Zašto nema mesta za druge pacijente u bolnicama

Epidemija kovida-19 nije donela samo jedan problem, samu bolest. Iznedrila je jedan drugi koji će trajati duže od same epidemije. Zapostavljanje lečenja ostalih bolesti. Ima puno uzroka.

Ni na kraj pameti mi nije da ikoga opravdavam, cilj mi je samo da objasnim zašto je tako. Zašto teško može biti drugačije. Trenutno je gotovo nemoguće ispraviti stanje ali ovo nije zadnja i jedina epidemija, biće ih još.Po trebno je da izvučemo pouke.

Kako je teoretski rešeno

Postoje dve zone. Jedna je crvena, sa sigurno zaraženim pacijentima a druga zelena, sa sigurno nezaraženim pacijentima. Kako je to kod bolesti koje imaju dužu inkubaciju nemoguće, onda se uvodi i treća zona. Narandžasta. U njoj su oni koji su potencijalno zaraženi. Zbog toga što ima asimptomatskih pacijenata i ta zona se deli na dve, potencijalno zaraženi i potencijalno nezaraženi. Što se više usitnjava, to je veća šansa da se smanji bolničko zaražavanje.

Jedan od načina da se situacija reši je pravljenje poljskih bolnica. Nešto slično je uradila Kina, izgradnjom kontejner bolnica za kratko vreme.

Lečenjem u crvenim zonama treba da se bave isključivo oni koji su obučeni za to. Tako se smanjuje mogućnost da nešto krene naopako.

Šta se dešava u praksi

Teoretski, sve to lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi. Pesma je u pravu. Praksa je pokazala da je skoro nemoguće u pandemijama ovog tipa sve raditi školski. Zašto su nastali problemi?

- Asimptomatski pacijenti. Oboleli nemaju tegobe. Dođu sa nekim drugim preblemom koji se ne shvati kao kovid-19. Ako dođu u zeleni deo, to više nije zeleni već narandžasti sa velikom verovatnoćom prelaska u crveni.

- Mešanje pacijenata. Do mešanja pacijenata dolazi zbog slučajnosti ili grešaka u organizaciji.

- Zaraženo osoblje. Osoblje može da se zarazi bilo gde. Postoji jedan, prilično nepopularan način a to je izolacija osoblja. Nijednog trenutka ne izlaze van crvene zone u kojoj su smešteni. Kada im istekne smena od mesec dana idu 14 u karantin i onda 15 dana kući. Surovo prema osoblju ali to je jedan od načina rešavanja

- Netestiranje. Iz bizarnih razloga pacijenti se ne testiraju. Šalju se kući da sami brinu o sebi. Ne beleže se kao oboleli.

- Ne praćenje kontakata. Praćenje kontakta obolelih je umetnost i nauka. Početkom epidemije Johns Hopkins Univerzitet je organizovao kurs na kome su mogli svi da nauče kako se to radi. Na kraju se polagao ispit. Imam diplomu, imaju svi iz mog tima (kao što imamo sertifikate za Stanforda i Univerziteta Hjuston, da možemo raditi sa obolelima u čitavom svetu).

- Namerno prokužavanje. Ideja koja je dobra za neke lakše bolesti. Nikako za ovu. Ne tvrdim da se to dešavalo kod nas, ali izgleda da su u nekim državama povremeno mislili kako je to dobro rešenje. Tako se gubi kontrola nad epidemijom.

- Stihija. Kada se potpuno izgubi kontrola. Niti se zna ko je zaražen, ne zna se kako se pacijenti leče, niti se zna ko ih leči. Sa najtežim pacijentima su studenti, stomatolozi, veterinari, vaspitačice iz vrtića

Uticaj na druge bolesti

- Razboljevanje pacijenata koji se leče od drugih bolesti. Ako se pacijent razboli u zelenoj zoni, zatvara se čitavo odeljenje. Pacijenti, koji su teško bolesni bivaju životno ugroženi. Ako zaražen pacijent ode u operacionu salu, zatvara se sala

- Nema mesta za druge bolesti. Čitave bolnice postaju crvene zone. Nema gde da se pregledaju pacijenti. Mnogi pacijenti ne odlaze na preglede, mnogi ne dobijaju terapiju.

- Neadekvatno lečenje. Odlaganje operacija. Evo, jedna prijateljica je preminula jer je operisana prekasno. da li je neko kriv? Ne direktno. Glavni krivac je epidemija. Ali oni koji šire bolesti jesu krivi, oni koji svesno šire bolest, ne oni koji to rade nesvesno.

- Nelečenje pacijenata. Mnogi ljudi se žale (javno pričaju, nisam bio prisutan da bih potvrdio da li je istina) kako lekari odbijaju da ih pregledaju. Svi se vade na neka pravila. Mnogi od nas su se razboleli jer su poštovali prvo pravilo - tu smo zbog pacijenata a ne oni zbog nas. Sa druge strane (opet na osnovu priča, bez dokaza) ima lekara koji beže od posla. Pročitao sam danas svedočanstvo žene koja tvrdi da su joj dete, sa temperaturom od 40 stepeni C, šetali od mesta do mesta. Pročitao sam kako je jednoj poznanici prijateljica preminula od druge bolesti jer nije lečena.

Malo ko shvata da se to dešava jer više nema kapaciteta da se bori sa epidemijom. Negde nema resursa, negde nema ljudi a negde su nezainteresovani, uz gomilu uplašenih. Mnogo je premorenih, mnogo je onih koji ne razumeju epidemiju i zaluđeni su pričama. Lekari, sestre, tehničari, bolničari, čistačice, administrativno osoblje u bolnicama, vozači hitne, inžinjeri koji održavaju aparate, svi koji učestvuju u lečenju na bilo koji način, nikako ne smeju biti ljudi koji veruju teorijama zavera. Nema mesta u lečenju za one koji nisu sigurni u svoj posao i svoje znanje, jer to je znak da znanja nemaju dovoljno.

Ovo što sam napisao se dešava svuda u svetu. Mi smo suviše mali da bi se odnosilo samo na nas. Bolest je opasna i teška. Imamo primer Bergama sa vrhunskim lekarima koji je desetkovan. Niko nije izuzet od ovoga. Nema čudotvorne zaštite. 

Nadam se da će nam ovo biti škola, da naučimo kako da se ponašamo u sličnim situacijama. Recimo, mogli bi da napravimo regionalne centre nezavisne od Kliničkih centara. Onda bi mogli da mnogo efikasnije uključimo privatani sektor. Ovako nas pojedinci optužuju da koristimo situaciju, što jednostavno nije istina (neki sigurno koriste ali ne svi).

Ovo treba da nam bude škola. Platili smo suviše da bi naučili.