Kako je za mene počeo rat

Sedimo jedan preko puta drugog. Pitam se da li oseća šta se krije iza mog ledenog pogleda. Nije on kriv, samo se pitam shvata li da je upravo izgovorio kako će njegov sin bombardovati moje sinove? Njegov sin je odrastao, pilot a moji nisu još ni krenuli u školu, nekada jurimo avione koji sleću iznad naših glava i radujemo se. Proleće mi to kroz glavu, moja mala deca koja se raduju kada im avion preleti iznad glava i avion koji ne vozi putnike a teret su mu bombe. Prolazi to kroz moju glavu a nisam sposoban da uradim išta, sin čoveka koji sedi preko puta mene možda upravo poleće da ubije moju decu. On i ja sedimo već 20 dana i raspravljamo o nekom poslu, ne doživljavam ga kao neprijatelja, niti on mene, zašto onda njegov sin želi da satre moje sinove?

23. mart 1999 Hotel Marriott, Dubai, 20:34h sedimo za stolom u baru Nemac Bernard, trgovac, Arapin Rakib, trgovac i ja, sve samo ne trgovac. Svako od nas ima neku misao u glavi, Nemac se brine za svog sina pilota koji polazi u rat da bombarduje Jugoslaviju (tako smo se zvali nekada), ja sam suviše šokiran da bih se uopšte brinuo, Arapin koji ne razume kako neka trivijalna stvar kao rat može pomutiti posao. Ljut sam na nemca ali nisam u pravu, on je samo otac čiji sin ide u rat, postupak mu je ljudski. Ostalo mi je nejasno da li je ikada shvatio da se iza mog engleskog jezika krije srpsko srce, iza univerzalnog imena Alexandar, ili ispred njega nalazi se prezime koje se završava na ić.

23. mart 1999 godine, Šeik Bin Zayed Road, mislim da se tada zvala drugačije, Dubai, 21:15h taxi me vozi dalje od Dubaija u sasvim drugi Emirat - Ajman. Taksista pokušava da razgovara sa mnom, valjda sam beo u licu, kako mu to ne polazi za rukom pita me zašto sam tužan. Ja izgovaram - NATO pakt je zaratio sa mojom zemljom. On me teši - žalite se Amerikancima, oni će da vas zaštite. Besmislenost našeg kurčenja uzima svoj oblik u taksisti, verovatno Pakistancu, ne da mi nismo važni nego čak ni sami NATO pakt nije bitan, nikada se više nisam hvalio.

24. mart 1999 godine Ajman, razgovaram telefonom sa decom u trenutku dok se kod njih čuju sirene za uzbunu. Mnogo teže je znati nego učestvovati. Najgori i najteži trenuci u životu. Pokušavam da nađem način da se prebacim kući ali to ne ide kako želim, smrt je imala svoje pipke i za mene. 

02. april 1999 godine Ajman, ustajem, nešto je čudno, odlazim u sobu kod prijatelja kod koga sam odseo i nalazim ga mrtvog na podu. Prethodne noći je pričao kako su svi iz njegove porodice umrli pre 50og rođendana i da eto jedino on ima šansu da prekine niz, prevario se.

Zovem policiju i hitnu pomoć, njega odnose a mene odvode. Iako spolja nema nikakvih sumnji u njegovu smrt ipak mi oduzimaju pasoš dok se ne završi istraga, razumem ja to. Javljam njegovoj porodici, prvi put ih čujem, znam da ima sina i ćerku, ne znam ni imena. Nesrećan čovek, pokušao je da nađe život u Dubaiju a našao je smrt.

Struja je isključena sutradan, nema struje, nema ni vode a ja sam bez novca i bez pasoša. Snalazim se, struju priključujem na divlje a hranim se tako što polako rasprodajem stvari iz kuće. Punih 18 dana je trebalo da mi vrate pasoš a bombardovanje traje i traje.

Na kraju sam se izvukao. Dolazim preko Sofije, granicu prelazim peške, saobraćaj ne postoji. Graničari i policajci me gledaju zabezeknuto, ko se vraća u rat još? Ja sam srećan, idem deci...