Kafkin "Proces" kroz prizmu medicine: fMRI, psihijatrija i birokratska patologija

 „Proces“ (Der Process) je nedovršen roman koji je posthumno objavio Kafkaov prijatelj Max Brod 1925. godine. Priča prati Jozefa K., činovnika u banci, koji jednog jutra biva uhapšen bez objašnjenja. Tokom romana, K. pokušava da razume prirodu optužbi, da se odbrani i pronađe izlaz, ali sistem je neuhvatljiv, apstraktan i sveprisutan. 

Jozef K. je prosečan, samouveren činovnik. Njegova tragična crta je upravo u toj samouverenosti: veruje da će logika, znanje ili lični uticaj rešiti sve. Ali on stalno upada u situacije koje podrivaju svaku logiku.

Kafkin paradoks: K. nije počinio nikakav zločin, ali se suočava s kaznom. On je metafora za čoveka rastrgnutog između unutrašnje i spoljašnje krivice, možda i podsvesne krivice što je samo deo nečeg većeg, nejasnog poretka.

Iako se čini da K. aktivno traži istinu, on zapravo ne preduzima ništa odlučno. Njegova akcija je zamagljena neodlučnošću i stalno posmatra, pita, kalkuliše. Ta pasivnost je ključna: simbolizuje nemoć individue pred sistemom.

 

1. Jozef K. kao pacijent u birokratskom sistemu zdravstva

Kafkin roman može se čitati kao metafora pacijenta zagubljenog u sistemu:

• Nedijagnosticirana bolest = optužba bez obrazloženja

• Nepristupačni doktori = sudije i činovnici

• Terapije bez smisla = pravni postupak bez pravila

fMRI paralela: Kao što fMRI pokušava da "pročita" mozak kroz kompleksne algoritme, tako i Jozef K. pokušava da dekodira nerazumljiv sudski sistem.

2. Neurologija besmisla: Šta fMRI vidi u Kafkinoj situaciji?

Ako bismo Jozefa K. stavili u fMRI aparat tokom njegove paranoje, videli bismo:

Moždana regija	Aktivnost kod Jozefa K.	Medicinska interpretacija
Amigdala	Hiperaktivna	Strah od nepoznate pretnje
Prefrontalni korteks	Hipoaktivan	Gubitak kontrole nad situacijom
Anteriorni cingulat	Prekomerna aktivnost	Konstantna analiza besmislenih pravila

Psihijatrijska dijagnoza: Paranoidni poremećaj uzrokovan institucionalnim gaslightingom

 

3. "Birokratska demencija" - Kako sistem uništava mozak

Kafkin sudski sistem deluje kao neurotoksin:

• Hronični stres → atrofija hipokampusa (gubitak memorije)

• Besmislena pravila → preopterećenje dorsolateralnog prefrontalnog korteksa

• Osećaj bespomoćnosti → deregulacija serotoninergičnog sistema

fMRI nalaz: Moždana aktivnost koja podseća na shizofreničnu dezorganizaciju + PTSP

4. Da li bi fMRI mogao da "dokaže" Jozefovu nevinost?

• Problem: fMRI može detektovati stres, ali ne i objektivnu istinu

• Paralela: Kao što sud traži dokaze koje Jozef ne može da pruži, tako i fMRI daje samo indirektne neurološke posrednike

"Kafkina genijalnost je u tome što je opisao fMRI mozga u birokratskom sistemu - svi signali su tu, ali niko ne zna kako da ih interpretira."

5. Terapija za Kafkin univerzum?

• Ketamin (za reset default mode networka)

• Transkranijalna magnetna stimulacija (za prefrontalni korteks)

• Radikalno rešenje: Izlazak iz sistema (što Jozef nikad ne čini)

Prognoza: Loša. Birokratski sistemi su neurotoksični i rezistentni na terapiju.

 

Da li je medicina samo još jedan Kafkin sud?

• Dijagnoze kao optužnice

• Terapijski protokoli kao nerazumljivi propisi

• Pacijenti kao Jozef K. koji nikad ne saznaju pravila igre

Finalna poruka: fMRI može otkriti šta birokratija čini ljudskom mozgu, ali ne može spasiti pacijente iz sistema. To zahteva revoluciju u svesti - što je, naravno, još jedna Kafkina parabola.

 

Mali dodatak, izmišljeni razgovor Jozefa K. sa službenikom ili veštačkom inteligencijom 

Mesto: Uski hodnik, na trećem spratu zgrade čiji spratovi rastu svaki put kad K. pokuša da siđe. Fluorescentna svetla trepere. Zidovi su bez prozora.

---

Službenik: (šapće, ali reči odjekuju kao udarci drvenog čekića)

- Gospodine K., vaša registracija je nepotpuna.

Jozef K.: 

-  Moja… registracija? Nisam ni znao da sam se registrovao.

Službenik: 

- To je upravo dokaz da jeste. Samo oni koji su deo Procesa veruju da nisu deo njega. To vas kvalifikuje.

Jozef K.: 

- Ja sam nevin. Hoću da vidim optužnicu. Ili bar sudiju. Nekoga ko postoji.

Službenik: 

- Sudije se menjaju svakog trenutka. Ponekad ih zamene algoritmi, ponekad ljudi. Ko bi rekao šta je danas pouzdanije?
(zapisuje nešto u uređaj bez ekrana)
Vaš zahtev za sudiju je odbijen unapred. To ste vi potpisali juče.

Jozef K.: 

- Nisam ništa potpisao.

Službenik: 

- Naravno da jeste. Svi potpišu. Samo ne znaju kad.

(K. pokušava da vidi papir, ali Službenik ga sklapa u harmoniku i gura ga nazad u džep.)

Jozef K.: 

- Reci mi bar šta sam učinio?

Službenik: 

- Učinili ste sve što je bilo potrebno.

(pauza)
Živeli ste, gospodine K. I verovali ste da je dovoljno da budete budni.

Jozef K.: 

- A šta sad?

Službenik: 

- Sad? Sad čekate da vas pozovu.

(uzima K.-ovu ruku, stavlja mu pečat na dlan)

Ponekad zovu, ponekad ne. Ali svako bude pronađen.

Jozef K.: 

- Gde da idem?

Službenik: 

- Bilo gde. Samo se potrudite da ostanete dostupni.

(Službenik nestaje niz hodnik koji se nastavlja da se račva. K. ostaje sam. Gleda pečat na dlanu, na njemu nema ničega osim crnog pravougaonika.)

 

Proces i sam Jozef K su omiljena knjiga i lik meni veoma drage osobe. Lako je poistovetiti se sa njim, ali je mnogo važnije da se događaji ne prepuštaju stihiji i ne traže se opravdanja u sudbini i sudbinskom. OK, možemo reći da je sudbina naš genetski zapis koji nam daje neke osobine, ali kako će to uticati na nas često je posledica i naše sposobnosti da se borimo.

Nije strašno tražiti pomoć, strašno je kada se ne shvata da je pomoć potrebna. Ponekada su potrebne godine da se prestane biti Jozef K.

Ljubav, poštovanje i podrška.