Da li je nuklearni otpad zelen?
Ako je verovati filmovima i serijama naravno da je nuklearni otpad zelen i tečan. Još jedan od razloga zašto ne treba verovati filmovima. Ali kako se javno mnjenje formira gledajući a ne čitajući, tako će biti i dalje.
Kada se kaže nuklearni otpad misli se na ostatak nuklearnog goriva iz reaktora. Možemo ga nazvati istrošeno gorivo ali nećemo biti potpuno u pravu. Nuklearni otpad delimo na high-level i low-level. Sam prevod je jasan otpad visokog i niskog stepena. Visokog je nuklearno gorivo a niskog je sve ostalo, cevi, sudovi, sve što dolazi u dodir sa radijacijom a mora da se ukloni.
Istrošeno gorivo se čuva u stovarištu u samoj elektrani sve do trajnog odlaganja. Ostalo obično stoji u stovarištu dok traje kontaminiranost i predstavlja otpad manje važnosti.
Istrošeno gorivo su čvrste metalne tube sa keramičkim okvirom. Osnovno gorivo je uranijum a može biti i torijum a kod njega skoro da uopšte nema otpada. Ništa nije tečno ni zeleno.
Kada se gorivo potroši, čuva se u bazenu dok se potpuno ne ohladi. Voda je sasvim dovoljna zaštita od zračenja. Kada se ohladi odlaže se. To traje nekada i do 5 godina.
Francuzi upotrebljeno gorivo vraćaju na novo obogaćivanje, tako da nema mnogo otpada.
Svi zamišljaju kako je to strašno mnogo otpada koji mora da se koristi da bi se bombardovale druge zemlje i tako odlagao ili niz sličnih gluposti. A tek filmovi i šarlatanski mediji, pa pomislio bi neko da se davimo u nuklearnom otpadu.
Realnost je da nuklearnog otpada ima, ukupno u svetu, do sada, toliko da bi mogao da stane na jedno fudbalsko igralište a visine deset metara. Nešto koliko termoelektrana napravi za čas, preciznije za sat. Za one koji vole brojke 39 grama godišnje po osobi.
95% (negde manje) otpada je uranijum 238 koji opet može da se iskoristi kao gorivo. To Francuzi i Japanci rade, tako da je kod njih malo, baš malo otpada.
Ako bi se prešlo na torijum/uranijum reaktore, otpada bi bilo još manje. Ne samo to. Bilo bi energije za desalinizaciju, za besplatno grejanje, za proizvodnju hidrogena kao zamene za benzinske motore. Kako nisam inženjer, o tome možete naći puno dobrih tekstova, neću vas ja zamarati.
U USA (SAD) je bilo 7.000 transporta nuklearnog otpada. Nikada se nije desio incident, niti je ikada iko povređen.
Najviše otpora normalnom sređivanju situacije prave upravo Amerikanci. Oni još uvek nemaju napravljeno trajno skladište, iako imaju planove napravljene još 1970. godine. Oni ne žele da recikliraju gorivo. U stvari nije poznato šta žele sem da to reši neko drugi umesto njih (čitam da postoji mogućnost da to prepuste Francuzima da reše).
Bilo je nekoliko incidenata izazvanih lošim postupanjem sa nuklearnim otpadom. Bio je i jedan bizaran događaj, opet iz USA istorije. Bacali su buriće u more blizu Nju Džersija. Kako burići nisu hteli da potonu, digli su dva aviona koji su pucali u buriće da ih potope
Aprila 2010. godine na smetlištu u Mayapuriju se pojavio iradiator (uređaj za zračenje), naravno greškom. On je sadržao Kobalt 60. Bio je isečen na 11 delova. Jedan je završio u novčaniku jednog radnika, dok se dva nađena u susednoj radnji. Ostatak je ostao na smetlišti. Nakon nekoliko dana pronađen je sav radioaktivni materijal. Ipak osmoro je završilo u bolnici a jedan preminuo. Ovaj događaj je označen kao nivo 4 nuklearne nesreće (Černobil je 7).
Ndrangheta je ime italijanske mafijaške sindikalne organizacije koja je, u dogovoru sa nekim korumpiranim političarima i vojskom tajno odlagala nuklearni i hemijski otpad u Somaliji i u more oko Somalije. Po rečima svedoka, jedan italijanski novinar i jedan snimatelj su ubijeni 1994. jer su videli gde se nalazi otpad.
Zanimljivo, vojska je okretala glavu kada god je trebalo. Zanimljivo da niko nije tužio da mu je oštećeno zdravlje.
Reka Teča se nalazi u Čelabinjskoj oblasti, decenijama se u nju slivao otpad iz jezera Irtjaš u koje je bacan nuklearni otpad iz postrojenja za proizvodnju nuklearnog naoružanja Majak. U doba kada se sve to dešavalo tu je postojao tajni grad po imenu Čelabinjsk 40. Sada se zove Ozersk a između se zvao i Čelabinjsk 65. I danas je to zatvoren grad u koga je nemoguće doći bez specijalne dozvole.
Genijalna ideja. Sav otpad iz postrojenja za proizvodnju nuklearnog naoružanja (napominjem da to nema veze sa otpadom iz nuklearnih elektrana) je bacan u jezero. Drugo, susedno, malo veće jezero je korišćeno za hlađenje postrojenja.
Sve to je bilo malo, nego se desio i nuklearni incident, havarija postojenja 1956. godine.
Elementi koji su se našli u životnoj sredini mesta niz reku Teču koja se koristi za vodosnabdevanje su bili:
Stroncijum 89 i 90
Cezijum 137
Plutonijum
Rutenijum 103 i 106
Cirkonijum 95
Niobijum 95
Barijum 140
Retkozemni izotopi njih 17
Kratkoživući izotopi 45 različitih
Količina zračenja je bila više puta veća nego kod Černobilske nesreće. Letalna doza se postizala za manje od 1 sata boravka u toj zoni i to skoro 35 godina nakon havarije a tokom "zlatnih" godina, letalna doza se postizala za 10 minuta.
U toj oblasti, zaključno sa 2017 godinom je bilo 1842 karcinoma i 61 leukemija. Smatra se da je radijacija bila uzrok u 2.5% tumora i u 63% leukemija.
Istražujući ovo naišao sam na dva rada koji govore o smrtnosti. Oba objavljena u peer-review časopisima. U prvom opisuju maltene pomor radnika zbog plutonijuma a u drugom stanje "healty workers", tj da je manje obolelih nego u drugim delovima Rusije. Kako se radi o zatvorenom sistemu, sama istina ostaje diskutabilna. (moram zlurado dodati da je prvi rad pisan da dokaže kako je LNT ispravan i u radu imlicitno navode da se broj karcinoma povećavao i kod malih doza, što objektivno nema veze sa realnošću).
Brazil 1987. godine. Ljudi su se dokopali starog aparata za zračenje. 112.000 ljudi je pregledano zbog sumnje na kontaminaciju a kod 246 je utvrđena. Četvoro je preminulo. Nije bilo povećanja broja karcinoma. Time je ovo opisao kao najveću nuklearnu katastrofu svih vremena, samo godinu nakon Černobilja.
Incident se dogodio u Španiji kada je u atmosferu ispušten radioaktivni oblak. Šest osoba je zadržano na lečenju ali nije bilo nikakvih drugih posledica.
Imali smo i mi naš nuklearni incident. Tada pedesetih godina prošlog veka smatralo se da je tadašnja Jugoslavija među 5 najznačajnijih zemalja u razvoju nuklearnih nauka. U Vinči je pušten u rad reaktor. To je opet bilo pitanje politike. Znalo se da reaktor nije dobro zaštićen. Rezultat je da su šest naših naučnika prezračeni. Jedan od njih je preminuo. Ostali su spašeni prvom transplantacijom koštane srži.
Za one koji mrze zapad i Francusku, podaci. Petoro Francuza se dobrovoljno prijavilo da daju koštanu srž. U tom trenutku se smatralo da ih to može koštati života.
Gledam jedan sajt protivnika nuklearne energije. Ko želi može ga pogledati ovde. Posebno me oduševljava baner koji kažu da su za energiju sunca ali su protiv nuklearne. Ko razume - shvatiće.
Koliko god zamišljaju da su progresivni i da žele nešto dobro svetu, ustvari su krivci za nebrojene smrti koje su nastale zbog fosilnih goriva. I dalje se trude da dokažu totalne gluposti, kao što su videli milione mrtvih nakon Černobila. Panika koju stvaraju je uzrok brojnih smrti. Gledajući ukupno, takozvani borci za očuvanje životne sredine su sukrivci za uništavanje životne sredine. Licemeri.
Uvek se pitam kako je moguće da neko ne shvata da je radijacija prisutna svuda oko nas i u nama. Sve je radioaktivno. To je sasvim normalan proces..
Krivica leži na prvom mestu u USA. Njima je nuklearna energija pre svega sinonim i izgovor da prave nuklearno oružje. Od 1965. kada su u Ouk Ridge Laboratoriji prvi postavili temelje novih, krajnje efikasnih i bezbednih reaktora, ne da nisu napredovali, nego su nazadovali.
Negativan primer, ne koliko Amerikanci, su i Rusi. Morali su više računa da vode o bezbednosti a ne da dopuštaju da političari prikrivaju istinu. Černobil je postao sinonim lošeg, horor kojim se plaše ljudi. Sa druge strane, za normalnu nauku, postao je dokaz da je istina sasvim drugačija od one koju plasiraju. Pokazao je da LNT model predstavlja brutalni skandal u nauci.
Kako je u USA antinuklearni lobi previše jak, finansiran od lobija fosilnih goriva i lobija proizvođača oružja, praktično je nemoguće izgraditi bezbedne torijumske reaktore (stvari su počele da se menjaju od 2014. godine ali ne dovoljno).
Tu na scenu stupaju Indijanci, pravi starosedeoci Amerike. Kao i u slučaju kazina koji su građeni na indijanskoj zemlji (postoji princip eksteritorijalnosti), tako će izgleda torijumski reaktori biti građeni takođe na indijanskoj zemlji. Time bi praktično postali vlasnici američke energije. (Hvala Paolo za informacije).
Kada se uzmu u obzir svi podaci koje sam naveo u nizu tekstova, postaje više nego jasno ko ustvari stoji iza raznih pokreta za navodno očuvanje životne sredine. Upravo najveći zagađivači. Sledeći put kada počnu da prosipaju mudrosti o tome kako je radijacija najstrašnija i kako izaziva karcinome, setite se da oni pričaju u korist najvećih mogućih izazivača malignih bolesti.
Sve više sam razočaran u ljudski intelekt. Objasniti ljudima istinu je uglavnom nemoguća misija. Što manje znanja to čvršći stav.
Tek prema ovim lažnim borcima i lažnim patriotama, avaksima, uranijumskim svedocima, raznim anti GMO, anti 5G, anti ovo ono, anti um...prema njima nemam više ni trunku empatije. Ovo što rade, njihova aktivnost je direktno protiv ljudskog roda.
Da ne bih ja bio licemer, evo da objavim da će članovi grupe Nauka na jesen ići u Černobilj, sve sa instrumentima, kamerama i ostalim. Naravno i ja sa njima, ili oni sa mnom.
 |
| Image by <a href="https://pixabay.com/users/ATDSPHOTO |
Šta je nuklearni otpad?
Kada se kaže nuklearni otpad misli se na ostatak nuklearnog goriva iz reaktora. Možemo ga nazvati istrošeno gorivo ali nećemo biti potpuno u pravu. Nuklearni otpad delimo na high-level i low-level. Sam prevod je jasan otpad visokog i niskog stepena. Visokog je nuklearno gorivo a niskog je sve ostalo, cevi, sudovi, sve što dolazi u dodir sa radijacijom a mora da se ukloni.
Istrošeno gorivo se čuva u stovarištu u samoj elektrani sve do trajnog odlaganja. Ostalo obično stoji u stovarištu dok traje kontaminiranost i predstavlja otpad manje važnosti.
Istrošeno gorivo su čvrste metalne tube sa keramičkim okvirom. Osnovno gorivo je uranijum a može biti i torijum a kod njega skoro da uopšte nema otpada. Ništa nije tečno ni zeleno.
Kada se gorivo potroši, čuva se u bazenu dok se potpuno ne ohladi. Voda je sasvim dovoljna zaštita od zračenja. Kada se ohladi odlaže se. To traje nekada i do 5 godina.
Francuzi upotrebljeno gorivo vraćaju na novo obogaćivanje, tako da nema mnogo otpada.
Koliko ima nuklearnog otpada?
Svi zamišljaju kako je to strašno mnogo otpada koji mora da se koristi da bi se bombardovale druge zemlje i tako odlagao ili niz sličnih gluposti. A tek filmovi i šarlatanski mediji, pa pomislio bi neko da se davimo u nuklearnom otpadu.
Realnost je da nuklearnog otpada ima, ukupno u svetu, do sada, toliko da bi mogao da stane na jedno fudbalsko igralište a visine deset metara. Nešto koliko termoelektrana napravi za čas, preciznije za sat. Za one koji vole brojke 39 grama godišnje po osobi.
95% (negde manje) otpada je uranijum 238 koji opet može da se iskoristi kao gorivo. To Francuzi i Japanci rade, tako da je kod njih malo, baš malo otpada.
Ako bi se prešlo na torijum/uranijum reaktore, otpada bi bilo još manje. Ne samo to. Bilo bi energije za desalinizaciju, za besplatno grejanje, za proizvodnju hidrogena kao zamene za benzinske motore. Kako nisam inženjer, o tome možete naći puno dobrih tekstova, neću vas ja zamarati.
U USA (SAD) je bilo 7.000 transporta nuklearnog otpada. Nikada se nije desio incident, niti je ikada iko povređen.
Najviše otpora normalnom sređivanju situacije prave upravo Amerikanci. Oni još uvek nemaju napravljeno trajno skladište, iako imaju planove napravljene još 1970. godine. Oni ne žele da recikliraju gorivo. U stvari nije poznato šta žele sem da to reši neko drugi umesto njih (čitam da postoji mogućnost da to prepuste Francuzima da reše).
Incidenti
Bilo je nekoliko incidenata izazvanih lošim postupanjem sa nuklearnim otpadom. Bio je i jedan bizaran događaj, opet iz USA istorije. Bacali su buriće u more blizu Nju Džersija. Kako burići nisu hteli da potonu, digli su dva aviona koji su pucali u buriće da ih potope
Mayapuri incident
Aprila 2010. godine na smetlištu u Mayapuriju se pojavio iradiator (uređaj za zračenje), naravno greškom. On je sadržao Kobalt 60. Bio je isečen na 11 delova. Jedan je završio u novčaniku jednog radnika, dok se dva nađena u susednoj radnji. Ostatak je ostao na smetlišti. Nakon nekoliko dana pronađen je sav radioaktivni materijal. Ipak osmoro je završilo u bolnici a jedan preminuo. Ovaj događaj je označen kao nivo 4 nuklearne nesreće (Černobil je 7).
 |
| https://www.youthkiawaaz.com/2016/05/mayapuri-radioactive-radiation/ |
Ndrangheta incident
Ndrangheta je ime italijanske mafijaške sindikalne organizacije koja je, u dogovoru sa nekim korumpiranim političarima i vojskom tajno odlagala nuklearni i hemijski otpad u Somaliji i u more oko Somalije. Po rečima svedoka, jedan italijanski novinar i jedan snimatelj su ubijeni 1994. jer su videli gde se nalazi otpad.
Zanimljivo, vojska je okretala glavu kada god je trebalo. Zanimljivo da niko nije tužio da mu je oštećeno zdravlje.
Reka Teča
Reka Teča se nalazi u Čelabinjskoj oblasti, decenijama se u nju slivao otpad iz jezera Irtjaš u koje je bacan nuklearni otpad iz postrojenja za proizvodnju nuklearnog naoružanja Majak. U doba kada se sve to dešavalo tu je postojao tajni grad po imenu Čelabinjsk 40. Sada se zove Ozersk a između se zvao i Čelabinjsk 65. I danas je to zatvoren grad u koga je nemoguće doći bez specijalne dozvole.
Genijalna ideja. Sav otpad iz postrojenja za proizvodnju nuklearnog naoružanja (napominjem da to nema veze sa otpadom iz nuklearnih elektrana) je bacan u jezero. Drugo, susedno, malo veće jezero je korišćeno za hlađenje postrojenja.
Sve to je bilo malo, nego se desio i nuklearni incident, havarija postojenja 1956. godine.
 |
| Reka Teča |
Elementi koji su se našli u životnoj sredini mesta niz reku Teču koja se koristi za vodosnabdevanje su bili:
Stroncijum 89 i 90
Cezijum 137
Plutonijum
Rutenijum 103 i 106
Cirkonijum 95
Niobijum 95
Barijum 140
Retkozemni izotopi njih 17
Kratkoživući izotopi 45 različitih
Količina zračenja je bila više puta veća nego kod Černobilske nesreće. Letalna doza se postizala za manje od 1 sata boravka u toj zoni i to skoro 35 godina nakon havarije a tokom "zlatnih" godina, letalna doza se postizala za 10 minuta.
U toj oblasti, zaključno sa 2017 godinom je bilo 1842 karcinoma i 61 leukemija. Smatra se da je radijacija bila uzrok u 2.5% tumora i u 63% leukemija.
Istražujući ovo naišao sam na dva rada koji govore o smrtnosti. Oba objavljena u peer-review časopisima. U prvom opisuju maltene pomor radnika zbog plutonijuma a u drugom stanje "healty workers", tj da je manje obolelih nego u drugim delovima Rusije. Kako se radi o zatvorenom sistemu, sama istina ostaje diskutabilna. (moram zlurado dodati da je prvi rad pisan da dokaže kako je LNT ispravan i u radu imlicitno navode da se broj karcinoma povećavao i kod malih doza, što objektivno nema veze sa realnošću).
Goiania incident
Brazil 1987. godine. Ljudi su se dokopali starog aparata za zračenje. 112.000 ljudi je pregledano zbog sumnje na kontaminaciju a kod 246 je utvrđena. Četvoro je preminulo. Nije bilo povećanja broja karcinoma. Time je ovo opisao kao najveću nuklearnu katastrofu svih vremena, samo godinu nakon Černobilja.
Acerinox incident
Incident se dogodio u Španiji kada je u atmosferu ispušten radioaktivni oblak. Šest osoba je zadržano na lečenju ali nije bilo nikakvih drugih posledica.
Vinča incident
Imali smo i mi naš nuklearni incident. Tada pedesetih godina prošlog veka smatralo se da je tadašnja Jugoslavija među 5 najznačajnijih zemalja u razvoju nuklearnih nauka. U Vinči je pušten u rad reaktor. To je opet bilo pitanje politike. Znalo se da reaktor nije dobro zaštićen. Rezultat je da su šest naših naučnika prezračeni. Jedan od njih je preminuo. Ostali su spašeni prvom transplantacijom koštane srži.
Za one koji mrze zapad i Francusku, podaci. Petoro Francuza se dobrovoljno prijavilo da daju koštanu srž. U tom trenutku se smatralo da ih to može koštati života.
Svet bez nuklearne energije
Gledam jedan sajt protivnika nuklearne energije. Ko želi može ga pogledati ovde. Posebno me oduševljava baner koji kažu da su za energiju sunca ali su protiv nuklearne. Ko razume - shvatiće.
Koliko god zamišljaju da su progresivni i da žele nešto dobro svetu, ustvari su krivci za nebrojene smrti koje su nastale zbog fosilnih goriva. I dalje se trude da dokažu totalne gluposti, kao što su videli milione mrtvih nakon Černobila. Panika koju stvaraju je uzrok brojnih smrti. Gledajući ukupno, takozvani borci za očuvanje životne sredine su sukrivci za uništavanje životne sredine. Licemeri.
Uvek se pitam kako je moguće da neko ne shvata da je radijacija prisutna svuda oko nas i u nama. Sve je radioaktivno. To je sasvim normalan proces..
Zašto nije bolje i bezbednije?
Krivica leži na prvom mestu u USA. Njima je nuklearna energija pre svega sinonim i izgovor da prave nuklearno oružje. Od 1965. kada su u Ouk Ridge Laboratoriji prvi postavili temelje novih, krajnje efikasnih i bezbednih reaktora, ne da nisu napredovali, nego su nazadovali.
Negativan primer, ne koliko Amerikanci, su i Rusi. Morali su više računa da vode o bezbednosti a ne da dopuštaju da političari prikrivaju istinu. Černobil je postao sinonim lošeg, horor kojim se plaše ljudi. Sa druge strane, za normalnu nauku, postao je dokaz da je istina sasvim drugačija od one koju plasiraju. Pokazao je da LNT model predstavlja brutalni skandal u nauci.
Osveta Indijanaca
Kako je u USA antinuklearni lobi previše jak, finansiran od lobija fosilnih goriva i lobija proizvođača oružja, praktično je nemoguće izgraditi bezbedne torijumske reaktore (stvari su počele da se menjaju od 2014. godine ali ne dovoljno).
Tu na scenu stupaju Indijanci, pravi starosedeoci Amerike. Kao i u slučaju kazina koji su građeni na indijanskoj zemlji (postoji princip eksteritorijalnosti), tako će izgleda torijumski reaktori biti građeni takođe na indijanskoj zemlji. Time bi praktično postali vlasnici američke energije. (Hvala Paolo za informacije).
Kada se uzmu u obzir svi podaci koje sam naveo u nizu tekstova, postaje više nego jasno ko ustvari stoji iza raznih pokreta za navodno očuvanje životne sredine. Upravo najveći zagađivači. Sledeći put kada počnu da prosipaju mudrosti o tome kako je radijacija najstrašnija i kako izaziva karcinome, setite se da oni pričaju u korist najvećih mogućih izazivača malignih bolesti.
Sve više sam razočaran u ljudski intelekt. Objasniti ljudima istinu je uglavnom nemoguća misija. Što manje znanja to čvršći stav.
Tek prema ovim lažnim borcima i lažnim patriotama, avaksima, uranijumskim svedocima, raznim anti GMO, anti 5G, anti ovo ono, anti um...prema njima nemam više ni trunku empatije. Ovo što rade, njihova aktivnost je direktno protiv ljudskog roda.
Da ne bih ja bio licemer, evo da objavim da će članovi grupe Nauka na jesen ići u Černobilj, sve sa instrumentima, kamerama i ostalim. Naravno i ja sa njima, ili oni sa mnom.
Коментари
Постави коментар
Već više od godinu dana Google ne dozvoljava da komentarišem. Tako ne mogu da odgovorim. Zbirni odgovor za sve šarlatane, nadridoktore, mrzitelje ljudskog roda: "Jedino što umete je mržnja. Žalite se onom koga vidite u ogledalu, naučite nešto, smešno izgledaju vaši komentari i prilično bedno."