Černobil, mrtvi i živi ljudi

Šta god rekli o nesreći koja se desila, najvažnije je ono što je bilo sa ljudima. Černobil ima svoje heroje, ali sem heroja ima i krivaca. Potrebno je pričati o ljudima, potrebno je znati njihove sudbine i zašto se desilo to što se desilo.

Evo prvo što mi nije jasno je da li je pravilno Černobil ili Černobilj ili Čornobilj. Sve tri opcije postoje i sve su izgleda ispravne.

Priča o nesreći ne počinje sa tom aprilskom noći. Negde 30 godina ranije je usvojena Sovjetska nuklearna taktika. Reaktori su napravljeni da budu jeftini, koriste jeftin uran, da se lako i brzo prave. Sasvim sigurno, takva gradnja i tehnologija je vukla svoje rizike. Ne radi se o tome da su imali loše inžinjere, naprotiv, radi se o uplivu partije u nauku.

1985. godina. Na vrh dolazi Gorbačov. On je progresivan, uviđa da su neophodne reforme. Ali, Polit biro ima drugačije ideje. Čvrsto se drži principa koji su se pokazali kao loši u praksi. Caruje nepotizam. Caruje nestručnost. Opet ponavljam, ne govorim o naučnicima, samo o političarima. Postoji scena u seriji kada izmišljena beloruska naučnica ide kod lokalnog političara. Verno dočarava situaciju.

spomenik vatrogascima

U trenutku eksplozije Polit Biro na čelu sa Gromikom ima odavno saznanja da su reaktori loši. Imaju saznanja o incidentima. Znaju da hara nestručnost zahvaljujući partijskom zapošljavanju. Prikrivaju se incidenti. KGB vodi preciznu statistiku, više za sebe. Za Černobil se saznalo da je bilo 29 incidenata a od njih je 8 bilo posledica ljudskih greški. Ipak Polit Biro onemogućava saznanja o tome. Ljudi koji rade ne znaju za greške u RBMK (Реактор Большой Мощности Канальный Reaktor Bolshoy Moshchnosti Kanalnyy, “High Power Channel-type Reactor") konstrukciji.

Noć eksplozije. Gromiko je već u 3:30h (neki izvori kažu u 4:30h) znao da je došlo do eksplozije reaktora i odmah kreće u prikrivanje. Gorbačov saznaje da se radi o reaktoru tek u 18:30h, do tad su ga ubeđivali da je turbina u pitanju. Akcija na zaustavljanju posledica počinje tek kada je Gorbačov saznao. 

Ljudi:

Khodemchuk Valery je prvi koji je stradao. Njegovo telo nikada nije nađeno. Smatra se da se stopio sa zgradom, odnosno ostacima zgrade i jezgra. Bio je operator na pumpi u noćnoj smeni U trenutku nesreće je imao 35 godina 1 mesec i 2 dana

Shashenok, Vladimir (Volodya) Nikolaevich je drugi preminuli. Nađen je u sobi 604. Prelomi kičme i rebara, duboke opekotine, povrede glave. Preminuo nekoliko sati kasnije u bolnici. Nije došao svesti. U trenu eksplozije 35 godina i 2 dana star.

Gorbachenko Nikolay nije mogao da uđe u zonu reaktora 4. Nakon eksplozije je našao Šašenoka i izneo ga iz zgrade a onda je sa Dialtovom izašao van zgrade da proveri stanje napolju. Oko 5h je počeo da povraća i prebačen je u bolnicu. Na lečenju bio do 27. Oktobra, preživeo.

Anatoly Dyatlov, zamenik glavnog inžinjera. Osoba koja je vodila test koji je doveo do eksplozije. Od svih označen kao glavni krivac. U seriji glavni krivac. U stvarnosti, pa situacija je ipak drugačija. Iako nije poslušao savet prisutnih Toptunova i Akimova, on je samo sledio uputstvo i čvrsto uverenje koje se provlačilo da reaktor ne može eksplodirati. Ne da nije poslušao, nego im je pretio otkazom ako ne nastave. Kada je shvatio šta se dešava ugasio je ili naredio gašenje reaktora 3. Inače reaktor 4 je najmlađi od svih a broj 5 je uskoro trebalo da bude pušten a za njim i broj 6. Nikada nisu.

Dyatlov je osuđen na 10 godina zatvora a izdržao je 5 kada je pušten. Napisao je knjigu u kojoj za nesreću krivi loš dizajn reaktora. Poznato je da je radio na nuklearnim reaktorima podmornica i da je već bio prezračen u nuklearnom incidentu. Tako da mu je ovo bio drugi incident u kome učestvuje. U prvom je primio manju dozu a u drugom L50 (doza koja je letalna za polovinu). Umro je od infarkta 5 godina nakon izlaska iz zatvora.

Bryukhanov Viktor, direktor. Stigao je na mesto nesreće jedan sat nakon eksplozije. Poslušao je šta je rekao Akimov (rezervoar ali ne reaktor) i obavestio nadležne, odnosno zamenika ministra Maryina, koji je prosledio vesti dalje do Gorbačova. Tako da je Gorbačov u startu pogrešno obavešten. Osuđen je na deset godina zatvora a oslobođen nakon 5.

Nikolai Fomin, stigao je tri sata nakon nesreće. On je bio glavni inženjer. Od Akimova obavešten da se radi o rezervoaru. Poslao je Sitnikova na krov da se uveri da li je reaktor čitav. To je bilo fatalno za Sitnikova. Preminuo je u bolnici 30. maja. Fomin je osuđen na 10 godina zatvora a pre suđenja je pokušao samoubistvo.

Aleksandr Akimov, heroj ili krivac. A možda je i jedno i drugo. Prvo se usprotivio nastavku testa. Onda je tvrdio da nije reaktor eksplodirao. Postupao je po tom mišljenju. On je pozvao vatrogasce i rekao im da gori krov. Kada ga je šef vatrogasaca upitao zašto se vatrogasci razboljevaju, poslao mu je dozimetre. Kada je počeo da povraća odbio je da ode iz elektrane i nastavio je da radi. Ručno otvarao pumpe u radiaktivnom okruženju više sati. Umro je u bolnici 10. maja. Do smrti je tvrdio da nije ništa pogrešio. 33 godina i 4 dana u trenutku smrti.

Oleg Genrikh, Anatoly Kurguz, Aleksandr Yuvchenko, Valeriy Perevozchenko, Vyacheslav Brazhnik, Pyotr Palamarchuk, Razim Davletbayev, Aleksandr Kudryavtsev i Viktor Proskuryakov su takođe bili u zgradi tad.

Serija Černobil, vrhunska gluma

Kao posledica te nesreće živote su izgubili:

Radnici elektrane: Akimov Aleksandr Fyodorovich, Baranov Anatoly Ivanovich, Brazhnik Vyacheslav (Slava) Stepanovich, Degtyarenko Viktor Mikhaylovich, Khodemchuk Valeriy Il'ich, Konoval Yuriy Ivanovych, Kudryavtsev Aleksandr Hennadiyovych, Kurguz Anatoly Kharlampiyovych, Lelechenko Aleksandr Grigoryevich, Lopatyuk Viktor Ivanovich, Novyk Oleksandr Vasylyovych, Orlov Ivan Lukych, Perchuk Kostyantyn Hryhorovich, Perevozchenko Valery Ivanovich (Valera), Popov Georgi Illiaronovich, Proskuryakov Viktor Vasilyevich, Savenkov Volodomyr Ivanovych, Shapovalov Anatoliy Ivanovych, Shashenok Vladimir (Volodya) Nikolaevich, Sitnikov Anatoly Andreyevich (Tolya), Toptunov Leonid (Lenya) Fedorovych, Vashchuk Mykola Vasylyovych

Vatrogasci: Kibenok Viktor Mykolayovych, Pravik Vladimir Pavlovych, Telyatnikov Leonid Petrovich, Tishchura Volodymyr Ivanovych, Titenok Nikolai Ivanovych, Vershynin Yuriy Anatoliyovych, Vasily Ignatenko

Sa ove liste ipak moramo izuzeti Telatnikova, umro je 20 godina kasnije. Inače kažu da je došao mrtav pijan da gasi vatru direktno sa rođendana. Primio je neku nenormalno veliku dozu, nekoliko puta veću od letalne, stavili su ga na spisak umrlih.

Pravik, šef vatrogasaca koji je prvi došao je imao samo 23 godine 10 meseci i 28 dana kada je preminuo u bolnici u Moskvi. Stalno se penjao na krov da nadgleda gašenje. Oči su mu promenile boju od radijacije.

Sudbina Vasilija Ignatenka je čest predmet rasprava i pisanja. Vatrogasac koji je došao bez ikakve opreme, u majici. Umro je u Moskvi, telo mu se raspadalo, koža je nestala, nije mogao da diše. Njegova supruga Ljudmila, trudna, bila je sa njim sve vreme. Nakon dva meseca ona se porodila ali u osmom mesecu trudnoće. Dete je umrlo samo nakon par sati. Razlog ciroza jetre i nerazvijeno srce. Ta sudbina se često navodi i razvlači kao dokaz opasnosti radijacije. Ipak ruski lekari nisu povezali radijaciju kao uzrok. Zaključak im je bio da se radi o genetskom problemu nastalom pre nesreće.

Ostali

Boris Yevdokimovich Shcherbina je veoma interesantna ličnost. Ukrajinac, član Centralnog Komiteta Komunističke Partije, rođen 1919. godine. Ratovao kao vojnik u Rusko-Finskom ratu koji se kod nas retko, ako se uopšte pominje, zbog idealizovanja univerzalne slike o Rusiji kao jedinoj ispravnoj. Određen je da predvodi Komisiju za ispitivanje Černobilske nesreće. Nije to bilo jedini put. Predvodio je Komisije kod većih nesreća. Kraj njegove karijere je bio kada se suprostavio Jeljcinu, ubrzo nakon toga je preminuo.

Ne znam kako će do kraja biti u seriji ali on je Komisiju vodio izvanredno. Brzo je prepoznao sve probleme, napravio podkomisije, podelio zaduženja. Više je nego zaslužan za ublažavanje posledica.

Legasov, već sam pisao o njemu. Ne želim zvučati kao neko ko se bavi zaverama ali je bio omržen od delova Komunističke partije. Možda ga niko nije ubio ali su sigurno doprineli. Kompletno sve relevantne podatke je dostavio IAEA, zbog čega se i zna istina. Komisije IAEA kao i ostale zadužene za radijaciju još uvek budno motre na podatke. Zato se zna tačan broj obolelih a brzo se odbace izmišljene brojke.

Trpeo je veliki pritiske, pre svega od partijskog vrha. Već pred istek prve godišnjice nesreće, pozvan je od strane Centralnog Komiteta, odnosno odeljenja za tešku industriju i energiju. Bio je upozoren na imperijalističke ciljeve koji bi da podriju sovjetsku privredu a da su uzdrmani sadašnjim razvojem situacije i da spremaju kontrapropagandu. Takođe mu je rečeno da nije važno što postoje greške jer sovjetski operateri mogu da rade i na neispravnim.

Tada je isplivalo i pismo koje je Volkov (Institut za atomsku energiju) napisao još 1970. godine gde upozorava na greške u reaktrima. Odmah je smenjen. Ali napisao je pismo Gorbačovu. On je bio prvi ko je dunuo u pištaljku. Sledili su ga Aleksandar Jadrinski i Nikolaj Šteinberg. Štejnberg je podneo izveštaj koji je doveo do toga da se odbaci krivica operatera. Za njima su krenuli Dubovski i Viktor Sidorenko, vrhunski nuklearni naučnici.

U sledećem nastavku će biti reči o onome najvažnijem: posledicama. O zločinu za koji niko nije kažnjen. Zločin nemerljivih razmera. Ali, više o tome uskoro...

Borba protiv duboko usađenih laži je teška. Prijatelj me je pitao: Zašto to radiš? Vidiš da ne mogu da promene mišljenje. Samo imaš probleme.
Neko mora početi da govori istinu. Svet je krenuo dalje, mi se trudimo da se ukopamo sve dublje. Kažem, uranijum nije kancerogen, odmah sam NATO plaćenik. Kažem nije bilo mnogo žrtava Černobila, Rusi prikrivaju istinu. Samo niko da sagleda činjenice. Imaju ljudi mišljenje a mišljenje zasnivaju na tabloidima i politikantima. Strašno.
Forbes je objavio odličan članak: Najveća greška Černobila je bila što nema više žrtava, ovako mora da se dramatizuje.

Ko želi može pročitati prvi deo teksta ovde.

Treći deo se nalazi ovde