Sunovrat znanja

Ovaj tekst će biti ličan, možda će nekome vući na politiku, ali nije to. Više se radi o mentalitetu. Kao i o psihologiji. Mogao bih da objasnim i koji delovi mozga učestvuju u odlukama, ali mislim da nema potrebe. Shvatiće se i bez toga.

Kao uvod u ovu priču poslužila je rasprava sa poslovnim partnerom koji je uporno pokušavao da posao svede na svađu sa mnom jer sam ja čitav život privilegovan i nisam morao da se zamučim u životu ni za šta jer mi je otac bio lekar. Mogao je da upotrebi i bolji argument, bio je i profesor, kao i direktor i jesam se zaposio kod njega. To su sve nepobitne činjenice.

Oni koji me poznaju, nasmejali bi se ovim tvrdnjama, donekle i sam i ja uradio nešto slično. Onda sam ga pitao da li uopšte zna nešto o mom životu i dolazimo do razloga za ovaj tekst. Odgovor je bio:

- Ne znam ništa, ali svi vi lekari ste isti. Sujetni, privilegovani, ne radite ništa, svi vam povlađuju.

Otvorio sam usta da se zaista posvađam i onda sam stao. To je ono što većina ljudi misli o lekarima. Da li je to ipak istina?

Pitanje da li su lekari „privilegovani“ u društvu zavisi od toga šta pod privilegijom podrazumevamo novac, društveni status, moć, sigurnost ili simbolički ugled. Na Balkanu se ova tema dodatno komplikuje istorijom, tranzicijom i urušavanjem institucija.

Da sagledamo činjenice, makar za početak.

Istorijski i simbolički status lekara na Balkanu

Tradicionalno, lekar je bio:

• jedan od najobrazovanijih ljudi u zajednici

• figura autoriteta, poverenja i morala

• često deo male intelektualne elite (uz profesore, sudije, sveštenike)

U socijalističkoj Jugoslaviji:

• lekari nisu bili bogati, ali su imali:

  • stabilan posao

  • relativnu sigurnost

  • visok društveni ugled

• lekar je bio „gospodin“ u moralnom, ne finansijskom smislu

Ugled je bio visok, privilegije ograničene.

---

Savremeni ekonomski položaj (Balkan danas)

Plate u javnom sektoru (orijentaciono)

• Srbija, BiH, Severna Makedonija, Crna Gora:

  • specijalista u državnoj bolnici: često tek nešto iznad prosečne plate

  • mladi lekar / specijalizant: često ispod ili oko proseka

• Hrvatska i Slovenija:

  • nešto bolje, ali i dalje znatno ispod zapadnoevropskog nivoa

U poređenju sa:

• IT sektorom

• privatnim preduzetništvom

• politikom

• čak i nekim zanatima

Lekari nisu ekonomski privilegovani u državnom sistemu.

---

 

Privatna praksa – mit i realnost

Često se stvara slika:

„Lekari su bogati, imaju privatne ordinacije, voze skupa kola“

Realnost:

• Manji procenat lekara ima uspešnu privatnu praksu

• To su uglavnom:

  • radiolozi

  • ginekolozi

  • stomatolozi

  • estetska medicina

• Većina lekara:

  • nema kapital

  • radi prekovremeno

  • balansira između javnog sistema i dodatnog rada

Privilegija postoji za manjinu, ali se projekcija prenosi na celu profesiju.

---

Radni uslovi – često zanemarena strana

Lekari na Balkanu često rade:

• prekovremeno

• noćne i vikend smene

• u kadrovski potkapacitiranim ustanovama

• sa zastarelom opremom

• pod stalnim pritiskom odgovornosti i greške

Uz to:

• administrativno opterećenje

• pravna nesigurnost

• medijski linč u slučaju ishoda koji nisu idealni

Privilegija bez kontrole nad sistemom je iluzija.

---

Društvena percepcija: poštovanje koje erodira

Paradoks Balkana:

• lekarima se istovremeno zavidi i ne veruje

• očekuje se:

  • da budu „pozvani“, a ne plaćeni

  • da trpe sistemske greške

  • da snose krivicu za sve

Često:

• lekar postaje žrtveni jarac urušenog zdravstva

• političke i upravljačke strukture ostaju nevidljive

Ugled postoji na papiru, ali ne u praksi.

---

Uporedni pogled: Zapad vs. Balkan

Na Zapadu:

• lekar ima:

  • visoku zaradu

  • jasno definisana prava

  • pravnu zaštitu

  • profesionalnu autonomiju

Na Balkanu:

• lekar ima:

  • visoku odgovornost

  • ograničenu autonomiju

  • slab institucionalni oslonac

  • često – moralnu ucenu („vi ste humanisti“)

Balkan traži zapadni nivo odgovornosti, ali nudi istočnoevropske uslove.

---

Da li su lekari privilegovani? Kratak odgovor

Ne, u klasičnom sociološkom smislu – nisu.

Tačnije:

•  nisu ekonomski privilegovani (u proseku)

•  nemaju realnu moć u sistemu

•  ne kontrolišu resurse

• imaju simbolički kapital (koji se troši)

•  imaju znanje 

Lekari su na Balkanu često:

elitno obrazovani, ali sistemski potcenjeni

---

Ključni zaključak 

Na Balkanu postoji lažni narativ o privilegiji lekara koji služi da:

• prikrije loše upravljanje zdravstvom

• prebaci odgovornost sa sistema na pojedince

• opravda niske plate i loše uslove

U realnosti:

Lekar je stub sistema koji se ruši, a ne njegov povlašćeni korisnik.

To su neke činjenice, ali da se vratimo na stvarnost koja se ne može tako iskazati. Kod nas često postoji fenomen koji se označava kao "profesorska deca". U dobrom delu jesu deca profesora, ali odnosi se na brojne primere gde se na klinikama stvaraju dinastije. Iz jednog ugla, trebalo bi da to bude dobro jer imaju od koga da nauče posao i trebalo bi da budu bolji lekari. U praksi, često se radi o ljudima koji su se provukli kroz fakultet i nemaju nikakva znanja a nemaju ni od koga da nauče jer su i njihovi roditelji bez znanja i morala. Stvaraju se klanovi i zdravstvo se srozava. Kako izgleda kada otac noću, tajno, uđe u salu da operiše umesto sina jer sin pojma nema. Ali i taj sin će postati profesor i spirala neznanja se širi i produbljuje.

Sećam se kada je jedan anestetičar pitao pacijenta (i bio kažnjen zbog toga): - Želiš li da te operiše doktor ili profesor?
Svima, a najviše onima koji su ga kaznili, bilo je jasno šta je hteo da kaže. Želite li da vas operiše neko ko zna nešto ili neki izvikani profesor bez znanja?

O da, navući ću opet mržnju svojih kolega, ali i meni je otac bio profesor, ja imam pravo da pišem o tome jer znam kako funkcioniše sistem iznutra. Uostalom, otišao sam da više ne budem deo toga. Za moje usluge se dobije račun, ne treba da se tajno daje koverta.

A čuo sam i za novu modu - Pisanje nalaza putem ChatGPT. Dakle, ja radim u firmi, suvlasnik sam čak, firmi koja direktno radi na razvoju veštačke inteligencije u medicini i ne bi mi palo na pamet da poverim pisanje nalaza bilo kom programu. Možda nekada u budućnosti, sad ne.

Ovo napisano je odbrana onih lekara koji su ni krivi ni dužni potcenjeni i okrivljeni za tuđe greške i tuđe neznanje. Onih koji su na meti besnih pacijenata a nisu ni krivi a ni dužni za tuđe greške. Onih čija imena ni ne pamtite jer nisu izvikani a čak ne traže bele koverte za svoj rad, jer takvi održavaju zdravstvo, ne ovi bez ikakvog znanja a sa novcem i statusom. 

Onih koji su poniženi i potcenjeni jer žele da se bave pravom medicinom a ne pokrivnom ili bankarskom ili političkom, patriotskom, nacionalnom, alternativnom i ostalim, za medicinu, budalaštinama. 

I da dodam, po hiljaditi put, probiotici, indikacija za probiotike nije dobrobit proizvođača ili plaćeni kongresi. Dokle više? Da li svaki lekar mora da propiše probiotik? Da li je sve važnije od istinske medicine? 

Uđete u apoteku - Dobar dan...

- Dobar dan uzmite ovaj probiotik

- Ali nisam...

- Obavezno probiotik.

- Hteo sam da pitam da li je prošao autobus?

- Prvo probiotik pa onda pitanje.

E tako i kod lekara. Obavezno probiotik, nije bitno da li je potreban. 

 

Zato, sledeći put kada okrivite lekare za nešto, prvo razmislite u koju grupu spadaju. Da li su oni privilegovani ili oni koji su se namučili za taj posao i rade odgovorno. Ovo pipem da ti vredni lekari ne odustanu pred naletom loših, jer loši su oni koji su sada u vrhu odlučivanja.