Medicina je zabavna

Valjda u želji da privuku što više ljudi da se bave medicinom, ili možda da privole svoju decu da idu na medicinu, ljudi ponekad potežu ovaj argument. Ima i raznih lekara koji pokušavaju da nađu dozu humora u onome što svaki dan radimo, neretko sam i ja među njima.



Da li je to istina?

Medicina se sastoji uglavnom od rutine. Iste bolesti, isti lekovi, iste rečenice koje se izgovaraju pacijentima. Medicina je upravo suprotna od onoga što se vidi po TV serijama i filmovima. Lekari su daleko od toga da su svemoćni. To da neko samo baci pogled na pacijenta i sve zna a da pacijent koji je pre dva minuta bio mrtav bolestan, sad vedar i čio skače sa kreveta, to su samo gluposti. Nema toga.

Ili Dr House, omiljena serija za učenje salonskih doktora, koliko god bio simpatičan i brilijantno odglumljen i zabavan, u stvarnom radu bi se bežalo od njega. U proseku četiri puta po epizodi dovede pacijenta na sam rub života svojim pogrešnim odlukama. U serijama pacijenti to trpe, mogu i da im amputiraju zdrave ruke, noge ili druge organe, u životu bi verovatno preminuli. Nakon svake epizode bi porastao procenat dijagnoza sa istom bolešću, naravno pogrešan.

Svojstvo pacijenata je da krive lekare za bolest i smrt. Kao i to da im pridaju mitske sklonosti, koje mnogi lekari obožavaju da čuju za sebe. Ovo malo preostale kose mi se digne na glavi kada čujem (izgleda da znam zašto nemam kosu), spasio ga je taj i taj lekar. Šta je uradio? Izvukao ga iz bunara? Ne, dao mu je lekove koji su ga spasili. Verujem da neki misle da je začas posadio neke specijalne biljke, istucao ih u avanu i izvukao ekstrat samo za njih. li da taj lek deluje samo i jedino njima a taj specijalni čudotvorac je jedini znao da je baš taj lek nužan.



Lečenje bolesti A mora biti identičnou Nišu, Beogradu, Torontu, Džakarti, Mogadišu, na Polarnoj stanici. Protokoli lečenja su dugi niz pokušavanja, testiranja, beleženja rezultata, sukobljavanja sa greškama, sukobljavanja sa slučajevima gde ne deluje ili gde deluje na drugi način, izuzecima.

Lekari koji vole da reklamiraju sebe kako eto samo oni mogu da pomognu pacijentu su loši, pre svega loši ljudi. Ima, naravno, loših lekara, ima nezainteresovanih lekara, ima sujetnih lekara, onih koji ne bi odstupili od svojih grešaka nikada i kojima je važnija sujeta od života pacijenata. Sklanjajte se od takvih.

Da bi se došlo do nekog leka bilo je potrebno desetak godina istraživanja, na hiljade ljudi na kojima su isprobani, na hiljade ljudi koji su možda čitav životni vek uložili u razvoj tog leka i onda se pojavi neki čudotvorac u belom mantilu, da baš taj lek i lično spase život pacijentu. Da lek namenjen za bolest A, pacijentu koji ima bolest A i taj lek izleči bolest A. Čudotvorac, jedini on na svetu to ume.



Da li "dobri" lekari greše? Naravno. Neko je rekao da su najviše grešaka napravili najbolji lekari. Razlika je u tome što su oni na tim greškama naučili nešto i naučili druge da ne greše. Najmanje grešaka će napraviti lekar koji će prepisati sto raznih dijagnoza iz enciklopedije, jedna mora da upali, samo time nisu pomogli lečenju pacijenata. Ali nisu pogrešili, zar ne?

Svedoci smo na upornom insistiranju na antibioticima, probioticima i suplementima. To već počinje da liči na bolest zavisnosti. Antibiotici leče samo bakterijske bolesti, ma zar je to važno, trpaj lopatom za svaku bolest, daj ih i zdravim pacijentima. Uz njih obavezno probiotik, potpuno nepotreban, bez ijednog dokaza da je neophodan i sve to zalij sa suplementima. Uglavnom besmislenim.

Da li je medicina zabavna? Nije. Šta je zabavno u tome da se iz dana u dan suočava sa bolestima? Naravno, postoji neka lepota u tome, posebno kada se pacijent izleči. I kada se smrt ne prepisuje božjoj volji.

Medicina nije magija, prljav je to posao, dijametralan od belih mantila koje neki doživljavaju kao svoje lične mantije, osmišljene u slavu njih kao božanstava.





Коментари

Популарни постови