Kada lekari umisle da su političari

Posao medicine nije da povlađuje pacijentima, već da leči. To nikada niko ko radi u zdravstvu ne sme da zaboravi. Lekari nisu političari da bi iznosili mišljenja koja su ugodna glasačima.

Treba pogledati razvoj medicine. Od prvih ljudi je počela da postoji potreba da se pomogne kod raznih tegoba. Ljudski rod je učio na osnovu iskustva. Medicina nikada nije bila prijatna za pacijente. Već sam pisao o načinima kako su u Starom Egiptu lečili karcinome. Možda je adekvatnije reći - pokušavali da leče. Ono što su koristili kao sprave za lečenje, više je ličilo na sprave za mučenje. Bušenje raznim alatkama, spaljivanje i ostale metode.

Tada ljudski rod nije imao nikakva saznanja šta je uzrok bolestima, lečilo se na osnovu raznih pokušaja. Nešto je možda uspevalo a većina nije. Uvek je postojalo objašnjenje - viša sila.

Ima puno priča iz istorije medicine. Recimo živa je bila uobičajena terapija sve do pojave penicilina. Korišćena je u Staroj Grčkoj i Kini za obradu rana a kasnije svuda kao lek protiv sifilisa. Ne treba posebno napomenuti da je otrovna.

Puštanje krvi je takođe bila jedna od metoda lečenja (neki alternativci je i sada primenjuju). Iako je u startu bila u redu ta ideja da se zaseče tkivo oko obolelog mesta, to se kasnije izrodilo u besumučno puštanje krvi.

Epilepsija se lečila tako što su bušene rupe u lobanji da izađu zli duhovi. Mentalne bolesti lobotomijom.

Medicina nije bila prijatna. Kada se razvila hirurgija, većina pacijenata je umirala od operacije.

Šta reći o Robertu Listonu, najboljem hirurgu tog doba, tokom jedne operacije preminuo pacijent, asistent zbog sepse i jedan iz publike od infarkta.

Dakle i sama istorija govori da medicina nije prijatna za pacijenta. Nije ni sada. 

Hirurške intervecije donose puno bola, oporavak nije lak. Nedostatak nekog organa, ožiljci, ništa nije tako prijatno. 

Ni vađenje krvi za laboratoriju nije prijatno. Ni primanje injekcija.

Šta da kažemo za hemoterapiju? Daleko je od nečega prijatnog. Ili nameštanje kostiju, veštački kukovi, obrade rana. Ma ni skidanje flastera nije prijatno.

Ali...

to je medicina. Lečimo bolest. To je naš posao. Nije nam posao da lažemo i ulepšavamo. Nije nam posao da pacijentu damo beli luk umesto antibiotika, nije nam posao da propisujemo trljanje kristalima umesto operacije. Svakako nam nije posao da pacijentima dajemo šećer i vodu umesto hemoterapije. Ili da pošaljemo pacijenta na pregled blesimetrom ("kvantna" medicina) već onim što je potrebno da nađemo bolest.

Nije nam posao da ublažavamo podatke lažima. Laži prepuštamo političarima. Nas ne zanima pol pacijenta, boja kože, imovno stanje, društveni položaj, broj lajkova na objavama, slike na instagramu. Naš posao je da nađemo bolest i ako ima načina izlečimo je. 

Da bi lečili ljude baratamo sa činjenicama. Oni koji barataju sa mišljenjima, koliko god da umišljaju da su veličine, jednostavno nisu. Nikada to nije bilo izraženo kao sada, tokom pandemije. Mnogi su se našli pozvanim da daju svoja mišljenja, potpuno zanemarujući podatke. Stavljaju svoju ličnost ispred medicine, ne ide to tako. Nije to medicina. Medicina a i cela nauka su zasnovani na dokazima a ne na nečijoj sujeti. Ne sluđujte više narod vašim mišljenjima, njih čuvajte za kafanske razgovore.