Preti li ljudskoj vrsti izumiranje

Postoji teorija da je ljudska vrsta došla do izumiranja negde pre 74.000 godina. Tada je proradio supervulkan Toba i doveo ljudsku vrstu na jedva 3.000 do 10.000 ljudi. U vazduh je izbačeno 2.700 kubnih kilometara materijala i nastupila je zima jer je pepeo prekrio nebo. Indonezija, Inija i Indijski okean bili su prekriveni sa 15 cm pepela.

Postoje radovi koji opovrgavaju ovu pretpostavku jer su nađeni dokazi u Etijopiji da se ljudska vrsta prilagodila novim uslovima. Shinfa-Metema 1 grupa ljudske vrste.

Ovaj tekst nije napisan da bih dokazivao ili opovrgavao razne pretpostavke, ne spada u ono u čemu sam stručan.

Nema očiju ovde

U ovoj dolini zvezda na umoru

U ovoj praznoj dolini

Toj slomljenoj vilici naših carstva izgubljenih

Na ovom poslednjem zborištu

Mi zajedno napipavamo put

I izbegavamo govor

Skupljeni na toj obali natekle reke

 

Slepi, osim ako

Oči se ne jave opet

Kao trajna zvezda

Mnogolisna ruža

Sumračnog carstva smrti

Nada samo

Za prazne ljude...

...Ovako svetu dođe kraj

Ovako svetu dođe kraj

Ovako svetu dođe kraj

Ne sa praskom već sa cviljenjem.“

                                                                                   (Tomas S. Eliot – Šuplji ljudi)

Do 18. ili čak 19. veka ideje o istrebljenju ljudske vrste bile su dočekivane sa podsmehom i neodobravanjem. Prevladavale su teorije kako je nemoguće da uopšte postoji istrebljenje jer je Bog stvorio mnoštvo. Tu je bila Teorija punoće koju je promovisao Artur Lavdžoj, filozof i istoričar ideja (šta god to značilo). On je smatrao da njegova teorija ima dva oblika. Prvi, statični, u kome svemir stalno održava ispunjenost i raznovrsnost. Drugi, temporalni, u kome se svemir stalno dopunjuje. Osnovu za to je našao kod Platona koji u Timeusu kaže kako je nužno prevođenje svih idealnih mogućnosti u aktuelnu stvarnost. Navodi i protivtežu tome koju je izneo Platon u Metafizici, gde tvrdi da nije nužno da sve što je moguće postoji u aktuelnoj stvarnosti. Potvrdu za svoju teoriju je našao kod Epikura, Svetog Augustina, Svetog Anselma, Tome Akvinskog, Đordana Bruna, Spinoze, Kanta i Lajbnica.

Svi oni su bili ubeđenja kako svet uvek postoji u svojoj najboljoj varijanti. 

I svi su grešili.

 Prve naznake suprotnog mišljenja su išle istovremeno. Platon, Aristotel, Titus Lukrecijus Karus, stidljivo su pominjali ljudsko istrebljenje, ali su ga smatrali samo sastavnim delom ciklusa ljudskog obnavljanja. Već ozbiljnije teorije su došle sa Marsionom iz Sinope koji je zagovarao anti-natalizam. Čitav pokret se razvio na ideji da je seks greh i da duša dolazi zarobljena u zlom telu i da je svet samo kreacija zlog Boga što je konačno rezultiralo raspećem Isusa u svetu koji je ogrezao u grehu zahvaljujući zlom Jahvi. Moglo bi se reći i da je to bio rani anti semitizam.

Kasniji filozofi, pre svega Al-Gazali, Vilijam iz Okama i Đerolamo Kardano bili su uverenja da mogu postojati svetovi bez ljudske vrste. Čuveni Edmond Halej, po kome je nazvana Halejeva kometa, bio je ubeđen da bi istrebljenje ljudske vrste bilo odlično za buduće svetove.

19. vek već uveliko koketira sa idejom o uništenju ljudske vrste. Tomas Robert Malthaus u Eseju o principima populacije ili Žan Batist Fransoa Ksavijer Kazin de Greinvil koji piše knjigu „Poslednji čovek“, uveliko uvode pojam nestanka ljudi. Meri Šeli je napisala novelu „Poslednji čovek“ u kome opisuje svet u kome više da nema ljudi.

U atomsko doba uverenje da će doći do nestanka sveta se pojačalo. Bertrand Rasel je napisao da smo došli do prekretnice i da možemo da biramo hoćemo li nestati ili ćemo se najzad dozvati pameti. Rejčel Karson je napisala knjigu „Tiho proleće“ u kome opominje na mogućnost ekološke katastrofe. Konačno tu je i Brendon Karterov „Argument Sudnjeg dana.“

 

Lord Bajron je napisao jednu lepu pesmu, Tama. Govori o kraju života na Zemlji.

Brodovi bez mornara trunu na moru, jarboli im

Padaju u delovima, spavali su na ponoru bez talasa

Talasi su bili mrtvi, plime su bile u njihovom grobu

Mesec, njihov gospodar, nestao je ranije

Vetrovi su uveli u ustajalom vazduhu

Oblaci su nestali. Tama nije imala potrebe da joj

Iko pomaže – ona je bila Univerzum.“

Omiljena pretpostavka, makar u poslednje vreme, glasi da će veštačka inteligencija postati svesna sama sebe i samim tim uništiti ljudski rod. Jako zanimljivo. Polazi se od pretpostavke da je inteligencija sama po sebi jednaka uništenju. Tako tipično ljudski. Puno logičnija pretpostavka bi bila da inteligencija ne bi težila uništenju, odnosno da su ratovi i uništavanje odraz nedostatka a nikako viška pameti.

Obično se poistovećuje uništenje ljudske vrste sa uništenjem života. To nikako nije isto. Život ima svoje načine na koje opstaje a pojedine vrste nestaju ili se prilagode, baš kao što se su se prilagodili ljudi sa početka priče. Prešli su na ishranu baziranu na ribi ili onome što mogu naći u vodi, sve dok se Sunce nije ponovo probilo i omogućilo.

Posmatrajući i čitajući koliko ljudi ne žele da prihvate proste činjenice poput oblika, Zemlje, gravitacije, sletanja na Mesec, vakcinacije, počinjem da se pitam postoji li univerzalno Zlo koje stalno radi protiv očuvanja ljudskog roda i hrani se bolestima i ratovima?

Možemo li preživeti da tolikim brojem ljudi koji će uraditi sve što mogu samo da bi sve bilo lošije? Da li postoji šansa sa onima koji žele da ih neko laže i još uživaju u tome? Alen Mur je rekao da prosto imaju potrebu da ih neko vodi, zato se zalažu za diktaturu u kojoj se zna da zapoveda samo jedan čovek i da zakoni ne znače ništa već su podložni ličnom tumačenju onih koji ih sprovode. Istina je nešto drugo. Niko ne vodi ovaj svet, nikakva tajna društva, reptili i ostale gluposti. Svet je samo haotično mesto.

Neko se sprema za osvajanje kosmosa a neko za povratak u mračni srednji vek. Svako prema svojim ubeđenjima i nahođenjima. Ne znam ko će pobediti i kakav će biti svet nakon toga. Znam da život ipak uvek pobeđuje. Čak i kada bi njihov svet zaživeo opet bi se vratili u doba kada bi isplivali oni koji nešto znaju. Tako je to čudno, skoro kao kod virusa, koji što su uspešniji pre ubrzavaju svoj kraj.