Radijacija i karcinomi

Mnogo je buke i polemika oko uticaja radijacije na stvranje karcinoma.  Čitav sukob i sve nejasnoće su počele još davne 1926. godine. Tada je, budući nobelovac, H. Muller izvršio eksperiment nad vinskim mušicama, tražeći načina da objasni neke aspekte evolucije. Došao je do zaključka da radijacija menja gene, odnosno da izaziva mutaciju gena i da se te mutacije prenose generacijama. U to doba nije mogao da zna puno toga o samoj DNK i donekle je razumljiva njegova greška.

Ono što nije razumljivo je kasnije insistiranje da je u pravu. Ponovljeni eksperiment je dao sasvim drugačije rezultate. Nije dolazilo do mutacije gena već njihovog brisanja. Muller je bio konsultant. Eksperiment je ponovio Kurt Stern sa Ročester Univerziteta. On i Ernst Kaspari su napisali rad o tome. Muller se složio da je pogrešio ali je samo 5 nedelja kasnije, primajući nobelovu nagradu (za lažan rad) prećutao istinu i tvrdio ono što je netačno.

Sledeći veliki eksperiment, impozantan, je napravio Russell, koji je izračio 2 miliona miševa dozom od 4Gy. On je potvrdio Mulerove rezultate. Posledica njegovog eksperimenta je čuveni genetički panel na kome nije bilo genetičara, koji je organizovala privatna naftna kompanija i gde su upošljenici naftne kompanije došli do zaključka da ne postoje sigurne doze u hemiji i radiologiji.

Ponovljenom eksperimentu je, nevoljno, prisustvovao i sam Rasel. Rezultati opet dijametralno suprotni. Doze koje su 27.000 puta veće od prirodnog fona nisu izazivale mutacije. Sam Rusel je to potvrdio u radu koji je kao koautor napisao sa Polom Selbijem. Znači kompletan stav o štetnosti radijacije je postavljen nakon dokazanih grešaka.

To sve vuče niz drugih grešaka. Svako istrživanje ne uzima u obzir doze zračenja. Iako su Stern, Kaspari, Selbi, pa i sam Russell, ukazivali da to nije tačno, ništa se nije promenilo sve do Černobilja a posebno do Fukušime. 

Za Černobilj se očekivalo da će izazvati oko 4000 smrti od karcinoma. Ali, nikako da se dogode. 20 godina nakon nesreće izveštaj je doslovce glasio "Očekuje se oko 4000 smrti od karcinoma, zbog povećane radijacije ali ih je još uvek ispod 50". Među onima koji su čistili, likvidatorima, povećanje leukemija je bilo ispod 1%, dok u delovima Belorusije koji su primili skoro svu radijaciju nije došlo do povećanja oboljevanja od karcinoma.

Nakon Černobilja desio se incident u Brazilu, više od 121.000 ljudi je bilo ozračeno. Nije došlo do povećanja broja karcinoma među njima. Čak nakon prvih deset godina nije uopšte bilo karcinoma.

Fukušima. Nula mrtvih od radijacije, 1599 mrtvih od panike i još 1211 mrtvih zbog nepotrebne evakuacije. Cezijum, za koji se smatralo da izaziva karcinome, saznaje se da ih ne izaziva. 

Sve to izaziva lavinu istraživanja i provera ranijih istraživanja gde se dolazi do zaključka da male doze radijacije nemaju štetni efekat.

Sa druge strane dolazi do lavine kontra radova, pomognutih uglavnom od zelenih i lobija čvrstih goriva. Tako za potpuno iste događaje imamo dijametralno suprotne rezultate.

Kao da imamo vremeplov vraćamo se u davne događaje. Hirošima i Nagasaki. Jedan, veoma cenjeni, naučnik izdaje rad o povećanom broju karcinoma nakon nuklearnih napada. Njega zeleni vole da citiraju. U radu navodi jednu veliku glupost koja čitav rad čini bezvrednim. Tvrdi da je u zoni eksplozije, ground zero, došlo do povećanja karcinoma, bilo, kaže 121 karcinom više od normalnog broja. Zvučalo bi to zanimljivo da je u toj zoni uopšte bilo preživelih. Kako da prežive temperaturu od 9000 do 12.000 stepeni?

Taj isti naučnik je tvrdio da karcinome dobijaju deca ozračenih koja su rođena godinama kasnije. Ipak to je toliko besmisleno da je na kraju zaključio da još uvek nema dovoljno dokaza.

Drugi Japanac izdaje sasvim suprotne zaključke. Oni u zonama niske radijacije živeli su u proseku 5 godina duže od neozračenih Japanaca.

Da ne nabrajam sve. Svako pošteno istraživanje govori da na niskim dozama zračenja nema povećanja broja karcinoma. To su počeli da priznaju i oni koji su tvrdili da svako zračenje izaziva karcinome i uveli su pojam ZEP ili nultu radijaciju. To je ona koja se normalno svaki dan prima. To je lepo ali to varira od 1 do 400 mGy godišnje.

U zadnjih desetak godina je otkriveno da više gena i mnogo mehanizama učestvuje u zaštiti od radijacije.

U zadnjem broju časopisa Dose Responce Profesori Alan Waltar (Teksas Univerzitet, šef odseka za nuklearna istraživanja) i Ludwig Feinendegen sa nuklearne medicine Univerziteta u Lindau, Nemačka pod naslovom The Double Threshold: Consequences for Identifying Low-Dose Radiation Effects iznose svoja istraživanja o dozama koje su bezbedne.

Navode da postoje dva praga, prvi se nalazi na dozama ispod 200 mGy a drugi označava dozu koja počinje da stvara negativne efekte.

Iznose svrlo smelu tvrdnju, koja ima puno pokrića u ranijim eksperimentima, da doze ispod 1 mGy godišnje imaju negativan uticaj na zdravlje. To znači da kada bi živi organizam potpuno izolovali od radijacije imalo bi lošeg uticaja na njegovo zdravlje i razvoj. Dokazano je eksperimentima o kojima sam ranije pisao.

Na 1mGy počinje razvijanje mehanizama koji, pored odbrane od štetnih efekata, imaju benefit na čitav organizam. To traje sve do oko 200 mGy. Nakon toga počinje naglo urušavanje zaštitnih mehanizama. Ipak, primećeno je da to ne važi u zona hroničnog, konstantnog ozračenja (Ramsar) gde štetni efekti počinju tek na 1000 mGy.

U eksperimentu na psima dokazano je da male doze imaju benefite za organizam. Psi koji su primali radijaciju od 50 mSy godišnje imali su duži život od onih koji nisu zračeni.

Obradom svih podataka dolazi do tačke preporuke za evakuaciju. Možemo je postaviti na dozu od 300 mGy godišnje. To ukazuje da je evakuacija u Fukušimi bila potpuno pogrešna a u Černobilju uglavnom pogrešna (jedan deo je opravdano evakuisan ali su mogli biti vraćeni nakon 19 meseci).

To ukazuje i da su propisi koji su doneseni potpuno pogrešni i onemogućavaju normalno razvijanje skoro svega.

Strah od radijacije svake godine odnosi nekoliko miliona žrtava. Zločin koji traje.

Ovo što sam napisao se nalazi u radovima Polikova, Nojmana, Kalabrezea, Flindera, Gresla, Kameruna, Meinekea, Katlera, Sokola, Planera, Tiksadora, Kastanede, Solihavupa, Kastilja, Smita, Krouta, Vidala, Vincenta, Sere, Tome, Tarmaligana, Pirkanena, Zarnke, Skota, Hala, Giacia i tako dalje i tako dalje. Naveo sam iz glave one koji su mi prvi pali na pamet.

Zanimljivo je kako ignoranti vole da pametuju o radijaciji. Ali najgori su lobisti koji navodno zagovaraju solarne panele i vetro turbine, potpomognuti vlasnicima termoelektrana. Ako niste znali zašto su vas do sada lagali, sada vam je jasno. Radi se o parama. Manje radijacije, više termo i gas-elektrana zamaskiranih navodnim obnovljivim.

To što godišnje umiru milioni ljudi, nikada ih nije briga. Nema poteza i laži koju neće izreći. Ljudski životi im nisu bitni.