačno da umirući ne zna da je mrtav. 

Problem definicije smrti nastaje od samog problema definicije života. Recimo virusi su neživi i ne mogu se ubiti, ali se mogu uništiti.

Da li je smrt ako smo se reprodukovali i preneli genetski materijal?

Život ne prestaje smrću pojedinaca, čak ni istrebljenjem nekih vrsta.

Jedino što je sasvim sigurno je to da moramo još puno da otkrivamo i učimo.