Aktuelno - Post Traumatski Stres Sindrom

Kada sam pre dve godine napisao da smo ušli u rat mnogima je bilo smešno ili neverovatno. Nekima je bilo prihvatljivo objašnjenje da je to najsmešniji virus. Drugi su želeli da je to nešto napravljeno veštački, valjda da bi zadovoljili svoju sujetu ili svoje ne shvatanje života na ovoj planeti. Bilo je i onih koji su podlegli panici, ni to nije u redu.

Kakvi su rezultati? Znamo, do februara excess mortality u svetu je oko 22 miliona a kod nas više od 51.000. Zanimljivo i tregično je to da kada recimo dođe do neke nesreće i pogine pun autobus putnika svi žale a kada umru od kovida-19 više od polovine smatra to nevažnim.

Da se vratim na priču koja nije ispričana do kraja. Već sam objavljivao koliko je lekara stradalo od simptoma izazvanih stresom, dugoročnim stresom. Savršeno se to uklapa u procente vojnika koji dolaze sa stresom nakon rata. Da li je baš tako? Nije. Savršeno se uklapa u procente vojnika koji dolaze kući nakon izgubljenog rata, ne nakon dobijenog.

Uvek poredimo sa ratom koji su SAD vodili u Vijetnamu i izgubili. Radi se mladim ljudima, uglavnom do 30 godina starosti koji su gurnuti u rat koji nisu želeli i koji im ništa ne znači, uglavnom protiv "neprijatelja" koji brani svoj život. Kada su se vratili kući dočekani su kao zločinci. Epidemija nije zahvatila samo mlade i jake, već sve uzraste a odnos glasnog dela javnosti je takav da svako od njih jedino može da zažali što je ikada ikome pomogao.

Iako će sasvim sigurno biti proglašena velika pobeda (zamalo da umrem nakon prve) mi smo bitku izgubili. Posledice ćemo osećati decenijama. Medicina je ustuknula nad profiterima svih boja i vrsta. Dopušteno je da zlo i glupost budu najčešći komentari i stavovi.

Šta kaže moja struka? Kako izgleda PTSS ili zvanično PTSD (post traumatic stress disorder) i šta ga produkuje u našem mozgu?

PTSD je poremećaj koji se javlja kod osoba koje su bile izložene događaju ili događajima u kojima je postojala smrt ili opasnost smrti i teških povreda i reaguju intenzivnim strahom, bespomoćnošću i stravom. Osobe (namerno izbegavam reč pacijenti) sa PTSD konstantno ponovo doživljavaju traumatske događaje na razne načine, uključujući nametljiva i uznemirujuća sećanja, noćne more, flešbekove, distres i reaktiviranje stresa pri samom podsećanju na te događaje. Uvek izbegavaju sećanja na traumatske događaje a karakteriše ih uznemirenost, problemi sa spavanjem, burni, čak i nasilni odgovori na probleme. To je ukratko neko od prihvaćenih objašnjenja (American Psychiatric Press . Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. Fourth Edition. American Psychiatric Press; DC, USA: 2000.).

Po Rauhu, Šinu i Felpsu (Rauch SL, Shin LM, Phelps EA. Neurocircuitry models of posttraumatic stress disorder and extinction: human neuroimaging research – past, present, and future. Biol. Psychiatry. 2006;60(4):376–382.) amigdala, medijalni prefrontalni korteks i hipokampusi su disfunkcionalni od PTSD. Amigdale su hiper reaktivne i dovode do reakcije sa produženim i pojačanim strhom ali zato ventralni medijalni prefrontalni korteks sa rostalnim prednjim cingulatnim korteksom i ventralnim medijalnim frontalnim girusom, pokazuju hiporeakciju i potpadaju pod uticaj amigdale. To sve zajedno sprečava da se izgubi osećaj straha, utiče na memoriju, koncentraciju i sprečava prepoznavanje sigurnih zona. Iako autori ne navode insulu, sasvim sigurno je možemo uključiti jer dokazi govore da ima abnormalnu funkciju.

Normalno je da amigdale reaguju na draži koje mogu doneti opasnost. Postoje brojna istraživanja sa pogrešnom metodologijom. Na primer jedno pokazuje da nema razlike u reakciji amigdale kod onih sa PTSD i onih bez na zvuk sirene za vazdušnu opasnost. Nije uopšte pitanje da li će amigdale regovati na opasnost, već da li će reagovati kada je nema.

Brajant, Felmingan i Kemp (Bryant RA, Felmingham KL, Kemp AH, et al. Neural networks of information processing in posttraumatic stress disorder: a functional magnetic resonance imaging study. Biol. Psychiatry. 2005;58(2):111–118) na fMRI i PET pregledima nalaze da postoji hiperaktivnost amigdala u potpunom miru, čak i tokom spavanja, kod osoba sa PTSD. 

Acta Radiologica - Jung Ke

Na šta tačno utiče amigdala kod PTSD:

- seksualne funkcije

- reakcije na potencijalnu opasnost

- formiranje emocionalne memorije

- strah

- konsolidacija memorije

Na šta utiče prefrontalni korteks kod PTSD:

- regulisanje rmocija

- dobrovoljna svesna ponašanja

- reguliše pažnju

- donošenje odluka

- interpretacija emocija

Dalje postoji veliki uticaj na nemogućnost supresije negativnih emocija, nemogućnost donošenja odluka, osećaj slabosti, senzorne manifestacije, odnos nagrada/kazna, nemogućnost dubokog sna što donosi san bez odmora.

Utiče direktno na empatiju, krvni pritisak, rad srca. Pojačava se lučenje kortizola. Postoji poremećaj kratka/dugotrajna memorija. Onemogućuje preuzimanje rizika.

Da uprostim, oni koji žive sa PTSD imaju uvek "borbeni" stav ali zato što traje konstantno, dominira anksioznost koja može dovesti do impulsivnih reakcija kao što je ulaženje u fizički obračun. Njima je telo stalno u strahu od opasnosti, nemaju odmor. Poremećeni su seksualni odnosi, nagoni, ne nalaze mir a odnos u donošenju odluka je poremećen i traže potvrdu ili dozvolu za normalne aktivnosti.

Julia Bolsinger, University of Zurich

Šta raditi da se pomogne?

Kako ovo prevazilazi moje polje stručnosti jednostavno ću prepisati šta drugi govore o tome. Postoje razni oblici pomoći. Delimo ih na socijalne, emocionalne, radne, vezane za odnose sa drugim ljudima.

Socijalne podrazumevaju razumevanje okoline što može biti prilično teško. Preporuke terapeuta se svode na kafu ujutru, šetnju, razgovore telefonom, podsticanje i pričanje smešnih priča.

Emocionalne podrazumevaju nalaženje trenutaka potpunog mira, bez straha i osuđivanja. Nije lako postići ali makar jedan minut dnevno donosi osnovu za dalje povećanje.

Vežbanje na čistom vazduhu uz muziku. Ispijanje velike količine tečnosti.

Razgovori o svom stanju sa osobama koje su spremne da slušaju bez osuđivanja. Razgovor ide dok ne počne da se oseća strah.

Vođenje dnevnika o strahovima, flešbekovima i noćnim morama.

Posao može postati težak, važno je naći razumevanje na poslu.

Porodični odnosi. Nažalost brojni su primeri nerazumevanja od strane partnera. Osnova podrške leži u porodici i prijateljima, ako nema razumevanja tegobe se produbljuju.

PTSD izaziva zdravstvene probleme, pre svega probleme sa srcem, respiratorne probleme, dijabetes, probleme sa osećajem bola, probleme sa težinom, seksualnu disfunkciju.

Ovo napisano je posvećeno mojim kolegama koji se bore sa PTSD. Bili su zarobljeni ispod skafandera, kada su ga skinuli dočekali su ih napadi i nerazumevanje. Kod nekih i prilično porodično loše prihvatanje. 

Svestan sam da većina ljudi misli dobro o njima, ali oni koji im žele loše su mnogo glasniji i uporniji. 

Apelujem i na porodice onih koji su pogođeni PTSD da imaju razumevanja. Sve ovo je napisano da se shvati da amigdala nije deo mozga na koji utičemo svesno, to je reakcija i stanje na koje nemamo uticaj i ne zavisi od naše volje. Ako najbliže ne daju podršku, ko će je onda dati?

Poruka onima sa PTSD - koliko god da deluje teško uvek ima načina da se pomogne, nije nikada pogrešno tražiti pomoć, profesionalnu ili ljudsku.