Idemo dalje, sledeći!

Kada dugo pokušavate da pomognete pacijentu i on nažalost podlegne bolesti, ne mogu da opišem taj osećaj. Pre više od deset, možda ima i petnaest godina, umalo sam odustao od medicine jer sam uporno bio ignorisan od strane kolega koje su lečile pacijenta. Nažalost bio sam u pravu a pacijent je odavno ispod zemlje.

Sada sam više oguglao i bilo je mnogo smrti oko mene, neću odustati više a nemam ni kad. 

Često sa prijateljicom i koleginicom pričam o medicini. Ona ima tu nesreću da medicinu shvata baš kao i ja. To je možda dobro za pacijente, ali užasno deluje na sujetu kolega. Pacijentu su davali 15 dana života, živeo je još tri godine. Možda bi živeo duže da lekari ne otpisuju pacijente tako lako i da ne leče po svom osećaju i egu već po pravilima.

Potrese me smrt ljudi koji su mogli da žive duže i ovo pišem u tonu koji je emotivan a ne racionalan.

Naš posao je takav, mi uvek moramo da idemo dalje. 

 

Ali postoji jedna stvar koju nikada nisam uspeo da prihvatim: olako prepuštanje. To da se neko u startu svrsta u „bez perspektive“ samo zato što papiri, protokoli ili nečiji osećaj tako kažu. Ponekad se pitam da li je reč o strahu da se pogreši, ili o strahu da se uloži previše sebe pa kasnije boli. A možda je najgore kad nije strah, već ravnodušnost.

Nije ovo prvi put u istoriji da medicina mora da bira između udobne distance i hrabrosti. Avicena je pre više od hiljadu godina pisao da „lekar koji nema hrabrosti da se umeša u neizvesno, nije ništa više od posmatrača bolesti.“ Njegove reči su preživele vekove jer se u medicini ništa suštinski nije promenilo: bolest je neizvesna, čovek je krhak, a lekari moraju da biraju ili stoje ispred smrti, ili se sklanjaju sa puta da bi bila „čista statistika“.

Setim se često i Nikolaja Ivanoviča Pirogova, lekara sa Krimskog rata. Govorili su mu da je rana gangrenozna, „nema više šta“, da pacijenta treba pustiti da ode. A on je sedeo satima, zarazio se pripijajući se uz bolnički sto, ali nije odustao. I taj „otpisani“ je preživeo. Pirogov je napisao nešto što stoji kao uklesano: „Pacijent je čovek, ne zaključak iz udžbenika.“

Danas, i dalje, borimo se sa istim senkama. Samo što one nemaju oblik ratnog vihora niti mračnih šatorskih bolnica — nego birokratije, rasporeda, žurnih vizita, konsultacija pro forme, bele mantile koji prolaze pored kreveta kao pored komada nameštaja.

Možda se zato toliko potresamo kada neko ode, a nije morao. Jer tada smrt nije samo kraj bolesti nego i podsetnik gde smo zakazali mi, kao ljudi.

Zbog takvih momenata, zbog tih tišina koje ostanu u hodniku posle proglašene smrti, čovek bi mogao da posustane. I ja sam, tada, davno. Ali nisam otišao. Nisam zato što, uprkos svemu, postoji onaj trenutak kada pacijent ustane, nasmeje se, vrati se kući. Taj trenutak nastavi da te vuče, da te podseća zašto si tu.

Sada znam da ne treba biti ni hladan ni preosetljiv, nego samo uporan.

Ne tražimo čuda. Ali tražimo da se čovek nikada ne otpisuje dok god postoji disanje, puls, pogled, nada makar i slaba. Jer ponekad i najtanja nit postane konopac spasa.

Naš posao je takav. Mi uvek moramo da idemo dalje.

Ali to „dalje“ uvek nosimo sa sobom, svako ime, svaki slučaj, svaki uzdah, svaku tišinu na kraju.

I to je cena koju niko spolja ne vidi.

I dobro je što je tako.

 

Maimonidova zakletva – Molitva lekara

„Bože, ispuni moje srce ljubavlju prema pozivu koji sam izabrao.

Neka duh pohlepe i želja za slavom i častima bude daleko od mene.
U srcima mojih bolesnika neka vidim samo čoveka koji trpi.

Nauči me da budem smiren i čvrst, da ostanem veran nauci,
ali da znam i kada nauka ćuti, da slušam ono što govori ljudska duša.

Daj mi snagu da se uvek borim protiv bolesti,
ali nikada protiv bolesnika.

Neka me vodi blagost i razumevanje,
jer najveća mi je radost da ublažim bol, da vratim zdravlje, da spasem život.

Ako mi uspe, neka budem umeren u radosti;
ako izgubim, neka budem čvrst u bolu, svestan da sam činio sve što je bilo u mojoj moći.

Bože, podari mi mudrost:
da se ne zavaravam,
da ne verujem da sve znam,
da umem da saslušam druge,
da poštujem one koji znaju više,
a da nežno poučim one koji znaju manje.

U meni neka uvek živi svest da je medicina služenje ljudskom biću,
koje pati i traži utehu.

Neka moja ruka nikada ne nanese povredu,
niti moje srce ikada postane hladno.

Jer samo čovek koji saoseća
može biti istinski lekar.“**

 „Lečiti znači biti uz čoveka dok se bori. Ponekad pobedimo bolest, ponekad samo usamljenost. Ni jedno ni drugo nije mala stvar.“

Nakon toliko godina nemamo nijednu zajedničku sliku. Znam da sada razmišljaš šta ću dalje reći. Ništa. Zastaću da nađem pesmu dostojnu sahrane medicine. Uspomene se nose u srcu a ne na papiru. 

Jedna vrata se zatvaraju i na druga već ulazi sledeći pacijent. Takva je naša sudbina.