Svi CT znaci kovida

Слика
 Kovid-19 je preozbiljna bolest. Srećom, ne kod svih. Ima ljudi koji ne osete ništa ili skoro ništa. Dobro je da je tako. Ono što viđamo kod pacijenata koji imaju teške oblike je strašno. Ovo što sledi je CT pregled kod pacijenta starog 53 godina. Bez drugih bolesti, otežavajuća okolnost je samo pušenje. Sasvim sigurno nije osoba kojoj bi se život završio brzo, prirodnim razlozima. Već sam pisao o tome šta se vidi tokom CT pregleda. Ono što je karakteristično su "ground-glass" konsolidacije. One izgledaju kao paučina na plućima. Postoje kod još nekih bolesti ali skoro nikada obostrano i na multiplim poljima. Drugi znak je "crazy paving". To linije koje se nepravilno kreću kroz polja zapaljenja. Retko se viđaju kod drugih bolesti. Treće su proširenja krvnih sudova koja često vode u trombozu Četvrti znak trakcione bronhiektazije, slobodan vazduh između alveola. Ne služi disanju Peti znak je poremećena arhitektonika pluća. Život obog pacijenta zavisi od puno stvari ali

Muzika za čitanje

Kao na početku 3D filma kada izlazi pas i pokazuje da stavite specijalne naočare jer film je 3D a vi to kao niste primetili na plakatima i dok ste plaćali cenu ulaznice, tako ja sada iskačem iz ekrana i kažem: Pustite zvuk! Ovo je muzika za čitanje.

Hrvat i Srbin, obojica nacionalisti

Želeo bih da sam glup. Blistavo glup. To je najveći poklon za naše vreme.

Ovo sam ja. Rat, ja u ambulantnim kolima. Ispred nas neki hrvatski grad. Odjednom, iz jarka istrčava neki vojnik sav maskiran: Idioti, gde ste krenuli, nazad, nazad. Zenge su 200 metara ispred. Mislim u sebi: Jes, rekao bih da je ovo Osijek. Počinje pucanje. Vojnik odguruje vozača, stavlja nogu na gas i punom brzinom u rikverc. Da ga nije bilo sada bi čitali nečiji tuđi blog. 

Zakleo bih se da 50 metara ispred prepoznajem Juru kako puca na mene. Ljudski mi je došlo da mu mahnem. Glupo. Najbolji prijatelj iz vojske. Obojica smo na rečima bili veliki nacionalisti. Deca. On Velikohrvat a ja Velikosrbin. Najbolji prijatelji. Vojnik se dere: Pucajte ako vam je život mio. To nije naredba, više je molba, očajanje.

U džipu ja kao lekar, jedan tehničar i jedna sestra. Šofer koji se trese, svestan da je pogrešno skrenuo kod Albukerkija i da Sombor i Osijek nisu ni malo slična imena. Pre rata je vozio po niškim selima konjsku zapregu. Rat svakoga unapredi na bolestan način.



Vadim pištolj, Zastava TT. Pucam. Imam utisak da jedino mogu da nišanim u Juru. Verovatno i on u mene. Bez trunke mržnje, kako da ga mrzim kada mi je prijatelj? Licemerna strana rata. Zajedno smo jurili zagrepčanke, on navukao picajzle a ja ne. Zezao ga da su to hrvatske i da prepoznaju i vole samo hrvatske dlake. Frktao je kao neki mačak. Pucam nišaneći u njega. Bez mržnje. On je visok i potpuno plav. Svetla skoro bela kosa i pege na licu. Mislio sam da je do 25 pročitao sve knjige ikada odštampane.

E moj druže zagrebački. Ako kažem da ne mrzim Hrvate i da navijam za njihovu reprezentaciju kada igra protiv nekog trećeg odmah me mrze i časte "imenima". Ako kažem da sam pucao iz vojnog džipa na najboljeg prijatelja Hrvata tapšu me po ramenima i naručuju piće. Čudna je ljudska glupost. Zarad tako smešne stvari kao što je geografsko mesto nastanka u stanju smo da ubijamo ljude. Čak i najbolje prijatelje.

Rat protiv Austrije

Čitao sam jednom negde da su svi ljudi braća. To je da se čovek još iznenadi kad pogledaš kakav je svet.

Ja više nisam nacionalista ali ne propuštam priliku na navijam za Srbiju dok 22 igrača jure jednu loptu. Beograd. Igramo protiv Austrije. Ja sa decom i prijateljima, navijačima Radničkog, Meraklijama (uvek sam ponosan što i dalje srce poskoči kada voljeni tim moga grada nekoga pobedi). Marakana. Veličanstveno izgleda kada je puna. Mi na jugu. Austrijanci na Istoku. 

Ne znam ko je prvi počeo. Baš kao u Prvom Svetskom ratu - kome je više odgovarala smrt Franca Ferdinanda, ko je prvi počeo? Sa Austrijske strane lete baklje. Padaju tačno među nas. Jakna mog sina nagorela na jednom mestu. Kosa drugog osmuđena bakljom koja je prošla. Ključa krv. Jedan moj nišlija krade Austrijsku zastavu. Policija između nas.



Nekako se smirilo. Neposredno pored mene i iznad mene grupica patriota. Bar zamišljaju. Jedan ima majicu sa likom Adolfa Hitlera. Debilizam PatriJota. Protiv Austrije dolazi sa majicom Austrijanca Adolfa. A glume neki srpski pokret. Kasnije su bili mnogo popularniji. Tu im je i vođa. Pikljav, mršav, pun kompleksa. Kreće njihova predstava.

Himna. Pita taj sa majicom Adolfa: Šefe da pevamo? - Ne znam ti ja to. Posle Marš na Drinu. Šefe, šefe da pevamo ovo? - Jao ne znam ni to. To ne zna da peva ali zna neke druge, svoje pesme. Svaka je o tome kako će veliki srBski junci da zakolju nekog Srbina koji im nije po volji. Svi koje bi klao su Srbi, pratio sam pažljivo. Trpim neko vreme, volim fudbal. A i deca, maloletni.

U nekom trenutku oko 64 minuta i 38 sekundi od početka utakmice dok su pevali kome bi se Srbinu krvi napili nisam izdržao. Okrećem se, vrlo miran (ko me ne zna) i ledeno hladno se unesem u lice njihovom šefu: Je li bre majmune imaš li ti nekog drugog da kolješ sem Srba? Nije toliko hrabar kao kada ispred sebe ima neko romsko dete, duplo manje od njega a još ga dvojica drže.

Šefe, šefe šta da radimo? Kuš majmuni da ne vidite kako se stvarno kolje zubima. Šef ćuti. Hajde majmune da čujem još kog ćeš Srbina da kolješ? Reci samo. Verujem da sam duplo teži od njega a neobrijan sa navijačkim šalom i kapom i onako hladno goropadan siguran sam da delujem ubedljivo. Pobegli su onako kolektivno kao što obično patriJote i urade.

 Rusi dolaze

Ponovo me muči sećanje koje se ne seća

Ljudi se prevare vrlo lako kada me slušaju ili čitaju šta pišem. Ja ne mrzim Ruse. Ne volim njihovu politiku i šta rade svom narodu ali ljudi su nešto drugo. U stvari otkrio sam da imam tu Remarkovsku crtu u karakteru. Ne volim nacije već prijatelje. A ako mi je neko prijatelj kakve veze ima kog je pola, seksualnog opredeljenja, bolje kože, nacije ili kom se bogu moli ili ne.

Čekam ispred Lenjingradskog Univerziteta. Izlazi sekretarica mog prijatelja Rusa, profesora parapsihologije. Profesor kasni, kaže mi ona na mekom ruskom jeziku. Kao da ne znam. Profesor stiže. Znam da je u vezi sa svojom sekretaricom i da su zajedno izašli iz kuće ali on je čuven po tome da uspe da nađe nešto preče nego da stigne na vreme. Nu, ti poranio. Mislim gde sam poranio mrznem se pola sata ali ne ljutim se, na njega je nemoguće biti ljut.



Uvek je imao sivu kosu i sivu bradu, niži od mene. Čovek oličenje mira. Parapsiholog i narodni lekar. Čitav dan sam aktivno učestvovao u eksperimentima. On je pokušavao da vodu pretvori u vino. Znam, svi će pomisliti na šarlatanstvo, ne. Potpuno legitiman naučni eksperiment. O da, svašta sam video. Ništa mi nije nepoznato. Ni izmišljeni "ruski" lekovi, ni telekineza, levitacija, vidovnjaštvo, veštičarenje.

Večera. Profesor naravno kasni. Sedim sa njegovim asistentkinjama. Za nekoga tako mirnog imao je prilično dobar ukus u pogledu lepote saradnica. Dok je stigao Ruskinje i ja smo već igrali na stolu. Pitam što kasni. Svratio u crkvu. Koju? Čiju? Nu to meni nije bitno, prvu koju vidim, crkva, katedrala, džamija, sinagoga, zar je važno?

Pogodilo me kada je umro. Cigarete. Radio je do zadnje sekunde. Delovalo je da je umro iznenada pa su uradili obdukciju. Pričali su mi posle da su mu pluća bila skroz crna, kao i srce. Jedan od najboljih ljudi je imao crno srce. Ironija. I onda me neko optuži kako ne volim Ruse jer ne želim da budemo deo njihove diktature. Ne mamlazi, meni je sloboda perspektiva zbog koje vredi živeti. Sloboda nema nacionalnost.


Pustinja

Kad sam sebe može da muči, čovek retko propušta priliku da to ne učini.

Pustinja. Reč. Pojam. Nekako kada se izgovori u našem a i drugim jezicima zvuči kao osama, ništavilo. Ništa. Ali nije tako. Pustinja je puna, nikako prazna. Tamo imaš uvek jednog pratioca. Sunce. Toplotu. Ne onu prijatnu kao kada se noću pokriješ ćebetom a prijatno je hladno pa ti to ćebe deluje kao džinovska ruka koja te miluje. Ne. Nija to toplota. Nije ni vrelina letnjeg dana kada se asfalt ugiba. Kada čekaš da skreneš u prvu hladovinu i kupuješ vodu, hladnu na svakom ćošku.

Pustinja ti je zamena za svaku osobu koju si ikada upoznao. Najbolji drug. Jedini prijatelj. Ljubavnica. Famme fatele. Sve. Pustinja te voli. Želi. Nema nameru da te pusti ikada. Jedan dan u pustinji traje kao 36 van nje. Ne veruješ? Probaj.

Zezanje džipovima koje je krenulo naopako. Danak prevelikom samopouzdanju. Mislio sam da sam sposoban da se trkam pustinjom. Pa to je samo pesak, nije gori nego sneg. Ha. Znam da smo se čuli i da si rekla da sam lud ali ja sam ipak samo ja.



18 sati u pustinji. Bez pripreme, bez znanja. Samo ja, pesak i pustinja. A ona ima šta da pruži.

Ležim u ležaljki od peska i gledam predstavu koja traje. Glavni glumac sam ja. Posmatram sam sebe. Ostali glumci su isto ja. I ti. Da, uvek si ti tu blizu. Plešemo. Imaš na sebi laku letnju haljinu, kratku. Svakog trenutka se podigne do butina. Ja pijem neki koktel. Uživam dok te gledam kako sa lakoćom lebdiš. Kosa ti vijori. Tanka svila od kose.

Mašem ti slobodnom rukom. Pokazujem na piće. Ti se smeješ i odmahuješ. Još jedan okret gde ti se haljina opasno podigla. Baš je lep ovaj život. U pustinji. Zovem te da uronimo u vodu. Plava, azurna. Meka. Uživam što postojiš. Volim te, znam. Znaš i ti. Iako te nikada nisam video. Iako ću te prvi put sresti tek godinama kasnije. Saznati kako se zoveš. Saznati da postojiš. U pustinji vreme ne postoji.

Kao u nekom filmu pokupile su me neke Ruskinje. Danima kasnije, kada sam najzad bio svestan probao sam ih naći. Nikada nisam uspeo.

Operacija

Šta vi mislite o životu? Ujutru drukčije nego uveče, zimi drukčije nego leti, pre jela drukčije nego posle jela a u mladosti verovatno drukčije nego u starosti.

Sedim ispred operacione sale i gledam nečije tuđe snimke, jer sam prosto tu, čekam da donekle potvrdim svoju presudu i ne mogu da se uzdržim a da ne presuđujem drugima, nijednog trenutka se ne pitam da li je moj sud poremećen onim što mi sledi i da li to može uticati na nečiji život, samo radim ono što znam. 

Ulazim u malu salu predviđenu za sitne hitne intervencije, kako se radi o koži, operacija će biti u lokalnoj anesteziji, malo sam zbunjen, gledam oko sebe kao da sam prvi put ovde a nisam. Sto se nalazi na sredini i upravo ga prekrivaju čistim zelenim čaršavima, oko stola je prazan prostor pa onda niski ormari ispunjeni gazama, zavojima, iglama i ostalim hirurškim materijalom.



Tu je i neizbežni sterilizator koji krasi prostor u bolnicama i tamo gde mu je mesto a i tamo gde mu nije, tu je i stari drveni stolić na kome stoji protokol a pored njega ništa mlađa stolica, zaostaci nameštaja iz ko zna kog doba i sigurno im tu nije mesto, ne mogu da svedoče o raznim operacijama i hitnim podvizima hirurga, kao u školskim sastavima – kada bi moj jastuk mogao da govori, već više govori o propustima u čišćenju i mogu da se kladim da su prepuni bakterija, naslaga đubreta, krvi i nešto lekova izletelh iz šprica, operaciona sala nije romantično mesto

Iznad stola je prejaka lampa u kojoj, gle čuda, sva svetla rade a ja se nakon skidanja majice, za operaciju sam odabrao jednu žutu, lošeg kroja koja mi se ne sviđa baš previše ali je dovoljno široka da je posle obučem lako, dakle nakon skidanja majice, penjem na sto pazeći da ne zviznem glavom u lampu ali i sestra koja je tu izgleda ima dosta iskustva pa i ona pazi na moju glavu, nekako ležem zauzimajući najneudobniji položaj koji sam mogao da odaberem trudeći se da se udobno smestim, ruke stavljam ispod glave a glavu okrećem u stanu da ne bi smetala tokom operacije. 

Osećam nelagodnost, trudim se da ne drhtim i potisnem strah. U tom trenutku se preispitujem, da li je baš nužno i tako dalje, trenutak kajanja će doći kasnije kada bude razvlačio i cimao moje tkivo i kada budem osećao bol. Očekujem da će sama procedura proći brzo ali naravno, očekivanja uglavnom nikada nisu utemeljena u stvarnosti, pre se nalaze negde na margini želja i predstavljaju skup ugodnih misli koje služe da nas zavaraju, kada toga ne bi bilo svet ne bi ni postojao, stalno bi se plašili nečega i jednostavno bi nestali, uvek je ono što stvarno priželjkujemo nešto što se najteže desi ali naravno ima i takvih trenutaka u nečijem životu, neko ipak i dobije pare na lutriji. 

Prvi trenutak buđenja iz sna očekivanja je kada je hirurg tražio 10 ampula anestetika a ispašće da je i to bilo malo, jedna po jedna ampula završavaju u meni a ja sve više postajem budan i verovatno više nikada neću ni zaspati u potpunosti. Osećam povremeno bol, mali, jak, srednji i sve to počinje baš da se odužuje. U jednom trenutku se otvaraju vrata i čujem korake koji idu oko mene i odgovor na prosto pitanje – šta tražiš ovde

Ispada da je to neka sestra koja dolazi da uzme malo sanitetskog materijala jer joj je prilikom depilacije bikini linije jedna dlaka zagnojila i sada mora hirurški da je obradi jer se napravila gadna bubuljica. Kako mi se primiče iz mog položaja vidim joj samo dupe u belim pantalonama sa tamnim tangama ispod njih, nikada nisam saznao a nisam ni želeo, ko je ona, ostaće mi u sećanju kao dupe u tangama. 

Prolazi mi kroz glavu da ovo nije skrivena kamera ali varam se – to je samo naša svakodnevnica, situacija bi verovatno bila smešna u nekoj parodiji ali u stvarnosti moga života i bliske smrti više liči na neku ironiju, čak me scena najviše podseća na neki uvrnuti porno film i u tom trenutku bi bilo sasvim adekvatno da se skine, sedne na ormarić, udobno nasloni na zid kao u mraku nekog porno bioskopa, zavuče ruku u gaće – tange i prstima počne da masturbira po svojoj ogromnoj bubuljici koja u času orgazma puca i preplavljuje moje otvoreno telo litrima gnoja. 



Ona i dalje uporno blebeće i hvali se kako će neki hirurg da joj sad obradi bubuljicu, ona uživa u tome, zato je očigledno i obukla tange, nadajući se da će tako da zavede dotičnog mladog hirurga čija specijalnost nema veze sa bubuljicama ali ne shvata, sa ljubavlju možeš da čistiš samo one koje voliš, ostali izazivaju odvratnost. Kako su svi u sali nemii nepokretni a verovatno i nakon što je završila svoju tiradu a dugo nakon što je izvadila povidon i gaze, napušta prostoriju. 

Trenuci tišine i nepokretnosti traju i dalje a ja zbog položaja počinjem da drhtim i molim da pomerim ruku i spuštam je niz noge stola ili makar ja zamišljam da je tu noga stola. Čupanje, cimanje i kidanje se nastavlja a ja sve manje shvatam zašto se uopšte i trudim da opstanem na ovom svetu bubuljica, one će zavladati njim i opstati, čak ni bubašvabe nemaju šansi. 

U tom trenutku zvoni mobilni telefon i pretpostavljam da je moj i pokušavam da se našalim i kažem kako imamo i muziku za operaciju a hirurg mi objašnjava da je to muzika iz serije ’’Reži me’’. U našoj seriji jedan će doktor biti ušiven, drugi će dobiti bubuljicu u tangama a treći tiradu ljubomorne i dokone žene jer se nije javio na telefon ni nakon 5 minuta upornog zvonjenja a zbog nečeg tako bitnog da to u tiradi neće biti ni spomenuto a što će dovesti do toga da toga dana više ne operiše nikoga jer će popiti nekoliko čašica da smiri ruke, ko zna, tada će možda i zažaliti što je njemu zapalo da operiše mene umesto da se igra dlačicama ispod tangi neke bubuljice, kada se otrezni ta ideja će mu biti odvratna ali alkohol uz tiradu daje čudne ideje, srećom smanjuje mogućnost da se te ideje realizuju.

Sledi ušivanje zjapeće rane koje podseća na zatvaranje prepune torbe, dvoje vuku krajeve da se približe a jedan zatvara – ušiva torbu – mene. Ušivanje traje duže od operacije, treba ušiti tri reda po deset konaca a ja se pitam zašto ne postoji patent zatvarač za kožu pa ga kod sledećeg recidiva samo otvoriti, ovako kod sledeće operacije mi sledi transplantacija kože a verovatno i mišića.

2:35

Ono što nismo dobili izgleda uvek bolje od onog što imamo. U tom je romantika i idiotija ljudskog života.

Vreme smrti. Čitav jebeni dan gledam u telefon, sem poruke da si došla na posao ništa. Nema odgovora na pitanje kako ti je bešika na koju si se žalila i počela da piješ antibiotike. Nema odgovora da li je dete dobro iako već od sinoć znam da više nema temperaturu. Boli me više od rane to što ni na trenutak nisi pitala išta o operaciji, od trenutka kada sam ti rekao da imam recidiv, boli još više jer i ti si lekar i nimalo nisi pošteđena nekim zdravim i lepim životom, naprotiv, mučena bezumno od strane raznih prizemnih likova da bi život začinila brakom sa psihopatom. Računam prepodne radila si, možda si morala kući ali zar ni jedna reč podrške, makar bila i lažna. Poslepodne si kući ali verovatno muž pa ne možeš da se javiš. Kada je zazvonio telefon tokom operacije poskočio sam srećan iako muzika ne označava tebe, čak nesvestan da telefon koji svira nije moj prozor u svet.


Oblačim žutu majicu, ne znam koja misao me je vodila da sam dovezem kola i sada ih sam vozim kući. Ne mislim o operaciji i smrti već o tome kako te uporno nema. Skoro bezobrazno te nema, tugaljivost me obuzima, zar ti toliko malo značim ali hladna logika govori da nisam potreban više, presuda je rečena, tvoje nejavljanje je potvrda vrhovnog Suda da se presuda mora izvršiti. U 2:35h struja ulazi u električnu stolicu.



Od kada sam stigao kući i proveo ostatak večeri blenući u malu kutiju koja nikako da se oglasi, ne primećujem ruku Rippera koja me sve jače grli, onako kako si ti nekada znala. Sa pojačanjem stiska moja desna ruka postaje sve veća i dišem sve pliće i teže. Agonija me obuzima. Polovina mozga ne radi a druga misli crne misli o izdaji, oči su zakovane za telefon. Nešto nakon ponoći stajem na vagu koja nakon stampeda staje na brojci 122. Oko sat nakon ponoći moj mozak više ne komanduje situacijom i postajem talac. 

Ruka je duplo veća, više nisam u stanju pomoć da tražim a za razliku od celog života, sada su svi legli da me ne uznemiravaju (da se skoncentrišem na smrt valjda). Zadnji put se oči zaustavljaju na brojci 2:35 i shvatam da je to tačno vreme moje smrti, srce polagano staje, disanje skoro ne postoji, gasim se, ostaju samo oči prikovane na telefon koji nikada neće zasvetleti. Čudesna zadnja misao: kako je leto, sa mene pada kap znoja na tvoje lice, znam da te to nervira, jedna jedina kap znoja. 

Želim da ta kap sada padne na tvoje lice i prekine te u bilo čemu što radiš, naprežem se, spuštam glavu pored kreveta da ta kap potekne, trenutak traje čitav život u trajanju nekoliko sekundi i nekako iz ugla oka pada suza na tepih. U mraku vidim da je suza crvena od krvi a na telefonu stoji i dalje ista brojka 2:35. Glupi inatljivi pokret pokreće lavinu. Iz svih pora na ruci, grudnom košu, ramenu, kuljaju razne tečnosti, crvene, roze, žute, zelene, crne. Do jutra je soba bila unakažena a ja 6 kila lakši. I živ.

Smejem se dok gledam sebe u ogledalu, kezim se i plazim sam sebi. Dve nedelje oboje ćutimo o presudi koja je izvesna, pato histološki izveštaj mi donosi osoba kojoj je kao žao i verovatno trči da razglasi svima: presuda je rečena i objavljena.
                                                                                                       Nedovršena knjiga - "Za druge"


Po svoj prilici , svi se malo bojimo velikih reči. Tako užasno mnogo laži rečeno je njima. Možda se bojimo i svojih osećanja, ne verujemo im više.

 Iznenađena si onim što sam napisao? Zašto? Malo mi je pun kufer fašista odevenih u ruho velikih patriota. Patriotizam nije laganje. Patriotizam je negacija mržnje. Patriotizam je negacija fašizma. Ne može neko biti fašista i istinski patriota. Ne ide to, nemoguće je. Namnožilo se kod nas mentalnih jadnika, isfrustriranih, željnih tuđe krvi. Krv je čudna, ne proliva se tuđa već svoja. 

Čudiš se što im ne dopuštam da vitlaju omlitavelim udovima kada me ionako nije briga šta pišu. Eto može mi se. Neka me mrze u potaji. Ne volim ljude bez argumenata. Mržnja i ubeđenje da su u pravu zato što oni tako misle me ne dotiče. Žao mi je naroda koji im veruje. A nemam volju da nekome objašnjavam toliko jednostavne činjenice. Hej, 21. vek, 5 minuta truda je dovoljno onome koga stvarno nešto zanima da sazna.

Eto, ne mrzim diverzitet u ljudima. Što je veći meni je draže. Znaš one koji mrze? Uvek su spremni da prosipaju mudrost. Smetaju im ljudi druge vere, druge boje kože, druge seksualne orijentacije. Smetaju im osobe koje nisu videli, koje nisu sreli o kojima ne znaju ništa ali eto spremni su da ih ubijaju.

Odkad postojim tražim tu pesmu koja će biti moj štit i prave reči koje će seći kao mač. Za sve moje uspomene, nešto što će ih vezati kao na pijaci vezicu celera i peršuna sa onim zelenim perčinom koji dođe kao ukras na šlemu. Nešto jednostavno kao Caprese salata a moćno kao Carmina Burana. Najbolji mix iz Čuvara Galaksije, Valerijino pismo, vilinska prašina Petra Pana, Vladimir koji ulazi u raketu smrti i čuvena dilema: Da li da te budim da ti kažem da se avion ruši i da ćeš umreti?

Remarka sam samo citirao. Nema razloga da ga objašnjavam.
 



Коментари

  1. Uz opasnost da činim jeres hvatajući se za "dlaku" s kojom se ne slažem, u ovom sjajno napisanom tekstu, dozvoljavam sebi luksuz da pitam: a po čemu se oni drugi, oni što nas čašćavaše milosrdnim ubijanjima i boleštinama, razlikuju od Rusa, koji, gle čuda, više zla nanaše sopstvenom, nego tuđem narodu, kao ovi prvi? Nisam zlurada, doktore i komšija, samo sam, priznajem, jako ogorčena kada pomislim da neko ne želi da vidi apsurdnost naših podela na dobre i loše, ne na boje, vere i nacije, tim pre što, svako ko želi da bude iskren i pošten, mora da se podseti ko su to
    "loši momci".
    A sve i da nije tako, zapitajmo se malo... na čijoj književnosti smo odrasli, ko nam je podario najveću umetnost, ko je bar nekada digao glas za nas, a ko je uvek bio isključivo protiv nas, bilo ko da je na drugoj strani.
    Eto, rekoh da mi bude lakše na duši i izvinjavam se zbog toga... svesna sam i sama da ni ti Rusi nisu bezgrešni, često su grešili namerno ili slučajno i na našu štetu, ali su čovečanstvo ipak zadužili s manje zla nego oni s druge strane, čije krvave ruke i uprljane mozgove sve vode ovog sveta ne mogu oprati.
    A ovaj tekst, i pored ove zamerke, zaslužuje daleko veću pohvalu od upućene od strane moje malenkosti.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znate, mene podele užasavaju. Ne mogu da ljude delim na nacije a kod nas je napravljena podela na one koji su za Ruse i one koji su pre svega za Zapad. Nikako da se umetne a gde su oni koji su za Srbe?
      Ne pravdam ničiju politiku, naprotiv, politike kao takve se gadim. Čija nam je politika nanela više zla? Zapadna ili istočna? Kroz istoriju možemo naći primere koji nam samo idu na štetu. Niko se nije pretrgao da nam pomogne, gledali su svoje interese i često podmetali naša leđa.
      Rusku politiku ne mogu da volim, oduševljavanje Putinovom diktaturom mi ipak nije ni malo u redu. Narod, ljudi, to je nešto sasvim drugo.
      Sa druge strane, ko može da voli politiku Amerike ili Britanije? Tramp je najveći svetski šarlatan na vrlo opasnom položaju a Englezi uglavnom zli (političari).
      Opet, najveća srpska zemlja je uskoro biti USA, tamo će živeti najviše Srba a onda Nemačka. Mislim da Beograd odavno nije najveći srpski grad. Kako onda mogu mrzeti zemlju zbog politike? Zato sam i naglasio da mi je stav remarkovski:
      Voliš li Amere? - Ne.
      Voliš li Ruse? - Ne.
      Voliš li Engleze? - Ne.
      Francuze, Italijane, Nemce? - Ne.
      Koga onda voliš? - Volim prijatelje

      Избриши
  2. Treći put čitam i treći put sabiram misli, posle ovog teksta.
    Sve znaš.
    Majstore!

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Već više od godinu dana Google ne dozvoljava da komentarišem. Tako ne mogu da odgovorim. Zbirni odgovor za sve šarlatane, nadridoktore, mrzitelje ljudskog roda: "Jedino što umete je mržnja. Žalite se onom koga vidite u ogledalu, naučite nešto, smešno izgledaju vaši komentari i prilično bedno."

Популарни постови са овог блога

Moj Kovid-19

Šta raditi ako dođe do epidemije virusa korona (SARS-CoV-2)

Kvantna Medicina - šta tu nije jasno?