Donor doktora Frankenštajna
Kada je Meri Šeli 01. januara 1818. godine anonimno izdala svoje delo Frankenštajn, niko ni sanjao nije da je moguće uzeti organe jednog čoveka i presaditi ih drugome. Oni smeli su možda zamišljali, neki hirurg je verujem pokušao ali ništa od toga nije bilo izgledno. Ma ni obične operacije nisu bile izvodive, kamoli nešto tako precizno kao transplantacija.
Neki biografi navode da je njoj inspiracija bio Johann Conrad Dippel, alhemičar koji je rođen u zamku po imenu Frankenštajn. Frankenštajn kao ime zamka nije retko u germanskom govornom području, postoji nekoliko poznatih dvorca tog imena.
No to sve nije bitno. Većina i dalje misli da se stvorena kreatura, Prometej modernog doba, zove ustvari Fraknenštajn. Nije tako. Doktor Viktor Frankenštajn je onaj koji je stvorio novo biće od delova raznih umrlih osoba.
 |
| https://www.express.co.uk/news/science/880926/Human-head-transplant-world-s-first-successful-corpse-Sergio-Canavero |
Došli smo do doba u kom se javio novi Viktor.
Moderni Doktor Frankenštajn
Ustvari dva. Ili doktor i njegov Igor. Italijanski neurohirurg Sergio Canavero i njegov pomagač iz Kine Xiaoping Ren tvrde da je presađivanje glave na telo donora već gotova stvar i najavljuju, već duže vreme, da će krajem godine ili početkom sledeće to i uraditi.
 |
| Valerij Spiridonov |
Kompletan proces se odvija u Kini jer u Evropi i USA nijedna normalna bolnica to ne bi dozvolila. Već se zna ko će biti primalac tela. To je Rus Valerij Spiridonov. On boluje od retke Werding Hoffman bolesti koja je u potpunosti onemogućila njegovo telo. Valerija u potpunosti razumem. Spreman je da rizikuje jer ne vidi nikakav smisao života.
Sergio Canavero je italijanski neurohirurg. Radio je dugo u Italiji ali je otišao jer se nisu slagali sa njegovim metodama lečenja. Prilično nepoznat pre ove priče. Još od 1982. godine radi na problemu transplantacije.
Ren Xiaoping je ortoped. Pre ovoga prilično nepoznat javnosti. Jedini podatak je da se pominje kao učesnik neke trasplantacije šake 1999. godine ali bez preciziranja uloge.
U celu ovu priču sam, na neki način, umešan od samog početka. Još tamo pre desetak godina me jedan kolega zamolio da pogledam planove za operaciju. Ne nešto zvanično, više prijateljski da pogledam kao neko sa strane. Tako sam imao priliku da vidim planove koji su dopisivani, precrtavani, obeležavani. Da li se radi o planovima ove dvojice gore pomenutih ili je neko drugi pisao svoja zapažanja i ideje, ne znam.
Alexis Carrel Francuz, hirurg se smatra začetnikom ideje o transplantaciji čitavog tela, odnosno glave. To je bilo još 1908. godine. Amerikanac Charles Claude Guthrie, koji je zajedno sa Carrelom radio, je prvi koji je vršio pokušaje presađivanja glave pasa. Carrel je dobio Nobelovu nagradu a Guthrie je izuzet zbog svojih kontraverznih istraživanja.
1954. godine, Vladimir Demikhov, Rus je takođe pokušavao transplantacije glava pasa. Slično je 1965 Robert J. White uradio. Kompletna istraživanja su vezana za krvotok mozga. U međuvremenu su se pojavili imunosupresivi, razne nove tehnike. Glava je čuvana na ledu.
A onda se 2012. godine pojavio Ren Xiaoping sa svojim idejama a za njim i Canavero. Od tad se samo njih dvojica pominju. U javnosti senzacionalistički, u stručnim krugovima sa dozom prezira.
Neću zalaziti u same detalje. Samo okvirno upoznavanje sa metodom. Primalac u bolnici čeka donora koji treba biti zdrav, mlad i jak. Najbolje sa metkom u glavi, bez šansi da preživi. Ali tako da nije oštećenje u predelu vrata.
Kada se obezbedi donor dve ekipe ulaze u salu. Jedna da dekapitira telo donora a druga da odstrani telo primaoca. A nakon toga ostaje samo jedno telo i jedna glava. Ostatak se baca.
Onda sledi 30 sati duga intervencija u kojoj se spaja glava i telo. Nije to nimalo lako. Treba povezati krvotok u funkcionalni, treba povezati limfne sudove, mišiće, kosti i ono najvažnije nerve. Postoji nekoliko miliona nerava (uprošćeno) koji se trebaju povezati. Kao metoda je izabran lepak. Specijalni lepak.
Potrebno je obezbediti da svi nervi rade, đavolski teško.
Nakon toga slede imunosupresivi u ogromnim količinama. Mišići se povezuju zadnji a nakon toga sledi 4 nedelje indukovane kome da se mozak prilagodi. Sve vreme se stimulišu mišići. Očekivanje je da nakon godinu dana pacijent uspe da prohoda.
Uprostio sam ali za ovo je potrebno 150 hirurga i ostalih u osoblju. Mnogo. Potrebno je i previše sreće da sve to uspe.
Da skratim. Spadam u grupu ljudi koji tvrde na nije moguće. Makar sada. Verovatno nikada. Realnije je čak napraviti androida sa pravim mozgom nego uraditi ovo. Iako, priznajem, ima onih koji su oduševljeni idejom. A koje su zamke? Zašto ja tvrdim da je nemoguće?
1. Nemoguće je spojiti nerve kičmene moždine. Da je moguće zar ne bi prvo probali da spasimo one koji imaju povrede kičme? Treba prvo to rešiti efikasno. Nikakav lepak tu ne pomaže.
2. Količina imunosupresiva koje je neophodno dati je daleko veća od letalne doze. Kako rešiti to? Telo odbacuje glavu, najrealniji scenario.
3. Hajde, radi priče, da zamislimo da smo rešili prva dva problema. Dolazi treći. Ono što neki stručnjaci zovu: "Sudbina gora od smrti". Mozak se budi iz indukovane kome. Odjednom dobija informacije iz 3 triliona tuđih ćelija. Istog trenutka. Očekuje se nikad zabeleženi bol koji vodi u trenutno gubljenje uma i nakon toga smrt.
Zato je ova intervencija nemoguća. Prilično neodgovorna. Na granici eksperimenata u knjigama strave i užasa. Uostalom to je i razlog što nije dozvoljena u Evropi i USA.
Da recimo zamislimo kako je nekim čudom intervencija uspela. Šta onda? Nova ličnost, Prometej Novog Doba, ko je on? Glava ili telo? Reći ćete glava, znam. Ali, da li je tako? Veći deo tela nije glava. Šta ako Prometej odluči da ima decu? Čija su? DNA bi bio iz tela. Šta bi bilo sa imovinom? Šta sa rodbinskim vezama? To nije jedan organ, to je čitavo telo.
Ja ne znam koliko se situacija i kombinacija može zamisliti. Nerealno je odbaciti telo kao nešto ništavno.
Identifikacija putem otisaka prstiju, telo.
Sasvim sigurno medicina mora ići napred. Možda, samo možda, ovakva intervencija bude moguća u nekoj budućnosti. Čak mi je realnije da će biti lakše da se regeneriše loše telo ispod glave nego da se ovo uradi.
Ovakve ideje praćene sentacionalizmom donose samo štetu. Ništa dobro. Mogu zamisliti gomile oštećenih koji traže da se njihovo telo ukloni gonjeni lažnom nadom u uspeh nečega što duboko miriše na prevaru.
Podržavam ideju da svako treba pratiti svoju viziju ali šta kada je ta vizija pogrešna?
Sergio Canavero je italijanski neurohirurg. Radio je dugo u Italiji ali je otišao jer se nisu slagali sa njegovim metodama lečenja. Prilično nepoznat pre ove priče. Još od 1982. godine radi na problemu transplantacije.
Ren Xiaoping je ortoped. Pre ovoga prilično nepoznat javnosti. Jedini podatak je da se pominje kao učesnik neke trasplantacije šake 1999. godine ali bez preciziranja uloge.
Prvi koraci ka transplantaciji tela
U celu ovu priču sam, na neki način, umešan od samog početka. Još tamo pre desetak godina me jedan kolega zamolio da pogledam planove za operaciju. Ne nešto zvanično, više prijateljski da pogledam kao neko sa strane. Tako sam imao priliku da vidim planove koji su dopisivani, precrtavani, obeležavani. Da li se radi o planovima ove dvojice gore pomenutih ili je neko drugi pisao svoja zapažanja i ideje, ne znam.
 |
| Sergio Canavero |
Alexis Carrel Francuz, hirurg se smatra začetnikom ideje o transplantaciji čitavog tela, odnosno glave. To je bilo još 1908. godine. Amerikanac Charles Claude Guthrie, koji je zajedno sa Carrelom radio, je prvi koji je vršio pokušaje presađivanja glave pasa. Carrel je dobio Nobelovu nagradu a Guthrie je izuzet zbog svojih kontraverznih istraživanja.
1954. godine, Vladimir Demikhov, Rus je takođe pokušavao transplantacije glava pasa. Slično je 1965 Robert J. White uradio. Kompletna istraživanja su vezana za krvotok mozga. U međuvremenu su se pojavili imunosupresivi, razne nove tehnike. Glava je čuvana na ledu.
A onda se 2012. godine pojavio Ren Xiaoping sa svojim idejama a za njim i Canavero. Od tad se samo njih dvojica pominju. U javnosti senzacionalistički, u stručnim krugovima sa dozom prezira.
 |
| Ren Xiaoping |
Procedura intervencije
Neću zalaziti u same detalje. Samo okvirno upoznavanje sa metodom. Primalac u bolnici čeka donora koji treba biti zdrav, mlad i jak. Najbolje sa metkom u glavi, bez šansi da preživi. Ali tako da nije oštećenje u predelu vrata.
Kada se obezbedi donor dve ekipe ulaze u salu. Jedna da dekapitira telo donora a druga da odstrani telo primaoca. A nakon toga ostaje samo jedno telo i jedna glava. Ostatak se baca.
Onda sledi 30 sati duga intervencija u kojoj se spaja glava i telo. Nije to nimalo lako. Treba povezati krvotok u funkcionalni, treba povezati limfne sudove, mišiće, kosti i ono najvažnije nerve. Postoji nekoliko miliona nerava (uprošćeno) koji se trebaju povezati. Kao metoda je izabran lepak. Specijalni lepak.
Potrebno je obezbediti da svi nervi rade, đavolski teško.
Nakon toga slede imunosupresivi u ogromnim količinama. Mišići se povezuju zadnji a nakon toga sledi 4 nedelje indukovane kome da se mozak prilagodi. Sve vreme se stimulišu mišići. Očekivanje je da nakon godinu dana pacijent uspe da prohoda.
Uprostio sam ali za ovo je potrebno 150 hirurga i ostalih u osoblju. Mnogo. Potrebno je i previše sreće da sve to uspe.
A da li je to moguće?
Da skratim. Spadam u grupu ljudi koji tvrde na nije moguće. Makar sada. Verovatno nikada. Realnije je čak napraviti androida sa pravim mozgom nego uraditi ovo. Iako, priznajem, ima onih koji su oduševljeni idejom. A koje su zamke? Zašto ja tvrdim da je nemoguće?
1. Nemoguće je spojiti nerve kičmene moždine. Da je moguće zar ne bi prvo probali da spasimo one koji imaju povrede kičme? Treba prvo to rešiti efikasno. Nikakav lepak tu ne pomaže.
2. Količina imunosupresiva koje je neophodno dati je daleko veća od letalne doze. Kako rešiti to? Telo odbacuje glavu, najrealniji scenario.
3. Hajde, radi priče, da zamislimo da smo rešili prva dva problema. Dolazi treći. Ono što neki stručnjaci zovu: "Sudbina gora od smrti". Mozak se budi iz indukovane kome. Odjednom dobija informacije iz 3 triliona tuđih ćelija. Istog trenutka. Očekuje se nikad zabeleženi bol koji vodi u trenutno gubljenje uma i nakon toga smrt.
Zato je ova intervencija nemoguća. Prilično neodgovorna. Na granici eksperimenata u knjigama strave i užasa. Uostalom to je i razlog što nije dozvoljena u Evropi i USA.
Šta ako uspe?
Da recimo zamislimo kako je nekim čudom intervencija uspela. Šta onda? Nova ličnost, Prometej Novog Doba, ko je on? Glava ili telo? Reći ćete glava, znam. Ali, da li je tako? Veći deo tela nije glava. Šta ako Prometej odluči da ima decu? Čija su? DNA bi bio iz tela. Šta bi bilo sa imovinom? Šta sa rodbinskim vezama? To nije jedan organ, to je čitavo telo.
Ja ne znam koliko se situacija i kombinacija može zamisliti. Nerealno je odbaciti telo kao nešto ništavno.
Identifikacija putem otisaka prstiju, telo.
Ovakve ideje praćene sentacionalizmom donose samo štetu. Ništa dobro. Mogu zamisliti gomile oštećenih koji traže da se njihovo telo ukloni gonjeni lažnom nadom u uspeh nečega što duboko miriše na prevaru.
Podržavam ideju da svako treba pratiti svoju viziju ali šta kada je ta vizija pogrešna?
Коментари
Постави коментар
Već više od godinu dana Google ne dozvoljava da komentarišem. Tako ne mogu da odgovorim. Zbirni odgovor za sve šarlatane, nadridoktore, mrzitelje ljudskog roda: "Jedino što umete je mržnja. Žalite se onom koga vidite u ogledalu, naučite nešto, smešno izgledaju vaši komentari i prilično bedno."