Demonstracije i ja (bez politike)

Protesti ili demonstracije, možete ih zvati kako želite, dešavaju se sada, dešavali su se nekada, dešavaće se opet. Prirodno ili stečeno pravo ljudi da izraze svoj stav. Neću danas o svom stavu, moj je, danas svi pričaju o politici ali hoću o svom iskustvu sa demonstracijama.
Prve koje pamtim, ne po učešću već po tome da je u kući bila čudna atmosfera su bile studentske demonstracije 1968 godine. Ja tada sigurno ništa nisam znao a ni naslućivao o politici, moji se nisu bavili politikom a ni politikanstvom, nisu bili zagriženi niti zadojeni ni jednom idejom koja isključuje sve one druge. Malo skretanje sa teme, mala digresija, pitao sam jednom o četnicima (na TV negativcima), o partizanima nisam mnogo pitao jer je to bila opšte poznata stvar, učiteljica je bila partizanka, moja rođena tetka takođe, ljudi o kojima se priča svuda u pozitivnom smislu. Kada sam odrastao shvatio sam da ni učiteljica a ni tetka nisu bile zagrižene i nikada nisu potencirale niti imale hvalospeve a verujem da su oni koji su bili fanatični partizani jedva i omirisali barut. Tada nisam znao šta je Sremski front ali igrom slučaja obe su preživele samo zahvaljujući tome što su bile ranjene i odsudnog dana se nisu našle na frontu. O četnicima sam dobio oprečan odgovor, moj otac je imao brata od strica koji je bio partizan i ubili su ga četnici ali je imao i brata od strica koji je bio četnik i ubili su ga partizani. Kao dete je moj otac viđao četnike koji su po vasceli dan pijančili ali noću ubijali i pljačkali ali zna za one koji nisu imali brade, bili su vojnici i ratovali su protiv Nemaca. Nije to sada mnogo bitno, više dočaravam atmosferu u kojoj sam odrastao. Te 1968 sigurno nisam mogao da imam ikakvo saznanje o društvenim protestima i događanjima. Svako ko je bio mlad a nije dete ili nije baš odrastao za mene je bio student. Zapamtio sam te demonstracije jer je postojala u vazduhu neka čudna vibracija koju samo deca osećaju i osetio sam kada je napetost popustila. Zapamtio sam jednu rečenicu: Tito je opet preveslao studente (u mojoj kući se nije psovalo inače bi bila neka druga reč umesto preveslati).
2017
Protest studenata

Posle sam i ja odrastao. Sećam se histerije koja je bila oko čuvenog Memoranduma Srpske Akademije Nauka. Pljuvanje po akademicima od strane onih koji ni da su pročitali bilo šta, to isto ne bi razumeli. Ista glasačka mašina je na svojim plećima donela Slobodana Miloševića, tada smatranog za mesiju koga su neki mrzeli a neki obožavali jer na sastanku vrha Komunističke Partije nije ni jednom pomenuo Tita (zamislite, to je bio vrh protesta). Onda su krenule demonstracije iz kojih je on isplivao kao ostrvo demokratije. Sećam se tih demonstracija. Ista energija kao danas. Još kada je Sloba izgovori čuveno - Niko ne sme da vas bije - on je postao božanstvo.
Sećam se i demonstracija radi sporta, kada smo demonstrirali protiv "prijateljske" nam Grčke nakon košarkaške utakmice. Sećam se radosnih "demonstracija" kada su se slavile pobede. Sećam se kako sam demonstrirao kada su pokušali da ugase moj voljeni Radnički.
Desilo mi se da u Atini uletim u demonstracije. Moj je grčki suviše loš i svodi se na nekoliko reči tako da nisam ni znao zbog čega demonstriraju, pitao sam nekog Grka i rekao mi je samo da su u pravu i ušao sam u kolonu (valjda je to nama u krvi). Grci su videli da sam stranac i to im se dopalo, jutro smo zajedno dočekali u nekoj taverni. Slično sam uradio u Istanbulu, radničke demonstracije samo što nisam završio u kafani nego mirno nastavio dalje.
Istanbul
Istanbul, početak radničkih demonstracija

Najsmešnije je bilo u Beču, ne znam ni da li to mogu nazvati demonstracijama, grupa, velika grupa budista, Hare Krišna koji su zakrčili saobraćaj u centru Beča. Ušli smo među njih, igrali se, zezali i pevali pod budnim okom austrijske policije. Kada razmislim, verovatno me ima na snimcima mnogih policija, možda neki paranoik smatra da sam ja neki inostrani plaćenik koji organizuje demonstracije po raznim zemljama evrope, paranoici su uvek u modi.
Hare Krišna u Beču

U pozadini Austrijski policajci koji prate sve
Onda je Sloba ispao iz mode i počele su demonstracije, 1996, Niš (pre toga je bilo demonstracija zbog isključivanja, restrikcija struje). Danima šetnje po Nišu. Na kraju 1999 umesto na posao išao sam na ulicu.
Sada 2017 opet su demonstracije ili protest. Opet protest studenata. Kada pogledam iza sebe, ceo život mi je prošao u demonstracijama, ne pada mi na pamet da ikoga ubeđujem ko je u pravu, samo se pitam - možemo li jednom da napravimo društvo u kome nema razloga za demonstracije?

Коментари

Популарни постови са овог блога

Da li je u Srbiji epidemija Dunning-Krugerovog efekta?

Krađa organa ili doniranje

Uranijum obogaćen zabludama