Postoji li život nakon smrti?

Smrt. Kako to opasno zvuči. Ljudski rod je uvek bio fasciniran smrću i željan da bude besmrtan. Puno toga se zasniva na strahu od smrti. Sve religije se trude da promovišu sebe obećanjem večnog života nakon smrti. Tako regrutuju sledbenike. Nepoznavanje onoga šta sledi nakon smrti i neprihvatanje su doveli do potrebe da se traže mistične utehe.
Lako je reći religija greši. Šta ako postoji neka naznaka istine? Zar to nije interesanto za svakoga od nas?



Za početak ću se opet ograditi. Ovo je blog a ne naučni rad. Naučne radove objavljujem tamo gde im je mesto a imam ih podosta. Ovo je zabava i predstavlja sredstvo koje vas čitaoce može da navede da razmišljate na drugi način ali nikako nije ništa više od toga. 


Šta se dešava u trenutku smrti?


Pretpostavimo da smrt nije nastala eksplozijom, topljenjem, mlevenjem i sličnim metodama. Šta se dešava tada? Zamislimo da je srce stalo. Srce je inače jedna velika pumpa koja radi neprestano, dok ne prestane, pumpa krv a sa njom i kiseonik i sve ostalo potrebno za život. Smrt se proglašava onda kada prestane da radi i ništa je ili ga, ne može vratiti u život. Kraj. Da li je?


Mozak sledećih 20 sekundi ne zna šta se desilo i radi normalno. Nakon toga počinje gubitak svesti ali mozak radi. Onog trenutka kada mozak shvati da je smrt neminovna počinje divlja hemijska reakcija uništavanja veza između ćelija a centar za emocije šalje očima najemotivnije prizore iz života - čitav život proleće pred očima, ne čitav, ono što je vredelo.


Sledeće što se dešava je Brain Tsunami, mehanizam koji efektno briše "hard drive" mozga i uništava ćelije. Sve sem memorijskog centra u hipotalamusu i amigdalama. Možda nekome zvuči čudno da se dešava takva skoro trenutna razarajuća reakcija ali zapamtite, telo je mrtvo, šta bi se desilo da neke funkcije mozga rade? Nezamislivi horor. Zato se sve uništava u masivnom talasu. Nakon njega nema povratka.



Ipak. Vrlo važno ipak. Ipak sve što je preostalo od informacija se seli u jednu ćeliju, kao da organizam želi da se sačuva od smrti (ovo je još uvek hipoteza a ne naučna istina iako postoje indicije da se tačno tako dešava). Ta ćelija ostaje živa nekoliko dana. To dovodi do mnogih moralnih nedoumica.


Recimo ako postoji živa ćelija koja održava život da li se onda obdukcija vrši na živom čoveku? Davanje organa. Tek tu koliko se može naći implikacija. Da ne nabrajam. I pre nego se neko uhvati u dokazivanje da je sve to nemoralno i neetički (omiljeni izraz onih koji ne znaju šta je etika) moram da naglasim činjenice: u ovom trenutku ne postoji nikakav način da se obrne proces i vrati život a ti organi koji se transplantiraju spasu mnoge druge živote. Vratiću se na kraju na to.


Strogi realističari će reći da nijedna životna forma nije trajala duže od milijardu godina pa nije logično očekivati ni da će čovek. Takođe će reći da je smrt obavezna i da je to normalan proces. Svi podaci govore da su najverovatnije u pravu. Sa druge strane stoji religija koja tvrdi da je smrt tek početak večnog života. Da li je moguće spojiti oba mišljenja?



Između dve krajnosti stoje ljudi koji su imali iskustva bliska smrti. Šta je zajedničko u njihovim pričama? Neki naučnici su istraživali i došli do zaključka da kod 80% (od 20% koji opisuju da su imali ikakav doživljaj) iskustvo blisko smrti ide ovako: prvo se oseti blaženi mir i spokoj. Sledeće je osećaj da se duša odvaja od tela. Nakon toga sledi ulazak u tamu koji liči na ulazak u tunel iz koga se na kraju vidi svetlo. Zadnja faza je ulazak u svetlo.


Bez obzira da li verujemo u nešto ili ne postoji sličnost u iskazima. Do sada je urađeno 17 kvalitetnih studija u 4 različite zemlje i rezultati su takvi. Postoji ugledni časopis koji se bavi time. Postoji i vrlo značajno istraživanje kod pacijenata sa srčanim udarom - Pim van Lommel-ova studija. Postoji i dokumentarni film Beyond and Back. Postoji niz odličnih filmova.



Da li znate da ćelije karcinoma rastu nekoliko dana nakon smrti?


Neki to uzimaju kao siguran znak da smrt ne postoji jer, zaboga, zašto bi ćelije karcinoma rasle. Rastu čak brže. Dok sam istraživao ovu temu upitao sam se zašto se ne vidi jasan odgovor, prosto se nameće sam. Ćelije kancera su odmetnici, nisu vezane za mozak, ne znaju da je nastupila smrt. Nema šta da ih uništi, sve dok ne nestane hrane. Nije nikakva mistika u pitanju.


Da se malo bavimo pretpostavkama koje nisu dokazane a možda nikada neće ni biti. Vraćanje života na početak, vraćanje u jednoćelijsku formu. Obrnuti proces od stvaranja. Ali šta je sa svešću, ono što zovemo duša. Na malim veličinama 3D prestaje da postoji. Dvodimenzionalnost uklanja vreme kao dimenziju. Ako izbacimo vreme, delić trenutka traje večno. Spoljašnje vreme je proteklo ali unutrašnje je večnost. Zarobljen u svom svetu misli, u svom raju ili paklu.



Osoba koja u tom stanju bude vraćena u život sasvim sigurno će imati takvu priču. Nije to laganje. Nakon tog povratka deo fukcija mozga će biti izgubljen jer mozak nije imao kiseonik. Ali priča je tačna. Deluje kao crna rupa koja guta kosmos i u kojoj ne postoji vreme. Mozak se poigrava? Ne, mozak umire. Bola nema jer čemu opomena kada smrt dolazi. Na kraju ulazak u svetlo, brain tsunami, niz bljeskova puteva u mozgu - svetlo.

Da li se može preneti informacija i sećanje iz osobe čiji se organi uzmu u osobu koja prima organe?


Verovatno ne. Mada, priznajem, zvuči na neki način olakšavajuće za one koji izgube nekoga. Nastavak života osobe koja je postojala. Ipak mozak se ne presađuje. Kada smo kod presađivanja mozga i cele glave, internetom već dve godine kruži najava takve operacije. Kako se pre svega bavim naukom još pre nego je počelo masovno najavljivanje imao sam dosta dobru dokumentaciju tog procesa na stotinjak stranica.

Kasnije sam učestvovao u mnogim raspravama ali i dalje stojim iza mišljenja da to nije moguće. Makar ne sada. Sa ovom tehnologijom koju imamo sigurno ne. Ne možemo još rešiti naizgled puno jednostavnije probleme koji se tiču moždanih ćelija kao što je vraćanje mijelina kod multiple skleroze ili povezivanje nerava kod povreda. Možda kada rešimo sitnije probleme može doći do rešavanja krupnijih.

Odavno postoji priča da je ljudski ogranizam dizajniran (ne nisam postao kreacionista) da živi bar 200 godina. Neću nagađati ali tačno je da se napretkom nauke produžava dužina života. Ako se nastavi ovaj trend ljudi koji će živeti bar 150 godine biće rođeni oko 2050. godine. Pod uslovom da ne prevlada antinaučni trend tipa nevakcinisanja i vrate se zaboravljene bolesti (povratak difterije se očekuje već 2023. godine).

Dodaću malo citata. Da vidimo šta govore o životu nakon života

“The hottest places in hell are reserved for those who, in times of great moral crisis, maintain their neutrality.”
Dante Alighieri
 “In sorrow we must go, but not in despair. Behold! we are not bound for ever to the circles of the world, and beyond them is more than memory.”
J.R.R. Tolkien
 “I have no idea what's awaiting me, or what will happen when this all ends. For the moment I know this: there are sick people and they need curing.”
Albert Camus, The Plague 
 “The real question of life after death isn't whether or not it exists, but even if it does what problem this really solves.”
Ludwig Wittgenstein
 “Conscience is no more than the dead speaking to us.”
Jim Carroll
“I don't believe in an afterlife, so I don't have to spend my whole life fearing hell, or fearing heaven even more. For whatever the tortures of hell, I think the boredom of heaven would be even worse.”
Isaac Asimov


Besmrtnost. Da zamislimo ovako. Ako se život može svesti na mali deo mozga šta ako može da se sačuva na neki prenosni medijum koji kasnije može da se ugradi u mehanizam tipa androida. Zar to ne bi bio večiti život? Očuvana svest sa telom koje se ne kvari. Život posle smrti.
Vidite da nema prevelike razlike između religije i nauke ako se posmatra na pravi način. Pristup bilo čemu kada je uskogrud, sujetan i samodopadljiv, samodovoljan, ne donosi ništa. Uljuljkani u svoj ego i svoje nepoznavanje sveta nismo sposobni da se odmaknemo od svog nosa a to nije daleko čak ni kod Pinokia. A svet? On ide dalje, ne haje mnogo za one koji ne žele da se menja išta.
Ipak, za sada se moramo pomiriti sa time da je smrt neminovna. Da li postoji nešto nakon toga nas ne sprečava da u ovom životu budemo dobri ljudi. Niti nas sprečava da imamo osmeh na licu. Premalo se smejemo zadnjih dana.

Коментари

  1. Hvala Vam na ovom dobrom tekstu koji prati sve prethodne interesantne tekstove. :)

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман11. март 2018. 23:24

    Poštovani doktore, čitam Vaš tekst u kom govorite o životu nakon smrti u momentu dok čekam da jave iz bolnice da mi je otac preminuo od raka. Posmatram danima te promene stanja svesti i mehanizam po kom se sve dešava i pitam se da li je moguće da će zaista sve ono što je bio samo nestati. Nisam vernik da verujem u zagrobni život na taj način. Nas agnostike je zato teško utešiti. Šta želim da kažem? Da ste me možda malo utešili.

    ОдговориИзбриши
  3. Jedna majka, zdravstveni radnik, uzred, agnostik, koja je vodila dnevnik u vreme kada joj je sin bio ante finam od Juingovog sarkoma, je za poslednji dan zabeležila; D. je pitao; Ko su ti nepoznati ljudi oko nje? A ona je bila sama u njegovoj sobi. D. je umro u 15h i 5 minuta i neposredno pred kraj je izgovorio; Kakva divna svetlost.
    Verujem i da znate da je telo lakše za celih 200g posle smrti, a da rezidualni vazduh iznosi 120g.
    Ima tu začkoljica koje znaju da nas zaintrigiraju. Volim ovu temu i sviđa mi se kako ste je dotakli.

    ОдговориИзбриши
  4. Nikola Tesla je koliko znam verovao u besmrtnost kao i Artur Klark oboje su verovali u neke druge svetove ali ne one iza smrti vec one u vasioni. I jedan i drugi su doziveli duboku starost da li zato sto su verovali da su besmrtni. Pitam se koliko to utice ili je samo taj dugovecni gen razlog. Ne znam da li je dugovecnost ono cemu treba teziti, kada se uzme u ozbzir da je starost borba sa hronicnim bolestima i raznim bolovima koji nam se prikradu jos u mladosti.

    ОдговориИзбриши
  5. Odličan tekst kao i svi ostali.Moram priznati da sve češće razmišljam o ovoj temi kao i o nastanku života o čemu ste takodje pisali.Laik sam ali ne mogu ni da prihvatim tumačenje crkve.Uvek sam se pitala zašto se ljudi koji se izjašnjavaju kao veliki vernici boje smrti.

    ОдговориИзбриши

  6. Naucni Dokazi Vaskrsenja -- Prof. Dr. Tomislav Terzin

    https://www.youtube.com/watch?v=YpeUVdV18jw

    ОдговориИзбриши
  7. Одговори
    1. "Vidite da nema prevelike razlike između religije i nauke ako se posmatra na pravi način". Iz ove vaše rečenice bitno je istaći gde se nalazi posmatrač koji posmatra objekat proučavanja.

      Избриши
  8. Postoje empirijski metodi koji se bave proučavanjem procesa napuštanja tela. Konkretno ovaj članak se bavi hipotetikom, što je ok, ali toliko daleko od realne slike napuštanja tela. Ne pričamo o religiji, ne pričamo o nepouzdanim i neartiklisanim iskustvima ljudi koji su "doživeli" kliničku smrt, već pričamo o empirijski dokazivim rezultatima napuštanja čulnog zatvora i tela kao prevoznog sredstva. Svest napušta telo, prestaje da bude ograničena svojim čulima i osnovnim porivima tela, otud nastupa osećaj olakšanja i rasterećenosti. Svi strahovi i podsvesni mehanizmi bazirani na strahovima, postoje samo zbog ljudskog tela. Onog trenutka kada se oslobodimo tela, oni se isključuju i ostaje čista svest, kojoj ne treba hrana, voda, razmnožavanje, ne trebaju oči koji vide samo određeni spektar, ne trebaju ušu koji čuju samo do određene talasne dužine itd. Tada nastupa osećaj sreće koja traje neko vreme, dok se svest ne privikne na zatečeno stanje, nakon kojeg se privikava na znatno povećanu moć opažanja i interpretiranja informacija, što dovodi do istraživanja čistog sveta energije. U tom istom svetu živimo i mi, ali zbog uslovljenosti naših čula i podsvesnih mehanizama, mi "bojimo" naše opažaje i interpretiramo ih. Dovoljno je dug komentar, zaista se sve ovo može detaljno raščlaniti i objasniti, ali i u tom slučaju, osoba koja ne sprovodi sličan eksperiment, zadovoljava se verom u naučnika.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Polemika je sasvim u redu. Tekstovi puni mržnje i besmisla neće biti objavljeni. Cop/paste tone teksta sa wikipedije neće biti objavljeni, jer, nalaze se na wikipediji. Cenim tuđe mišljenje i stavove, izvrtanje činjenica ni malo. Nisam dokon da hiljadu puta pišem ono što se može saznati za jedan minut pretrage, tipa alfa čestica ima domet 4 cm, uranijum nije kancerogen, vakcine ne izazivaju autizam, H1N1 je užasno opasna bolest, pandemija je bila stvarna, virusi postoje i slično....

Популарни постови са овог блога

Krađa organa ili doniranje

Svetlo za Nađu ili kako su zli ljudi ubili Nađu Petrović

Uranijum obogaćen zabludama