Lekar manje vrednosti

Kroz čitavo školovanje učili su me da je medicina poziv a ne zanimanje. Ipak prevario sam se. Možda je tako za lekare, ali za administraciju svakako nije. Dakle saznao sam da moja vrednost zavisi samo od mog trenutnog radnog statusa. 

 

Kako sam prestao da budem lekar i druge priče iz administrativne fantastike

Postoji jedan trenutak u životu kada shvatiš da nisi ono što misliš da jesi.

Ne zato što si pogrešio.

Ne zato što si izgubio znanje.

Ne zato što si prestao da radiš.

Nego zato što je neko u tabeli odlučio da trenutno ne postojiš.

Dobro došli u svet gde se profesionalni identitet ne meri diplomom, iskustvom ili licencom, već statusom u trenutku zaključenja biračkog spiska.

---

I Poglavlje: Svet bez Kafke

 

U nekom paralelnom univerzumu, jedan čovek se budi i shvata da je optužen, ali ne zna za šta. Vrata su zatvorena, ljudi ulaze i izlaze, svi znaju pravila osim njega. To je svet u kome krivica postoji pre objašnjenja.

U ovom univerzumu, stvar je jednostavnija. Ovde nema misterije. Ovde samo dođete da glasate i shvatite da vas nema.

Ne na simboličkom nivou, ne metaforički. Nema vas na spisku. Kao da ste se negde usput razgradili u administrativni prah, ostavili tragove u sistemu, ali ne i pravo da u njemu učestvujete.

Prvo pomislite da je greška. Naravno da je greška. Sistem ume da pogreši, ljudi umeju da pogreše, čak i ozbiljne institucije ponekad pogreše. To je ona poslednja naivnost koju čovek sebi dozvoli pre nego što počne da razume gde se zapravo nalazi.

Onda dobijete objašnjenje.

Ne odmah, ne jasno, ne sa potpisom koji ima lice. Objašnjenje dolazi polako, kroz rečenice koje zvuče kao da su pisane bez namere da ih iko zaista razume, ali sa jasnom namerom da zatvore svaku raspravu.

Niste zaposleni.

To je sve.

U toj jednoj rečenici staje čitava transformacija. Niste više lekar u onom smislu koji vam daje pravo da učestvujete u sopstvenoj profesiji. Možete da znate, možete da umete, možete da postojite sa svim onim što ste godinama gradili — ali trenutno ne radite, i to je dovoljno da budete premešteni u neku vrstu međuprostora.

Ne izbrisani potpuno. To bi bilo previše brutalno, a sistem ne voli brutalnost, on voli eleganciju.

Ne, vi i dalje postojite. Samo ne tamo gde je važno.

Ne postoji odluka o brisanju.
Ne postoji disciplinska mera.
Ne postoji zabrana.

Postoji samo tiha, uredna, administrativna rečenica, napisana tonom koji ne ostavlja prostor za emociju, ni za raspravu, ni za sumnju:

„Nemate pravo glasa.“

I to je trenutak u kome počinje pravo razumevanje.

Ne toga da ste izgubili jedno pravo, nego toga da prava u ovom sistemu nisu stabilna kategorija. Ona nisu vezana za ono što jeste, nego za ono što ste u određenom trenutku u nekoj evidenciji.

Dovoljno je da se taj trenutak ne poklopi sa očekivanjima sistema, i vi prestajete da budete relevantni.

Ne kao osoba. Ne čak ni kao profesionalac.

Nego kao unos u tabeli koji trenutno ne ispunjava uslov.

I sve to bez konflikta, bez drame, bez potrebe da vam iko išta lično kaže.

Sistem je tu, radi tiho i uredno, i samo vas, gotovo ljubazno, obavesti da ne pripadate tamo gde ste mislili da pripadate.

Ako u tome ima humora, on je suviše suv da bi bio odmah prepoznatljiv.

Ali postoji jedna gotovo komična doslednost u toj logici.

Jer u svetu u kome pravo postoji samo dok ga sistem prepoznaje, najstabilnija stvar nije zakon, ni profesija, ni znanje.

Najstabilnija stvar je trenutak.

A trenutak, kao što znamo, ume da bude vrlo nezgodan temelj za bilo šta što pretenduje da liči na pravdu.

---

II Poglavlje: Metamorfoza bez insekta

Gregor Samsa je lik iz Metamorfoza, delo koje je Franz Kafka napisao tako da vam zauvek pokvari poverenje u ideju da će svet imati smisla. Jednog jutra, bez najave, bez komisije, bez žalbenog roka, Gregor se budi i shvata da je postao – buba. Ne metaforički. Ne “osećam se kao buba”. Bukvalno. Hitin, nogice, potpuna katastrofa za CV.

I sad, logično bi bilo da je to najveći problem u priči.

Nije.

Pravi problem je što ga svi ostali vrlo brzo prihvate kao – nepotrebnog.

On je i dalje Gregor iznutra. Razmišlja isto, brine isto, pokušava da objasni šta se desilo. Ima radnu etiku, odgovornost, čak i grižu savesti što kasni na posao. Samo što spolja više ne izgleda kao neko ko ima pravo na posao, na dostojanstvo, na glas. I to je dovoljno.

Prepoznatljivo?

Vi se jednog dana ne probudite sa oklopom i antenama. Probudi vas poruka, mejl, ili još bolje – tišina. Ona administrativna, sterilna, koja ne viče, nego briše.

I shvatite da više ne postojite tamo gde ste do juče postojali.

Ne zato što ne znate. Ne zato što ne radite. Ne zato što ste pogrešili.

Nego zato što vas nema u sistemu.

I tu dolazimo do jedne suptilne razlike između Gregora i savremenog lekara:

Gregor je bar imao luksuz da bude jasno transformisan.

Vi imate luksuz da se pravite da se ništa nije desilo.

I dalje znate sve što ste znali juče. I dalje možete da pročitate snimak bolje od pola onih koji su ostali. I dalje vam mozak radi, ruke rade, iskustvo postoji. Samo što je sistem odlučio da to nije relevantno.

Jer sistem ne meri znanje.

Sistem meri status.

A status je danas kao parking mesto u centru grada – ako ga nemaš, možeš da budeš najbolji vozač na svetu, i dalje si samo neko ko kruži.

I onda kreće najlepši deo ove moderne verzije Kafke:

Ne samo da ste “nestali”, nego imate rok od 24 sata da se žalite na sopstveno nestajanje.

To je genijalno, kad se malo razmisli. Čovek prestane da postoji u sistemu, ali sistem i dalje očekuje da funkcioniše dovoljno dobro da napiše prigovor.

To je kao da Gregoru neko kaže:

“Razumemo da ste sada buba, ali molimo vas da u roku od jednog dana dostavite uredno popunjen formular, potpisan hemijskom, bez fleka.”

I naravno, postoji i ta moralna nijansa koja dodatno začini stvar.

 

Počnete da se pitate:

- možda sam ja pogrešio

- možda sam mogao drugačije

- možda nisam dovoljno... nešto

Gregor je barem znao da nije tražio da postane buba.

Vi niste sigurni šta ste tražili, ali imate osećaj da ste nekako ipak krivi.

To je možda i najveći trik sistema: ne da vas izbaci, nego da vas natera da razmišljate da li ste možda sami izašli.

I dok stojite tako, potpuno isti kao juče, samo administrativno izbrisani, shvatite jednu neprijatnu istinu:

Transformacija se nije desila vama.

Desila se načinu na koji vas drugi vide.

A to, nažalost, ima mnogo konkretnije posledice od toga da imate šest nogu.

Gregor je na kraju prestao da smeta jer je fizički nestao.

Savremeni Gregor nastavlja da postoji, samo bez funkcije.

I to je možda još gore.

Jer buba bar ne mora da ide na šalter.

---

III Poglavlje: Lov na smisao

Naravno, racionalan čovek pokušava da razume. To je prva greška, ali i najlepša ljudska navika, kao verovanje da red vožnje ima veze sa realnim kretanjem autobusa.

Šalje prigovor. Uredno, jasno, sa idejom da postoji neka skrivena logika koju samo treba osvetliti, kao da je istina nešto što čeka da bude pronađeno, a ne nešto što je već odavno zamenjeno formularom.

Odgovor stiže brzo. To uvek ide brzo kada nema dileme.

Nije greška.

Niste radno angažovani u trenutku zaključenja biračkog spiska.

Rečenica je savršena. Sterilna, zatvorena, samodovoljna. Kao matematički dokaz koji je odlučio da se bavi ljudima.

Logika je besprekorna u svojoj zatvorenosti:

pravo imaju oni koji obavljaju profesiju

vi trenutno ne radite

dakle, ne obavljate profesiju

I sve je tu. Krug je zatvoren. Sistem zadovoljan. Svet uredan. Razum može da ide kući, nema više šta da traži.

Samo što negde usput ostaje jedna sitnica, skoro neprimetna, kao fusnota koju niko nije tražio:

da je profesija nešto što postoji samo dok traje ugovor o radu.

Sve ostalo je pauza u postojanju.

I tu se, gotovo nečujno, u priču uvlači George Orwell, kao neko ko bi verovatno klimnuo glavom i zapisao ovo kao primer uredno sprovedene misaone operacije.

Jer ovo više nije logika. Ovo je disciplina jezika.

U svetu 1984 postojala je ideja da se stvarnost ne menja silom, nego definicijama. Ako promeniš značenje reči, ne moraš da menjaš svet. Svet će se sam prilagoditi.

Lekar više nije neko ko zna.

Lekar je neko ko trenutno ima aktivan status.

Ako nema status, nema ni lekara.

Ako nema lekara, nema ni prava.

Ako nema prava, nema ni problema.

To je već elegantno. Skoro umetnički.

U sledećem koraku, sasvim prirodno, moglo bi da se uvede i nekoliko dodatnih termina, čisto da se zaokruži sistem:

-“privremeno nepostojanje”

- “administrativna nevidljivost”

- “period bez profesionalnog identiteta”

Zvuči kao dijagnoza, ali bez neprijatnog dela gde se pacijent pita kako da se leči.

I onda dolazimo do apsurda koji bi Douglas Adams verovatno zapisao uz osmeh, jer stvarnost očigledno pokušava da mu ukrade stil.

Zamislite univerzum u kome brod nestane jer neko nije na vreme overio formular o postojanju broda.

Putnici stoje na palubi, more postoji, horizont postoji, samo brod, administrativno, ne postoji.

I kapetan dobija obaveštenje:

“Niste kapetan u trenutku provere statusa kapetanstva.”

Logično.

Jer kapetan je neko ko upravlja brodom.

Ako brod ne postoji, nema ni upravljanja.

Ako nema upravljanja, nema ni kapetana.

Ako nema kapetana, nema ni odgovornosti.

Ako nema odgovornosti, sistem funkcioniše savršeno.

I svi mogu mirno da spavaju, osim onih koji su se slučajno zatekli na nepostojećem brodu.

Vrhunac svega nije u tome što je odluka pogrešna.

Vrhunac je u tome što je odluka dosledna.

Dosledna svetu u kome je identitet vezan za trenutno stanje u tabeli.

U kome si lekar dok traješ u ćeliji.

U kome prestaješ da budeš ono što jesi onog trenutka kada sistem odluči da više nema mesta za tvoje ime.

I naravno, očekuje se da to prihvatiš racionalno.

Da razumeš.

Da klimneš glavom.

Jer, ako već ne postojiš, najmanje što možeš da uradiš je da se ponašaš razumno.

---

IV Poglavlje: Sudija koji dolazi posle presude

U sledećem koraku, pokušavate opet.

Jer, možda postoji nesporazum.

Možda članstvo ipak nešto znači.

Odgovor je još zanimljiviji:

nije stvar samo u tome što nemate pravo.

stvar je i u tome što ste zakasnili da reagujete na to što nemate pravo.

Drugim rečima:

• prvo vam je oduzeto pravo
• zatim vam je oduzeto pravo da to pravo osporite

jer niste reagovali pre nego što ste znali da pravo nemate.

Ovo više nije administracija.

Ovo je zatvoreni sistem, gotovo savršen u svojoj logici, gde svaki izlaz vodi nazad na početak.

---

V Poglavlje: Enciklopedija nevidljivih lekara

Ova priča nije o jednom slučaju.

Ona postavlja pitanje koje je mnogo neprijatnije:

šta se dešava sa lekarima koji:

• čekaju posao
• menjaju posao
• rade van sistema
• prave pauzu
• odlaze i vraćaju se

Da li svi oni, u nekom trenutku, prestaju da budu deo profesije?

I ako prestaju - ko o tome odlučuje?

I na osnovu čega?

Ako je odgovor: „status u trenutku”

onda profesija više nije identitet.

Postaje administrativni događaj.

---

 

VI Poglavlje: Sud kao poslednje utočište razuma (ili iluzije)

Na kraju, ostaje sud. Dobro, smem i ja malo da se šalim.

Ne da vrati glas. Ne da poništi izbore. Ne da popravi svet, jer sudovi generalno nemaju ambiciju da rešavaju ontološka pitanja postojanja, iako bi im to ponekad bolje išlo nego rešavanje rokova. Nego da odgovori na jedno, naizgled banalno pitanje: da li je moguće da član organizacije nema pravo da učestvuje u njenom radu bez jasne odluke o gubitku tog prava?

Jednostavno pitanje. Gotovo nepristojno u svojoj direktnosti.

I tu dolazimo do raskrsnice koja je, naravno, već unapred projektovana da izgleda kao izbor, a zapravo je zatvoren hodnik sa ogledalima.

Ako je odgovor „da”, onda imamo sistem u kome prava ne postoje kao nešto stabilno, nego kao trenutna interpretacija. Nešto što liči na pravo, ponaša se kao pravo, ali u suštini zavisi od toga ko ga u tom trenutku čita.

Pravo kao vremenska prognoza.

— danas imate pravo
— sutra je oblačno
— prekosutra niste postojali u trenutku merenja

I niko ne laže. Samo se tumači.

Ako je odgovor „ne”, onda imamo problem. Ne mali, tehnički, “pogrešno smo kliknuli” problem. Nego sistemski. Jer to znači da je pravo postojalo, ali je praktično suspendovano bez odluke. Bez akta. Bez potpisa. Bez onog minimuma dostojanstva koje makar formalno kaže: “uzeli smo vam nešto, evo papira”.

Umesto toga, dobijate tišinu sa obrazloženjem. I tu se, kao gost koji nikada ne odlazi, ponovo pojavljuje George Orwell. U njegovom svetu, problem nije bio u tome što su prava ukidana. Problem je bio što jezik omogućava da se prava nikada ne ukinu, samo da prestanu da važe u određenim okolnostima koje niko nije dužan da definiše.

To je mnogo elegantnije. Ne postoji odluka o oduzimanju prava. Postoji stanje u kome pravo “nije primenjivo”. Razlika je kozmetička. Posledice su identične.

I onda dolazi šlag na tortu, deo koji bi čak i Douglas Adams pogledao i rekao: “dobro, ovo je već bezobrazno kreativno”.

Rok za tužbu.

Naravno da postoji rok. Bez roka bi ljudi mogli da razmišljaju, a to bi bio presedan koji sistem ne može da priušti.

Rok je kratak. Toliko kratak da više liči na refleks nego na pravno sredstvo.

I onda dobijate savršenu konstrukciju:

— pravo vam je praktično uskraćeno bez odluke
— rok za osporavanje je toliko kratak da ga realno ne možete iskoristiti
— kada pokušate, dobije se odgovor: zakasnili ste

I sve je opet tačno. Niko vam nije zabranio da se žalite. Samo niste stigli. To je kao da vam neko zaključa vrata, ostavi ključ s druge strane, i kaže: “vrata su bila otključana u trenutku kada smo proveravali”. Tehnički, možda i jesu.

Praktično, vi stojite napolju.

I tu dolazimo do suštine koja nije pravna, nego egzistencijalna, što je uvek loš znak za bilo koji sistem koji pretenduje da bude ozbiljan:

sistem ne brani prava.

Sistem brani pravila.

A pravila, za razliku od prava, nemaju problem sa tim da budu savršeno dosledna čak i kada proizvode apsurd. Zapravo, posebno tada. Jer apsurd je često znak da sistem funkcioniše tačno onako kako je zamišljen. Samo što niko nije hteo da prizna šta je tačno zamišljeno.

---

Zaključak: Kratka beleška iz budućnosti

Možda će jednog dana postojati jednostavnije pravilo:

ili si član — ili nisi.

Bez međustanja u kome postojiš dovoljno da budeš u evidenciji, ali ne i da odlučuješ. Do tada, ostaje nam da beležimo ovakve situacije. Ne zato što su retke. Nego zato što su previše logične unutar sistema koji je zaboravio šta pokušava da predstavlja.

I možda najvažnije: da ne zaboravimo da profesija ne nestaje onog trenutka kada nestane ugovor. Nestaje tek onda kada prihvatimo da je to normalno.

Da li se sistem plaši mog glasa? Ne mog lično već glasova onih lekara kojima je uskraćeno pravo da budu lekari, obaveze im nisu ukinute. Glupo je da se plaši, glasanje na kome nema nikakve kontrole nema mnogo smisla - nije bitno kako se glasa već ko broji. Komora do sada nije delovala ozbiljnije od zabavišta.

I na kraju fundamentalni problem - Ako neko, ispred mene, na ulici padne, da li ja imam pravo da mu pomognem kao lekar jer nemam radni status? Kao onaj mim, čovek umire na ulici a ja prolazim i kažem - Lekar sam, ali nisam radno angažovan, znači umreće.