Oporavak od Kovida-19

Spadam u one srećnike koji su imali teži oblik kovida-19 i preživeli. O samom toku bolesti sam već uveliko pisao, trudeći se da vodim neki kratki dnevnik. Bilo je dana kada ni tih par rečenica nisam mogao da napišem.

Tri puta sam bio potpuno siguran da umirem. Tada je kiseonik bio spas. Srećan sam jer nisam bio toliko bolestan da dođem do respiratora. Ne zbog respiratora već težine bolesti. Respirator je zadnji pokušaj da se spase život nekoga ko je osuđen na smrt.

Utisak koji imam o SARS-CoV-2 virusu i bolesti koju izaziva su čudni. Dok je trajalo imao sam utisak kao da je to igra mačke i miša. Svakog dana bi me bolest iznenadila novim tegobama. Kada bi uspeo da ih ublažim ili pobedim, počele su nove, sasvim drugačije.

Postojala je još jedna, lukava, prevarantska, osobina bolesti. Par sati bih se osećao odlično. Kao da mogu sve, kao da je čitav svet moj. Onda, bukvalno u jednom minutu, situacija se toliko drastično promeni da dospem u smrtnu opasnost.

Na kraju, kontrolni CT pregled je pokazao da su pluća čista. Pregled srca je pokazao da je srce u redu. Neki problemi koje sam ranije imao sa srcem su nestali. Testovi su pokazali da nema virusa a ima antitela. Miran sam sledećih nekoliko meseci.

Oporavak

Čim su nestali simptomi bolesti, mogao sam da sagledam stanje. Normalan broj udisaja u jednom minutu je 12 do 14. Tokom bolesti nikada nije bio ispod 18 a dolazio je i do 40. Sada se stanje normalizovalo, držim se oko 15. Duboki udisaji izaziva kašalj.

Dehidracija. Za deset aktivnih dana bolesti izgubio sam 10 kilograma. Uglavnom je gubitak vode. I dalje pijem između 4 i 5 litara vode dnevno, plus ostali unos tečnosti. Koža mi je bila suva i visila je. Sada je uglavnom u redu.

Mentalni problemi koje bolest  izaziva su nestali pre samog kraja bolesti. Ali, mentalna naprezanja, sem prostog kratkog čitanja, stvaraju glavobolju.

Problemi sa varenjem polako nestaju. Ostaje utisak da se sva hrana izbaci.

Urogenitalni trakt. problemi su bili sve vreme. Čak i evidentna pojava krvi u mokraći.

Zglobovi. Užasni bolovi u njima. Počnu besmisleno, prestanu isto tako. Bolovi traju dva, tri dana.

Slabe tačke i ožiljci. Svaki ožiljak i stara povreda je imao svojih "5 minuta". Sve što je ikada bilo loše je moralo da se oglasi i pokaže da postoji.

Umor. Dok ležim ili sedim osećam se odlično. Kratke destinacije, bez problema. Svaki iole veći napor dovodi do nesrazmernog zamora. Počne tahikardija. Nakon 1 kilometra sporog hoda broj otkucaja srca je otišao na 165 u minutu.

Šta ostaje nakon bolesti? Ostaje umor i strah da se ne ponovi. Sasvim sigurno ima ljudi koji su bolest prošli lako. Zavidim im na tome. Teši me činjenica da imam antitela. Ne znam koliko dugo će trajati. To niko skoro ne zna.

Da se osvrnem na ove koji tvrde da virusi ne postoje i da je sve izmišljotina. Neću, ne zaslužuju ništa. Gomila ljudi bez znanja i bez života, sa prilično sumnjivim stavovima o depopulizaciji. Verovatno sanjaju da to rade.

I da se zahvalim svima na željama da ozdravim i onima koji su želeli suprotno. U životu, nekako na kraju, šta želiš drugome, to ti se vrati.