Ono što se ne vidi u vestima

Pre par dana Niš je zadesila tragedija. Na prelazu bez rampe voz je prepolovio autobus. Nekoliko ljudi je poginulo. Puno ih je povređeno. Povređeni su brzo zbrinuti u niškom KC što je sigurno smanjilo broj žrtava. Odmah su krenula sumnjičenja i davanja mišljenja, čak i od ljudi koji po svojoj funkciji to ne bi smeli da pomisle.

To sve znate. Neću ponavljati. Kada novinske ekipe ugase kamere a mediji i važni pojedinci proglase krivca još pre istrage, ostaje samo ono što se radi u bolnici. A to nije lako. Niti je lepo, prijatno. Iz pijeteta ka žrtvama i njihovim porodicama neću pisati direktno o tome, već o jednog drugoj nesreći mnogo godina ranije i mnogo kilometara daleko. Čak ni kontinent nije isti.

Iza kulisa

Kada je stigla vest o nesreći koju je doživeo voz i njegovi putnici bio sam na poslu. Ni pomišljao nisam šta sledi u nekoliko sledećih sati i dana. Ekipa u kojoj sam radio je bila internacionalna. Nijedan lokalni. Ne pišem to da bih nipodaštavao ikoga već da ukažem na jezički problem i koji sledi ali i na to da se radilo o profesionalcima.

Počeli su da stižu. Prvo u malom broju a onda masovno. U sledećih par sati bilo je 600 povređenih. Ako želite da znate kako bukvalno izgleda krv do kolena možete da zamislite da su belo svetlo plavi zidovi bili crveni. Jadne čistačice su ribale neprekidno ali krv je tekla brže.

Amputacija noge na hodniku. Nema vremena. Pacijentkinju, povređenu, rekao bih staru negde oko 15 ili 16 godina odnose dalje a noga ostaje na podu.

Neurohirurg je kod nas. Neko pita za stanje prethodnog pacijenta. Meni je po snimcima jasno ali očajnički se traži nada. Otvoriće glavu da edem popusti. Ima nade? Ne, nema nade, živeće još kratko dok mozak ne izgubi svaki trag funkcije a rodbina prihvati neminovno. Ne nema nade.

Nakon nekoliko sati osoblje već počinje da posustaje. Nekoliko gubljenja svesti. Jedan stariji hirurg je doživeo infarkt. Neki spavaju na podu. 

Čuju se krici i plač. Onaj crni plač, nenaučeni, iznenadni, onaj koji se uvlači u dušu i nikada iz nje ne izađe. Ili onaj drugi kada se nekome saopšti da je njegov najmiliji van životne opasnosti. Ima opekotine, ko zna kako će živeti ali preživeo je.

Posao traje i traje. Razlika između profesionalaca i amatera je u tome. Profesionalci ne razmišljaju van dijagnoze dok traje vanredno stanje. Nema misli o hrani, kafi, spavanju. Niti o tome koga je pola pacijent, koje boje kože, koje političke pripadnosti ili kog naroda. Može biti prijatelj, rođak ili krajnji neprijatelj, nema razlike.

Nema protekcije kod onih koji rade svoj posao kako treba. Niko nema prednost ili drugačiji tretman. To je ono što drugi ne shvataju. U takvim trenucima nema ničeg drugog, nema novca, nema ničega. Nema ljubavi, nema veza. Nema viceva.

Dan posle

Prošao je dan, došao je drugi. 24 sata neprekidnog posla, bez hrane, uglavnom bez vode i bez odmora. Počele su kontrole operisanih. Miris usirene krvi se uvukao svuda. ne znam da li su ga ikada isprali.

Razmileli su se sveštenici nudeći neki smisao strašne nesreće

Tek drugog dana popodne sam otišao da spavam. Nisam mogao. Krici odzvanjaju kroz sobu. Završio sam u nekom baru. Polovina onih koji su bili sa mnom su bili tu. Niko nije mogao da spava.

E onda počinju da narivu slike. Onda počinju emocije. Onda se shvati koliko je ko imao godina, kog je pola, boje kože. Vlada tišina. Tada sam počeo da pijem rum. On ima sunca u sebi, svetlost. Topao je duši.

Ne znam u čijem sam krevetu zaspao. Nije to ni važno. Nekoliko dana kasnije bio sam u avionu. Ovo je priča koju do sada nikome nisam ispričao. Možda je ovo zadnji trenutak da se nekome poveri. Da uopšte iko shvati da medicinu čine uglavnom časni ljudi a da onih nekoliko procenata loših, pokvarenih, nisu nama dragi. Borimo se protiv njih kako god umemo.

Onda se pojavi neko ko kaže kako su svi lekari monstrumi. Onda kaže kako se treba lečiti samo prirodno kako su se lečili naši stari jer oni su bili zdravi. Nikakve činjenice ne pomažu. 

Kako ubediti nekoga ko veruje u magijska rešenja, univerzali lek za sve koji raste negde na poljani.

Za medicinu ne postoji politika, ne za pravu medicinu. Oni kojima je bitno samo da se bogate i ne zamuče nisu lekari, oni su zlo zbog kojih postoje antinaučni pokreti.

A vi koji bi sve lečili sodom bikarbonom, kimom, urinom ili sličnim glupostima...gde se vi nalazite kada traje borba za nečiji život? Gde ste tada?