Mozak i ljubav

Ljubav, ili kako neki vole da naglase, romantična ljubav, da bi napravili jasnu razliku na koji tip ljubavi se misli, oduvek je bila predmet pisanja i rasprava. Nema teme koja je toliko rasprostranjena u umetnosti. Doduše, češće se pominju tragične ljubavi, one koje su bez tragedije izgleda nisu dovoljno zanimljive.

Zašto neko može biti zaljubljen u nekoga iako ga je video samo dva put u životu, kao što se radi o Petrarki koji je svoju ljubav prema Betriče načinio čuvenom, dok se recimo dve osobe ne zaljube iako su stalno zajedno? Ili, zašto ljubav prestane? Zanimljivo pitanje je i koliko puta neko može biti zaljubljen.

Znamo kako hemija objašnjava ljubav. Nivo dopamina raste, što daje osećaj zadovoljstva. Lep osećaj, kao droga, uvek se traži još. Nasuprot tome nivo serotonina pada. Ako padne previše to vodi u anksioznost i opsesiju. Adrenalin i noradrenalin su pojačani, srce radi bolje, oksitocin raste što doprinosi stvaranju poverenja između dve osobe.

Slika preuzeta sa sajta koji se navodi na samoj slici

Nisam hemičar, zato me više zanima na koji način ljubav deluje na mozak? Nekada nismo znali, sada imamo aparate i preglede koji mogu da pokažu šta se to dešava u mozgu. Imamo fMRI, imamo i rsfMRI. Dakle šta kaže moja nauka o ljubavi (romantičnoj)?

Postoji niz istraživanja o tome šta se dešava u mozgu i jasno je koji delovi mozga se aktiviraju više. Ali da li se menja struktura mozga? Kako izgleda mozak zaljubljenih, kako onih koji su prestali da budu u ljubavi, a kako onih koji nisu bili u ljubavi (romantičnoj).

Prvo značajno istraživanje je iz 2000. godine, Bartels i Zeki. Slede Aron (2005.), Ortique (2007.), Acevedo i Aron (2009), Fisher (2010.), Xu (2011). Sva ova istraživanja nam donose saznanja o tome kako mozak radi. Svi se slažu da dolazi do povećanja aktivnosti u ventralnoj tegmentalnoj zoni, medijalnoj insuli, prednjem cingulatnom korteksu, hipokampusu, nukleusu akumbensu, nukleusu kaudatusu i hipotalamusu. Istovremeno dolazi do smanjenja funkcije amigdale, prefrontlnog korteksa, temporalnih polova i temporoparijetalne veze.

Copyright © 2015 Song, Zou, Kou, Liu, Yang, Zilverstand, d’Oleire Uquillas and Zhang.

Autori kao Zeki (2007.), de Boer (2012.), Diamond i Dickenson (2012.), Tarlaci (2012), Cacioppo (2012.) kažu da mozak u ljubavi možemomo podeliti na subkortikalni i kortikalni, gde prvi reguliše nagrade, motivaciju i emocionalnu regulaciju, dok drugi podržava društvenu kogniciju, pažnju, memoriju, asocijacije i samosvest.

Ova istraživanja nisu pokazala da li se menja funkcionalna arhitektura mozga. Da bi to istražili uvodimo i rsfMRI. Kao standard za istraživanja opisujemo funkcionalnu konektivnost (FC). Ova mera opisuje relaciju između neuralnih aktivnosti anatomski odvojenih regiona. Koristi se za ispitivaja shizofrenije, Parkinsonove bolesti, autizma, depresije, zavisnosti. Mana je da ne pokazuje spontane procese.

Koristimo i Regionalnu Homogenost (ReHo) pomoću Kendalovog koeficijenta podudarnosti, ukratko i pojednostavljeno merimo signale bliskih neurona. ReHo meri sinhronizaciju između cerebralnog korteksa i funkcionalno bitnih neurona.

Za istraživanja su uzeti kriterijumi da romantična veza traje duže od 4 meseca a kraće od 18, oni koji više nisu u vezi uzet je period od 2 do 17 meseci nakon prekida veze i to za veze koje su trajale najmanje 4 meseca.

Copyright © 2015 Song, Zou, Kou, Liu, Yang, Zilverstand, d’Oleire Uquillas and Zhang.

Rezultati su pokazali da kod onih koji su u ljubavi raste ReHo aktivnost u levom cingulatnom korteksu i to u zadjem delu prednjeg korteksa (dACC). Kod onih koji više nisu u ljubavi značajno je smanjena aktivnost oba nukleusa kaudatusa.

Ako upoređujemo FC primećujemo da dolazi do značajnog porasta signala između dACC i insule, nukleusa ambucensa, nukleusa kaudatusa i amigdale; između korena kaudatusa i dACC i insule; kao i između temporo parietalne veze i ventromedialnog prefrontalnog korteksa, dorzalnog prefrontalnog korteksa; na kraju i između zadnjeg cingulatnog korteksa i prednjeg parietalnog lobusa, prekuneusa i temporalnog lobusa.

Kada dođe do prestanka ljubavi, drastično opada veza između dACC i insule u levoj polovini mozga. Koliko će trajati tuga, žaljenje ili možda olakšanje određuje se u ostalim regionima i zavise od dužine ljubavi, kao i od koeficijenta strasti tokom ljubavi (PLS - Hatfield i Spreacher).

U zaključku možemo reći da nas ljubav menja. Ko bliže želi da uđe u same opisane strukture u mozgu može razumeti mehanizme zaljubljivanja, kao i mehanizme kako se ljubav gasi. 

Na pitanje da li se može voleti više puta, odgovor je da se može voleti sve dok mozak to dozvoljava, a ljubav jeste kao droga. 

Neizbežno će neko reći da, znate već, bla-bla Dan zaljubljenih, bla-bla Sveti Trifun i vino. Kao da je zabranjeno biti zaljubljen i piti vino (odgovorno, bez napijanja).