Постови

Opraštanje

Слика
- Primiću vakcinu čim izađem odavde - pitam se koliko lekara u kovid bolnicama je čulo ovo? Ustvari odgovor znam, svako od mojih kolega je ovo čuo. Obično su to trenuci kada se bolest zahuktava i kada više ne može da se diše. Nakon toga sledi još muka, pokušaji i pokušaji da se sačuva život. Ono najvrednije što nam je ostalo, ono po čemu smo ljudska vrsta. Kada uspemo nema slavlja, sledi sledeći krevet i isto obećanje koje mnogi neće ispuniti. Nikada neće izaći, već samo njihovo beživotno telo u crnoj vreći. Nije važno da li su to neki izvikani protivnici vakcinacije ili se samo nisu vakcinisali jer su mislili da nije tako strašno. Ostaju njihove porodice sa gorkim ukusom i saznanjem da je bilo dovoljno izdvojiti samo pola sata, zavrnuti rukav i toliko - život pobeđuje smrt. Više nisam besan, priznajem poraz, smrt je pobedila. Ostaje nam samo da izjavljujemo saučešća, popijemo za dušu i u sebi plačemo. Suze ne teku, mi na njih nemamo prava. Za to vreme, nasmejanih lica kao da je sve u

Kako je za mene počeo rat

Слика
Sedimo jedan preko puta drugog. Pitam se da li oseća šta se krije iza mog ledenog pogleda. Nije on kriv, samo se pitam shvata li da je upravo izgovorio kako će njegov sin bombardovati moje sinove? Njegov sin je odrastao, pilot a moji nisu još ni krenuli u školu, nekada jurimo avione koji sleću iznad naših glava i radujemo se. Proleće mi to kroz glavu, moja mala deca koja se raduju kada im avion preleti iznad glava i avion koji ne vozi putnike a teret su mu bombe. Prolazi to kroz moju glavu a nisam sposoban da uradim išta, sin čoveka koji sedi preko puta mene možda upravo poleće da ubije moju decu. On i ja sedimo već 20 dana i raspravljamo o nekom poslu, ne doživljavam ga kao neprijatelja, niti on mene, zašto onda njegov sin želi da satre moje sinove? 23. mart 1999 Hotel Marriott, Dubai, 20:34h sedimo za stolom u baru Nemac Šreder, trgovac, Arapin Mubarak, trgovac i ja, sve samo ne trgovac. Svako od nas ima neku misao u glavi, Nemac se brine za svog sina pilota koji polazi u rat da

Kako sam postao dinosaurus

Слика
Izlazim iz radnje i ne znam, prosto ne znam da li da se smejem ili nešto drugo. Može se reći da sam ipak i malo ponosan, postao sam dinosaurus. Moja znanja i moje obrazovanje dopire dosta daleko, uspeo sam da mi život prođe u tome da večito nešto učim ali ne i da uvek imam priliku da sve to pokažem. Diploma Medicinskog fakulteta, Diploma Specijaliste, negde između i u toku svega toga informatika, nakon toga neki kursevi na Harvardu, MIT-u a našao sam vremena i za astrofiziku na Cornellu i ekonomiju na Delfu, pa može se reći da sam prilično obrazovan ali sada sam prvi put postao dinosaurus. Počelo je - nesrećom. Sin me zove na posao i kaže da se kompjuter zapalio, bukvalno zapalio, još uvek u stanu na stranicama radnog stola imam tragove. Dešava se, snalažljiv je i ugasio je vatru, ne koristeći vodu. Kompjuter koji ne radi, slično kao i TV koji ne radi, to je stanje slično recimo nekoj težoj prirodnoj katastrofi i iako svi imamo svoje laptopove u koje buljimo sve vreme a nekada pu